SPECIJAL

Jim Morrison – Priča o kralju guštera

jim-morison-kralj-gustera
Written by Jadranka Balaš

Jim Morrison, pevač, tekstopisac, pesnik, najviše je zapamćen po tome što je predvodio sastav The Doors. Ali Jim je bio mnogo više od toga. Rock ikona, jedna od najharizmatičnijih i najkontroverznijih ličnosti u istoriji muzike. Jim je bio u konstantnoj borbi sa svojim demonima. Zbog svojih tekstova, divljeg temperamenta i nesvakidašnjih nastupa, misterije koja je okruživala njegov život, potom i njegovu smrt, predstavlja jednog od najuticajnih rock muzičara svih vremena. Legenda o kralju guštera i danas živi.

„Actually I don’t remember being born,
it must have happened during one of my black outs“

James Douglas Morrison rođen je 8. decembra 1943. godine u Melburnu, na Floridi. Majka Clara Clarke Morrison bila je domaćica, a otac George Stephen Morrison bio je pilot u mornarici i dostigao je čin kontra-admirala, a takođe je bio i vešti pijanista i uživao je da svira pred svojom porodicom i prijateljima. Jim je imao i četiri godine mlađu sestru Anne Robin i pet godina mlađeg brata, Andrew-a Lee-a. Zbog prirode očevog posla, porodica se često selila tokom Jim-ovog detinjstva a njegov strogi autoritet verovatno je bio glavni izvor Jim-ove pobune tokom njegovog kasnijeg života, posebno dok je gospodario binom.

„The most loving parents and relatives commit murder with smiles on their faces.
They force us to destroy the person we really are: a subtle kind of murder“

Tokom najranijih godina, Jim je bio savesno i veoma inteligentno dete, sa izmerenim koeficijentom inteligencije čak 149. Bio je izvrstan đak a posebno interesovanje pokazivao je ka čitanju, pisanju i crtanju. Kada je imao pet godina doživeo je jedno traumatično iskustvo, koje je kasnije opisivao kao najformativnije u njegovom životu. U pustinji, na putu kroz Nju Meksiko, njegova porodica je naišla na saobraćajnu nesreću. Kombi sa Indijanskim radnicima se slupao, a pritom je nekolicina njih povređena i preminula. „Sve što sam video bilo je smešna crvena boja i ljude kako leže unaokolo, ali znao sam da se nešto dešava jer sam osećao vibracije ljudi oko mene“, opisivao je Jim ovaj incident nešto kasnije: „I onda sam shvatio da ni oni nisu svesni onoga što se dešava ništa više od mene. To je bio prvi put da sam okusio strah.“ Iako je njegova porodica više puta sugerisala kako je Morrison u mnogome preterano uveličao ovaj događaj, svakako je ostavio dubok trag na njega i nekoliko godina kasnije opisao ga je u pesmi „Peace Frog“ – „Indians scattered on dawn’s highway bleeding / Ghosts crowd the young child’s fragile eggshell mind.“

„Expose yourself to your deepest fear, after that, fear has no power,
and the fear of freedom shines and vanishes. You are free“ 

Veći deo detinjstva proveo je u San Dijegu, ali se porodica Morrison selila od Floride, preko Kalifornije, do Virdžinije. Život u Kaliforniji mnogo se razlikovao od onog u ruralnom delu Nju Meksika. Nije više bilo kul voziti se biciklom u školu, pa je Jim pešačio milju i po svaki dan. Čiste Leviske nisu više bile u modi, pa je morao da zamoli majku da ih više ne pere svake nedelje. U to vreme, Jim bi uradio bilo šta da se dopadne svojim drugarima iz razreda i da bude primećen. Jednom prilikom vezao je kanap oko uha, dok je drugi deo stavio u usta uz objašnjenje da mu se u grlu nalazi mala kofica u kojoj skuplja pljuvačku za medicinska istraživanja. Najveća strast ostala mu je čitanje. Obožavao je MAD magazin, i zaljubio se u knjigu „On The Road“ koju je napisao Jack Kerouac, gde je naučio novu reč i upoznao novi način života: „beatnik“. Srećom po njega, čitav novi život nalazio se na samo četrdeset minuta, u Nort Biču gde je često išao sa prijateljima i gde su posećivali knjižare, a Jim-ove omiljene bile su one koje su imale necenzurisane knjige. Prilikom jedne od tih poseta, naleteo je na poznatog lokalnog pisca, na čije je „zdravo“ Jim pobegao. Uprkos životu „beatnik-a“, koji je već tada počeo da neguje, Jim je bio jedan od najboljih učenika.

„Where is your will to be weird?“

1957. godine Jim je upisao srednju školu u Virdžiniji, „George Washington High School“. Morrison je halapljivo čitao, inspirisan posebno pesnicima i filozofima. Njegov profesor engleskog jezika na završnoj godini bio je impresioniran njegovom glađu za knjigama, ali ne uvek u pozitivnom smislu: Jim je čitao više nego bilo koji drugi učenik u razredu, ali sve što je čitao bilo je toliko nekonvencionalno, da sam morao da zamolim kolegu da proveri da li te knjige uopšte postoje. Sumnjao sam da ih izmišlja, kako su u pitanju bile knjige o Engleskoj demonologiji šesnaestog i sedamnaestog veka. Nikada nisam čuo za njih, ali postoje, i iz njegovih radova videlo se da ih je pročitao, a „Library Of Congress“ je bio jedini izvor gde ih je mogao pronaći.“ U to doba, Jim je već počeo oštru pobunu protiv očeve stroge discipline, otkrivajući neki drugi svet, posebno žena i alkohola. „Jednom prilikom rekao je profesoru da mu je odstranjen moždani tumor i izašao je sa časa“, prisećala se njegova sestra. Kada je završio srednju školu u junu 1961. zatražio je od roditelja kompletna dela Friedrich-a Nietzsche-a na poklon, što je bio još jedan dokaz koliki je „knjiški moljac“ i pobunjenik bio. Pored proučavanja filozofije i zaluđenosti poezijom, Jim je bio fasciniran Elvis-om Presleyem, i zahtevao je od ljudi da ćute kada su se njegove pesme puštale na radiju. Bio je veoma sklon testiranju ljudi i manipulisanjem širih masa, a posedovao je i veoma čudan smisao za humor. Imao je običaj da priča viceve, nikome određenom, dok se vozi autobusom i tako čini ljude da se osećaju neprijatno, kako bi samo ispitao njihove reakcije.

„I like people who shake other people up and
make them feel uncomfortable“

Nakon srednje škole, Morrison se vratio u rodnu državu, Floridu, da živi sa babom i dedom. U Klirvoteru pohađao je „St. Petersburg Junior College“. 1962. prebacio se na „Florida State University“ u Talahasiju. Jim je tada spoznao sve čari alkohola i života bez očeve kontrole. Opijao se uprkos oštrom protivljenju babe i dede, opet samo da bi testirao granice izdržljivosti ljudi. Prvi veći incident odigrao se 28. septembra 1963. kada je po prvi put uhapšen. Naravno, u pijanom stanju. Nakon što je dospeo na dekanovu „crnu“ listu već na prvoj godini, Jim se ponovo preselio, ovo ga puta izbor je bio Los Anđeles i „University Of California“. Odlučio je da studira film. Film je tada bio relativno nova disciplina, i nije bilo utvrđenih autoriteta, nešto što je potpuno odgovaralo samovoljnom mladom Morrison-u. „Nema stručnjaka, pa, teorijski, svaki student zna skoro isto kao i bilo koji profesor“, objasnio je svoju zainteresovanost filmom. Pored filma, povećalo se njegovo interesovanje za poezijom, pa je proučavao romantike poput William-a Blake-a i počeo sam da piše. Ubrzo se pridružio uporednom književnom programu katedre za engleski jezik na UCLA. Ovo je dovelo do gubitka Jim-ovog interesovanja za film, ali je ipak snimio nekoliko kratkih filmova. „First Love“ sa kolegom i cimerom Max-om Schwartz-om, se pojavio u dokumentarcu o filmu „Obscura“Morrison je razmišljao da napusti studije ali je ipak diplomirao 1965. godine samo iz straha da ne bude regrutovan za Vijetnamski rat. „Nisam želeo da idem u vojsku, i nisam želeo da radim – to je prokleta istina“, sam je otkrio kasnije. Nakon diplomiranja, preselio se u Venis Bič, a njegova diploma poslata je poštom njegovoj majci.

„I think in art, but especially in films,
people are trying to confirm their own existence“

Prvi pravi kontak sa muzikom Jim je ostvario kao tinejdžer prilikom poseta barovima na Route-u 1 blizu Fort Belvoara gde je išao da sluša crnački blues. Drugi je bio na koledžu, kada je upoznao Ray-a Manzarek-a. Jimu se sviđala Ray-ova muzika i često je išao da sluša njegov band. Rick and the Ravens bio je bend koji su osnovali Ray i njegova braća. Još dok je bio na FSU Jim je imao ideju da osnuje bend sa drugom Sam-om Kilman-om. Sam je bio bubnjar, ali je smatrao da nije dovoljno vešt da bi svirao u bendu. Kada je obavestio roditelje da želi da napusti studije i da gradi muzičku karijeru, njegov otac je pobesneo podsećajući ga na časove klavira koje nikada nije hteo da nastavi i kako je uvek odbijao da peva Božićne pesme sa svojom porodicom. Posle toga, Jim nikada više nije pisao svojoj porodici.

„Music inflames temperament“

U Venis Biču Jim se pridružio hipi sceni. U to vreme, bila je to mala oblast za beg od stvarnosti, koja privlačila hipike, one koji su želeli da se sklone i umetnike. Pušila se trava i gutao LSD, koji je još uvek bio legalan i mogao da se nabavi u skoro svakoj lokalnoj prodavnici. Jim je svoje vreme provodio koristeći drogu i pišući pesme. Živeo je u potkrovlju svog bivšeg kolege sa UCLA, gde su i nastale mnoge od pesama njegovog budućeg benda. Kako je kolegama nakon diplomiranja rekao da se seli u Nju Jork, Ray Manzarek je bio veoma iznenađen kada je jednog dana naleteo na Jim-a na plaži. Još veće iznenađenje doživeo je kada mu je Jim rekao da piše tekstove i da čuje pesme u svojoj glavi. I tako je sve počelo.

„There are things known and there are things unknown and in between are
The Doors“

Kao što je već rečeno, Ray je bio klavijaturista malog lokalnog benda u kome je svirao sa svojom braćom i borio se da se izdvoji od gomile drugih bendova u okolini. Kako bi to postigao, trebalo mu je nešto ili neko poseban kako bi se njegov bend izdvojio iz mase. Kada mu je Jim otpevao „Moonlight Drive“Ray je znao da je taj „neko“ upravo Jim Morrison. Malo je reći da je Ray bio impresioniran poetikom Jim-ovih tekstova. Ubeđivao ga je da su materijal stvoren za rock grupu. Na kraju je uspeo da ga ubedi da napišu muziku za njegove tekstove i da bi Jim mogao svoje pesme da peva uživo. Ali, osim želje nisu imali ni viziju ni ostale članove koji bi taj bend činili.

„Rock ‘n’ Roll is the sound of angels telling the truth“

Manzarek je upoznao John-a Densmore-a na časovima meditacije i pitao ga da im se pridruži kao bubnjar. Na Densmore-ovu preporuku, gitarista Robbie Krieger došao je na audiciju, i primljen kao četvrti član benda. Niko od prisutnih nije ni sanjao da je tog dana legenda rođena. THE DOORS, ime benda, je bio Morrison-ov predlog. Ime potiče od knjige koju je napisao Aldous Huxley „The Doors Of Perception“ koji se odnosi na otvaranje vrata percepcije usled korišćenja psihodeličnih supstanci, a sam naziv knjige Huxley duguje WilliamBlake-u i citatu iz dela „The Marriage Of Heaven And Hell“. Tog leta iznajmili su sobu u jednoj od kuća na plaži gde su se svakodnevno sastajali i vežbali i napravljeni su prvi demo snimci u World Pacific Studios. Demo pesme „Summer’s Almost Gone“, „End Of The Night“, „Moonliht Drive“, „Go Insane“, „My Eyes Have Seen You“ „Hello, I Love You“ ne zvuče onako kakvim ih mi danas poznajemo. Jim zvuči drugačije, stil nije ni blizu onoga što će The Doors na kraju postati. Ubrzo su počeli sa nastupima od najmanjih ka sve većim klubovima, dobijajući prepoznavanje kojem su se sva četvorica nadali. U to vreme Jim je tokom nastupa izbegavao kontak oči u oči sa publikom, čak je ponekad i nastupao publici okrenutih leđa. Njegovi prepoznatljivi nastupi došli su nešto kasnije. U junu 1966. godine The Doors su nastupili u Whiskey Go Go baru kao podrška Van Morrison-ovom bendu Them. Ova noć i Van-ov nastup, inspirisali su Jim-ove nastupe uživo u budućnosti. The Doors su te godine napisali oko 25 originalnih pesama. A Jim je verovatno najviše pamtio po tome što je upoznao ljubav svog života Pamela-u Courson. Ova ljubavna priča bila je puna uspona i padova, i dok je Morrison imao i održavao i druge veze, Pamela je bila njegova srodna duša. Jedini razlog zašto je sve te godine ostala uz njega, bio je jer je jedino ona mogla da „izađe na kraj“ sa njim, kako je sama navela.

U novembru 1966. godine The Doors su objavili promo film za prvi singl „Break On Though (To The Other Side)“, koji je postigao skroman uspeh u odnosu na ono što sledi. Početak svetske slave The Doors su okusili tek nakon potpisivanja za Elektra Records u januaru 1967. godine i izdavanja debi album „The Doors“. Iako je Morrison bio glavni tekstopisac benda, Krieger je napisao ili učestvovao u pisanju nekih od njihovih najvećih hitova. Drugi singl „Light My Fire“ bio je jedan od njih. Ova pesma gurnula je bend na vrh rock ‘n’ roll scene u svetu. Tri nedelje je provela na prvom mestu Billboard Top 100 listi singlova tokom jula i avgusta 1967., i danas jedna od najpopularnijih pesama benda i uvrštena je u mnoge liste najvećih rock hitova ikada. Ova pesma je bila jedna od retkih koje su imale čast da budu izvedene u emisiji „The Ed Sullivan Show“, koja je Ameriku upoznala sa muzikom koju su svirale legende kao što su The Beatles Elvis PreasleySullivan je od benda zahtevao da sviraju dve pesme. Pored „Light My Fire“, želeo je i „People Are Strange“. Ali uz mali kompromis, koji, ispostaviće se nikada nije postignut. Zahtevao je od benda da za nastup na televiziji cenzorišu tekst pesme „Light My Fire“. Deo „Girl we couldn’t get much higher“ koji se po njegovom mišljenju odnosio na upotrebu droge, predložio je da se promeni u „Girl we couldn’t get much better“. Uveravajući ga da će ispuniti njegovu želju, nakon što je Sullivan napustio prostoriju Jim je rekao ostatku benda da nema šanse da promeni tekst. Naravno, Jim ne bi bio Jim da nije otpevao tekst pesme u originalu. Domaćin šoua nije bio zadovoljan ovim sledom događaja, i odbio je da se rukuje sa članovima benda nakon završetka emisije a zatim je poslao producenta da obavesti bend da The Doors više nikada neće svirati u „The Ed Sullivan Show-u„. „Hej, čoveče. Mi smo upravo odradili Sullivan šou“, odgovorio je nonšalantno Jim.

„Whoever controls media, controls the mind“

Nizali su se hitovi, aranžmani, novac, slava je rasla, a sa njom i Jim-ovo samopouzdanje. Od stidljivog frontmena dostigao je status rock ikone, seks simbola. Od izdavanja drugog albuma „Strange Days“ (1967) koji je iznedrio hitove „People Are Strange“, „When The Music’s Over“, „Love Me Two Times“, koji su bili napisani još dok bend nije potpisao sa izdavačkom kućom a nisu dospeli na prvi album, The Doors su već postali jedan od najvećih rock bendova na planeti. Mešavina blues melodija sa psychodelyc rokom, začinjena Morrison-ovom mračnom poezijom, činila je njihovu muzika jedinstvenom, širila se planetom kao zaraza.

„I think of myself as an intelligent human being with a soul of a clown
which always forces me to blow it at the most important moments“ 

Njegovo ponašanje na bini, kao i van nje postalo je nepredvidivo. Uživanje u drogi i alkoholu, uopšte hedonistički način života koji je Jim vodio, pretio je u više navrata da ugrozi sve ono što je bend do tada izgradio i trudio se da sačuva. Mnogi su se pitali kako su uopšte i uspeli da opstanu. Tokom svojih ispada, pod dejstvom alkohola Jim je uništavao opremu u studiju. Ispadi su se odigravali i na bini. Imitiranje seksualnih činova, vulgarnosti i slično, koristio je da isprovocira intenzivnu, pomahnitalu reakciju publike. Ovo nije ostalo nezapaženo od strane organa zakona. Prvi veći incident na koncertu desio se 9. decembra 1967. Policija je uhvatila njega i novinarku Patricia-u Kenneally u bekstejdžu pred koncert u Nju Hejvenu u Konetikatu. Nakon izlaska na binu, Jim je publici ispričao kako je policija isprskala njega i Patricia-u suzavcem. To je bio drugi put da je Jim bio uhapšen. Prvi put na koncertu. A to je tek početak.

„I’m interested in anything about revolt, disorder, chaos,
especially activity that seems to have no meaning.
It seems to me to be the road toward freedom…
Rather than starting inside, I start outside and reach the mental through the physical“ 

Nekoliko meseci kasnije, 1968. izbacili su treći studijski album. „Waiting For The Sun“ je ovekovečen pesmama „Hello, I Love You“, „Love Street“, „Five To One“. Snimanje ovog albuma nije bilo lako.  Jim je vremenom unapredio svoje performanse, i to ne samo u negativnom smislu. „Celebration Of The Lizard“ u celosti je napisao Morrison a sastojao se od serije pesama, muzičkih sekcija, recitala i pasusa alegoričnih priča. Jim je insistirao na tome da se celokupno delo snimi i izda kao jedna kompletna strana trećeg albuma. Samo je „Not To Touch The Earth“ dospela na album, ali je celokupan tekst odštampan i našao se na unutrašnjoj strani omota originalne ploče. „Celebration Of The Lizard“ izveden je uživo u celosti na mnogim nastupima, a zabeležen je i na live izdanju iz 1970. godine „Absolutely Live“.

„I’m the Lizard King, I can do anything“

Treći album je pratilo i prvo live izdanje „Live at the Hollwood Bowl“, snimak sa nastupa koji se odigrao 5. jula 1968. Te godine The Doors su prvi put nastupali u Evropi. 6. i 7. septembra 1968. godine The Doors su imali četiri nastupa sa sastavom Jefferson Airplane, koji zabeleženi na dokumentarcu „The Doors Are Open“ a koji je režirao John SheppardMorrison je u međuvremenu postao teški alkoholičar, ugojio se, pustio bradu i brkove. Više nije mogao da stane u prepoznatljive kožne pantalone. Na probe je dolazio pijan. Kasnio je na nastupe zbog čega je bend bio prinuđen da svira instrumentale a Manzarek da preuzme vokalne dužnosti dok ih Jim ne udostoji svog prisustva. Četvrti album, „The Soft Parade“ izašao je naredne godine, i to je bio prvi album na kojem je svaki od članova ponaosob potpisao pesme koje je napisao, do tada su jednostavno potpisivane kao „The Doors“. Singl „Touch Me“ pojavio se u decembru 1968., a album tek u julu 1969. Ono što se desilo između, umalo nije prouzrokovalo definitivni raspad benda The Doors.

„Some of the worst mistakes in my life were haircuts“

1. marta 1969. godine tokom nastupa u „Dinner Key Auditorium-u“ u Majamiju, Jim je po običaju zakasnio na nastup sat vremena. 5000 fanova na rasprodatom koncertu nije bilo zadovoljno. Kolege iz benda nisu bile zadovoljne. Kada se konačno pojavio, vrištao je na publiku, nazivajući ih idiotima i robovima. Jim je nastavio sa huškanjem publike protiv policije i vlasti, nagovarajući ih da skinu svoju odeću, dok je i sam bezuspešno pokušavao da uradi isto. Dok je bend pokušavao da odsvira bar koju pesmu i da fanovima ono zbog čega su došli, sa Jim-om ili bez njega, masa je već pohrlila na binu, koja se urušila. Policija je umešala prste, pokušavajući da skloni raspomamljenu masu sa bine, gurajući istovremeno i samog Jim-a. I tek tako, koncert je završen i pre nego što je zapravo počeo. Kada su pomislili da su se izvukli bez posledica, stigao je nalog za Jim-ovo hapšenje tri dana kasnije. Optužen je za simuliranje seksualnih činova i oralno zadovoljavanje na bini, skidanje u javnosti, javno opijanje i vulgarnost. Nakon dvomesečnog suđenja, dobio je 8 meseci zatvora. Pušten je uz kauciju od 50 000 dolara. Naravno, bend je izgubio sve zakazane „tezge“ u narednih nekoliko meseci.

„I like any reaction I can get with my music.
Just anything for get people to think“

Krizu su prebrodili na najbolji mogući način. Vratili su se u studio i u februaru 1970. izbacili su album „Morrison Hotel“. Omot albuma napravljen je ispred Morrison Hotel-a u Los Anđelesu. Iako su vlasnici striktno zabranili članovima benda fotografisanje ispred njega, čim su ugrabili priliku utrčali su unutra i fotografisani su sa druge strane ulice. Na ovom albumu bend se vratio svojim korenima, blues baziranom rock ‘n’ roll-u i kritičari su ga proglasili povratničkim albumom. U periodu zatišja Jim je pisao. Na svoj 27. rođendan zatvorio se u studio i snimio sate i sate poezije, mnoge od ovih pesama našle su se na albumu „An American Prayer“ (1978). Iste godine, ižašla je i njegova prva zbirka poezije „The Lord and The New Creatures“. Koncertni angažmani ubrzo potom počeli su da pristižu ponovo sa svih strana. Nakon jednog uspešnog, usledio je niz neuspelih koncerata, prilikom jednog Jim je slomio mikrofon i sedeo na bubnjevima 10 minuta u tišini. To je bio početak kraja. The Doors su odustali od nastupa uživo.

„The future is uncertain but the end is always near“

Poslednji album „L.A. Woman“ snimljen je u decembru 1970. a zvanično je izašao u januaru naredne. Proces je trajao svega dve nedelje, i ovo je prvi album na kome se kao producent nije potpisao Paul Rothchild, nakon što je u toku snimanja zaspao, nazvao je njihovu muziku „koktel“ muzikom i napustio studio. Podukciju su potpisali bend i inženjer Bruce Botnick. Na proleće 1971. godine Jim Pamela su pobegli u Pariz. Pamela je bila uz njega do samog kraja. Iako se 1970. venčao novinarkom Patricia-om Kennealtokom keltske paganske ceremonije, ovaj brak pred zakonom nikada nije priznat, i Pamela je nakon njegove smrti proglašena njegovim jedinim živim naslednikom kao zakonita supruga. Pariz je trebao da bude beg od problema i raskalašnog života koji je Jim vodio. Međutim, oni nikad nisu prestali. Nastavio je da konzumira drogu i alkohol, i padao u sve veću i veću depresiju. 3. jula 1971. godine Jim MorrisonMr. Mojo Risin’Lizard King, pronađen je mrtav u kadi u stanu u Parizu i pridružio se ozloglašenom „Klubu 27“.

„People fear death even more than pain. It’s strange that they fear death.
Life hurts a lot more than death.
At the point of death, the pain is over, I guess it is a friend“ 

Kao zvaničan uzrok smrti naveden je srčani udar. Autopsija nikad nije izvršena što je dovelo do mnogih spekulacija u godinama koje su usledile. Sumnjalo se da je ubijen, Pamela je bila na listi osumnjičenih, sumnjalo se da se predozirao heroinom. Kada se sve sabere i oduzme, uzrok je najmanje bitan. Umro je onako kako je i živeo, kako je hteo i pod velom misterije. Slobodan. Ono što jeste bitno je da je svet tog dana izgubio legendu. Pamela je preminula tri godine nakon njega, od prekomerne doze heroina.

„The most important kind of freedom is to be what you really are.
You trade in your reality for a role. You trade in your sense for an act.
You give up your ability to feel, and in exchange, put on a mask.
There can’t be any large-scale revolution until there’s a personal revolution on an individual level.
It’s got to happen inside first“ 

Jim je sahranjen u Parizu na čuvenom groblju Père Lachaise i to u prestižnom društvu Balzac-a, Moliere-a i Oscar-a Wild-a. Sahrani su prisustvovali samo najbliži, a tek nakon 6 dana od njegove smrti, menadžer benda Bill Siddons dao je zvaničnu izjavu o ovom nemilom događaju. Prvobitno, Francuske vlasti njegov grob su prekrili samo običnom pločom da ga zaštite od posetilaca koji su pisali po grobu. Ukradena je 1973. godine. Nakon toga, hrvatski skulptor Mladen Mikulin napravio je bistu povodom desetogodišnjice Jim-ove smrti, i ona je ubrzo nestala. Sledeću je napravio 1989. a zatim i bronzani portret 2001. Ni jedno se danas ne nalazi na grobu. Nakon toga, Jim-ov otac postavio je bronzanu ploču sa Grčkim citatom koji u prevodu znači „Dosledan sebi“. Jim-ov grob je i dan danas jedna od najposećenijih turističkih atrakcija u Parizu.

„This is the strangest life I have ever known“

Nakon njegove smrti, The Doors su izdali još tri albuma „Other Voices“ (1971), „Full Circle“ (1972) i „An American Prayer“ (1978). Bez Jim-a, to više nije bilo to. Bend je uvršten u Rock And Roll Hall Of Fame 1993. godine. Ray Manzarek preminuo je 20. maja 2013. godine. Posthumno, objavljene su mnoge Jim-ove zbirke pesama, live snimci, snimljeni su dokumentarci, filmovi, o njemu su pričane priče i pisane knjige, bio je i ostao inspiracija mnogim muzičarima kroz istoriju. Čak je i jedan naučnik dodelio ime novootkrivenom gušteru u čast jednog jedinog kralja. Kako vreme prolazi, značaj koji je Jim Morrison ostavio za sobom raste sve više i više iz dana u dan. Definisao je pojam rock ikone i rock boga. Živeo po svojim sopstvenim pravilima i za svog kratkog života ostavio neizbrisiv trag.

„I see myself as a huge fiery comet, a shooting star.
Everyone stops, points up and gasps „Oh look at that!“
Then whoosh, I’m gone…
And they’ll never see anything like it never again…
And they won’t be able to forget me – ever“

Diskografija benda The Doors:

The Doors (1967)
Strange Days (1967)
Waiting for the Sun (1968)
The Soft Parade (1969)
Morrison Hotel (1970)
L.A. Woman (1971)
Other Voices (1971)
Full Circle (1972)
An American Prayer (1978)

O autoru

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com