Mnogi bendovi bi nakon šest albuma izgubili zalet, ali ne i finski melodic death metal sastav Insomnium. Nakon fantastičnog „Shadows of the Dying Sun“ koji je obasipan dobrim ocenama, Insomnium su postali još ozbiljniji i odlučniji da podignu lestvicu još više svojim novim albumom „Winter’s Gate“, koji čini jedna 40-minutna pesma. I dok uživamo u ovom neverovatnom putovanju kroz Skandinavske muzičke pejzaže, podsetimo se odakle je sve počelo.
„In The Halls of Awaiting“ (2002, Candlelight Records)
U trenutku kada su In Flames tek krenuli putem koji će ih odvesti daleko od svojih geteborških korena, kosmičke sile su već vredno radile na vraćanju balansa i stvaranju novog benda koji će popuniti neumitnu prazninu. I zaista, teško je ne primetiti izuzetno jasan uticaj koji su rani radovi sastava In Flames poput „The Jester Race“ili „Whoracle“ imali na debitantski album mladog finskog sastava Insomnium. Sa rifovima iz geteborške škole melodeath metala, solažama i harmonijama koje neretko koketiraju sa power metal žanrom, akustičnim pasažima koji na najbolji način naglašavaju melanholiju i režećim, dubokim growl vokalima, Insomnium sa „In The Halls of Awaiting“ možda nisu izmislili toplu vodu, ali su postavili sjajan temelj za ono što će tek uslediti.
„Since The Day it All Came Down“ (2004, Candlelight Records)
Dok je debi album postavio temelj, „Since the Day It All Came Down“ je ubrzao korak, figurativno i doslovno. Na svom drugom albumu bend će razviti svoj identitet, sebi karakteristične akustične pasaže podići na novi nivo, a primetne geteborške uticaje prožeti klasičnim finskim melodeath elementima, agresivnijom ritam sekcijom, virtuoznim gitarama i generalno bržim pesmama ali ne na uštrb melanholičnog, snegovitog pejzaža koji su prvim albumom uspostavili kao deo svog identiteta.
„Above the Weeping World“ (2006, Candlelight Records)
Sada već u centru pažnje zahvaljujući sjajnim albumima iza sebe, Insomnium su na svom trećem albumu „Above The Weeping World“ uzeli najbolje elemente prva dva albuma i doveli svoj izraz do savršenstva, u čemu je umnogome pomogla primetljivo rafinisanija i modernija produkcija. Kao rezultat iste gitarski delovi su još više dobili na snazi, a melodični i agresivni elementi njihove muzike dodatno su naglašen i dovedeni u savršen balans. Međutim, pitanje da li nešto modernija produkcija radi na uštrb atmosfere je ovde itekako diskutabilno; srećom akustični delovi su i dalje tu da vas vrate u pravo raspoloženje.
„Across the Dark“ (2009, Candlelight Records)
Što se stila tiče, „Across The Dark“ je mahom u istoj ravni kao i svoj prethodnik, sa jednom ogromnom razlikom. Naime, na svom četvrtom studijskom albumu Insomnium su prvi put eksperimentisali sa clean vokalima na par pesama, koji su savršen kontrast i dopuna dubokim, grubim growl vokalima koji od početka krase njihov zvuk. Šlag na celokupnoj muzičkoj torti je ona atmosfera koja je proslavila rane radove benda, koja je još jednom najjači adut i na ovom albumu. Poslušajte „Lay of the Autumn“, nalijte sebi šolju kuvanog vina i probajte da ne uživate u ovom godišnjem dobu, čak iako sebe smatrate letnjim detetom.
„One for Sorrow“ (2011, Century Media Records)
Ako će se oko nečega svi složiti kada je u pitanju prvi album benda Insomnium za titana Century Media, to je da je dosledan. Nastavljajući sa iste tačke gde je prethodni album stao, „One For Sorrow“ građen je na istom stilu, samo sa primetno više clean vokala koje je na sebe preuzeo gitarista Ville Friman. Jednako dobro komponovan i snimljen, „One For Sorrow“ napravio je sjajan kontrast između poletnih rifova i setnih vokala u maniru legendarnih Dark Tranquillity.
„Shadows of the Dying Sun“ (2014, Century Media Records)
Dok su na prethodnih par izdanja kaskali u mestu usavršavajući svoj zvuk detalj po detalj, ovim albumom Insomnium su podigli lestvicu, predstavljajući materijal koji je agresivniji, emotivniji i zreliji. Melodični elementi, nikada pamtljiviji refreni, clean vokali i akustične deonice su naglašeniji nego na bilo kom drugom albumu, što je bendu donelo konačan proboj na mainstream tržište, i brojne hvale od strane kritike i publike. Ovaj album je takođe predstavljao vatreno kršenje za novog člana benda, kako se sastavu pridružio Markus Vanhala (Omnium Gatherum) nakon što je tu poziciju napustio Ville Vänni. Sa materijalom koji je u isto vreme dubok i pamtljiv, Insomnium su uboli zlatnu žilu.
„Winter’s Gate“ (2016, Century Media Records)
Dok drugi melodic death metal bendovi sve više koketiraju sa metalcore žanrom i oprobavaju se u različitim eksperimentima, Insomnium su odlučili da inspiraciju potraže u minulim danima. Njihov najnoviji album „Winter’s Gate“ čini svega jedna, 40-minuta duga numera koja budi nostalgiju za raznovrsnom i bogatom skandinavskom metal scenom 90-ih i bendovima kao što su Opeth, Amorphis ili Emperor, ali u isto vreme gura bend u potpuno novom pravcu, sa mnogo bogatijim, zrelijim i raznovrsnijim aranžmanima i nikada bolje uklopljenim elementima progressive, doom i death metal zvuka. Finci su uzeli sve ono što je od njih napravilo bend kakav jesu, i u isto vreme odali počast korenima i uzdigli svoj zvuk. Nijedan trenutak ove pesme nije naporan, ni u jednom trenutku nećete gledati na sat i čekati da prođe. „Winter’s Gate“ je nezaboravno putovanje od prvog do poslednjeg minuta.
Insomnium @ MetalDays 2016, photo Marko Ristić
