Zbog velikog interesovanja za koncert legendarnih WHITESNAKE lokacija održavanja je premeštena sa terena KK Partizan na veći prostor u parku Kule Nebojša u Donjem gradu. To se pokazalo kao odličan potez jer od velikog broja ljudi ni igla nije mogla da padne na prostranu kalemegdansku travu. Organizatori koncerta su se svojski potrudili da nam upriliče nezaboravni rok spektakl i ako ste pomislili da je neko na kvarno pokušao da sluša koncert sa zidina Kalemegdana, varate se. Sve je bilo ograđeno, a prilazi nepristupačni pa su po prvi put zidine Kalemegdana bile sablasno prazne. Ipak, najbitnija stvar je da crnih oblaka nije bilo na vidiku, vazduh je bio lep i svež, a u duši je vladao predosećaj da će ovo biti koncert za pamćenje.
Kraljevski Apartman uživo na Kalemegdanu 2013. godine, photo Marko Ristić
Kao što je ranije najavljivano, čast da sviraju kao predgrupa Whitesnake-u po drugi put je pripala KRALJEVSKOM APARTMANU. Oko 20h ljudi zauzimaju pozicije, uzbuđenje raste, a Kraljevskog Apartmananigde na vidiku. Posle zakašnjenja od 40 minuta, koji ipak nisu pokvarili dobro raspoloženje među ljudima, na scenu izlaze Lotke i ekipa sa udarnom „Nikad se ne predajem„. Kako već imaju veliku bazu fanova, publika sa oduševljenjem dočekuje svaku numeru. Ređaju se sve sami hitovi „Ranjena zver“, „Ne verujem u lažne anđele“, „Pandora“,„Misterija“, „Dama iz kraljevskog apartmana“ na koju publika posebno burno reaguje i pozdravlja najglasnijim aplauzom. Posle 50 minuta energične svirke, Lotke se od nas oprašta konstatacijom „Je*eš Kraljevski Apatman ako nema vas!“ što izaziva opšte oduševljenje među svim posetiocima. Misija je uspela, masa se pokrenula, atmosfera se usijala i sve je spremno da se dočekaju zvezde večeri.
Publika na Kalemegdanu 2013. godine, photo Marko Ristić
Usledila je kraća pauza, taman dovoljna da žedna publika dopuni svoje prazne čaše pivom i zauzme najbolja mesta kako bi što bolje videla svoje ljubimce. Tačno u 22h na scenu stupaju legendarni Britanci. Nastaje komešanje, publika je glasna i bez prestanka apaludira, David Coverdale nas dočekuje pitanjem: „Da li smo spremni?!“ Jednoglasan vrišteći odgovor nekoliko hiljada duša poručuje „Spremni smo!!!“ i rok spektakl pod vedrim nebom može da počne! Uvodna „Give Me All Your Love“ pokazuje zašto su Whitesnake rok legende čija karijera traje već 35 godina. Sve što rade, rade sa preciznošću i definitivno znaju kako raju da podignu na noge i da za to dobiju burne ovacije. Slede već proverene „Ready an’ Willing„, „Can You Hear the Wind Blow„, „Don’t Break My Heart again„, „Is This Love“, „Gambler“ koju su posvetili dragim prijateljima koje su izgubili tokom 35 godina – Mell-u Galey-u, Cozy Powell-u i John Lord-u. U tim trenucima, zahvaljujući članovima moto kluba Arhangel na bini je razvijena velika crna zastava sa imenom grupe i grbom naše zemlje. Publika je poludela, ovacije, blicevi i fotoaparati su pljuštali i blještali sa svih strana, stvarajući upečatljiv momenat večeri.
Whitesnake uživo na Kalemegdanu 2013. godine, photo Marko Ristić
Dalje je usledio gitarski duel Doug Aldrich-a i Reb-a Beach-a, zatim numera „Steal Your Heart Away“ nadovezana sa Tommy Aldridge-evim solom na bubnjevima. Armija fanova se nije smirivala tokom ovog nastupa, ljudi su skakali u masi vrišteći na sav glas ne štedeći svoje glasne žice, ruke su uperene ka nebu, opšta sreća i ushićenje se moglo osetiti na svakom tesnom centimetru. Približavajući se kraju, odsvirane su „Forevermore„, „Fool for Your Loving“ i „Here I Go Again“ koja je sudeći po reakciji publike, ubedljivo najpopularnija pesma iz bogatog opusa bele zmije.
Whitesnake uživo na Kalemegdanu 2013. godine, photo Marko Ristić
Članovima nije dugo trebalo da izađu na bis. Uživali smo slušajući mirne i umilne taktove pesme „Ain’t No Love in the Heart of the City„, zatim A capella izvođenje numere „Soldier of Fortune“ i savršena završnica sa energičnom „Still Of the Night„. Posle sat i po vremena, Whitesnake se po treći put oprašta od srpske publike u čijim srcima tinja nada da će ih opet videti i čuti, jer legende večno traju i nikad se ne zaboravljaju.
Piše Maša Polić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
