Moderno je mrzeti ovaj bend. VAN GOGH su prilično laka meta kritike, pogotovo na rock sceni. Prosto, ispunjavaju sve uslove – veliki su, okupljaju veoma raznovrsnu publiku, i neretko koketiraju sa estradom i mainstream medijima. Ono što se pritom zaboravlja jeste da je to bend koji je svoju poziciju izgradio pre svega svojim sopstvenim radom. Naravno, pametno vođenje karijere i te kako pomaže, ali ono bez najvažnije stvari – bez muzike, ne znači gotovo ništa.
Svestan sam težine naredne rečenice, ali čvrsto stojim pri toj tvrdnji – Van Gogh je jedini bend u Srbiji, a i šire koji shvata da živi i radi u 2014. godini. Pritom, tu činjenicu i te kako koriste, na najrazličitije načine. Poredeći ih sa ostalim bendovima njihove generacije, ali i dosta novijim, Van Gogh su jedini koji konstantno rade, stalno menjaju svoj zvuk i prilaze novoj publici. To se ogleda pre svega u sastavu publike – prvi redovi su konstantno popunjeni mladim ljudima koji su vrlo upućeni u rad benda, ali što je najvažnije znaju kako stare, tako i nove pesme.
Van Gogh u Beogradu 2014. godine, photo Katarina Rađenović
Zli jezici mogu da tvrde da Van Gogh i predstavlja bend sa decu i tinejdžere, da čak i svesno gađaju tu starosnu grupu, ali već lagano bacanje pogleda na tribine dovoljno je za demanti. Ali ono što jeste neosporno – Van Goghse svojski trude da priđu svojoj publici, i vrlo dobro znaju ko su ti koji dolaze na koncerte i ko su najveći konzumenti muzike. Kako njihove, tako i svake druge. Isto tako, vrlo dobro znaju šta tu grupu zanima.
Već pri samom ulasku bilo je jasno da bend ništa ne prepušta slučaju. U saradnji sa kompanijom Samsung, sa obe strane bine bili su postavljeni LED ekrani na kojima su se ispisivale poruke posetilaca iz hale. Sve što im je bilo potrebno, jeste nalog na društvenoj mreži Twitter i dodatak “#note4vangogh”. Treba li da pomenem da poruke ni jednog momenta nisu stale?
Van Gogh u Beogradu 2014. godine, photo Katarina Rađenović
Još jedan primer sjajnog prilaska publici bio je samo otvaranje koncerta. Nakon gašenja svetala i prateće muzike, sa razglasa je zagrmela legendarna “Neko te ima” u remiks verziji za koju su bili zaduženi The Beatshakers. Atmosfera u publici je vrlo brzo krenula uzlaznom putanjom, da bi se nakon par minuta bend ukazao na bini, i otvorio set sa poluimbecilnom, ali očigledno svrsishodnom “Skačem, skači”. Prvi redovi reaguju odmah, ostatak lepo popunjene hale malo stidljivije, ali stvari već sa sledećom numerom dolaze na svoje mesto.
Kultna “Puls” udara sledeća, i već tada vidimo Đuleta u publici. Dovoljno za podignute ruke, i horski otpevane stihove “I ako stanemo, gubimo sve” koji su se prolomili halom. Još jedan dokaz samouverenosti benda, jeste i druga pesma sa novog albuma u prve tri – “Osećam da ludim”. Reakcija ništa slabija od one na prethodnu pesmu, da budem iskren za mene pomalo i iznenađujuće. Narednih par minuta doneli su još jednu demonstraciju sile, ali u nešto drugačijem obliku.
Na velikim LED ekranima iza benda smenjivale su se fotografije svetskih muzičkih zvezda, da bi se na bini pojavili predstavnici MTV televizije koju su uručili bendu ovogodišnju nagradu u Adria regionu. Naime, bend je odlučio da ne prisustvuje dodeli u Edinburgu, nego da im ona bude dodeljena u njihovom gradu, pred njihovom publikom.
Van Gogh u Beogradu 2014. godine, photo Katarina Rađenović
Nastavak koncerta donosi “Nek te telo nosi” sa traljavog “Lavirinta” koji je ovog puta srećom gotovo potpuno izignorisan, a već naredna – “Mama” ponovo izaziva žestoke reakcije publike. U istom ritmu se nastavljaju i “Tragovi prošlosti” sa prvog albuma, da bi usledio “Plastelin” koji je imao, za mene neočekivano mlak prijem. Pad nije dugo trajao, a bend već u sledećem trenutku vraća atmosferu na visok nivo – “Kiselinom” koju su pratile sjajne projekcije u kombinaciji sa laserima.
Sredina koncerta bila je rezervisana za set sporijih pesama, a sve je otpočelo “Opasnim plesom”. Kao uvertiru u ovu pesmu, čuli smo Đuletovo obraćanje mlađoj publici i njihovim roditeljima. Naime, u kraćem govoru na kakve nismo navikli od članova ovog benda, Đule je poručio mladima da ih čeka surov život, ali da nikada ne izgube nadu i osmeh sa lica, a ako ova država ne može da prepozna njihovo znanje i kvalitete, da se okrenu i odu.
U narednih nekoliko minuta ređale su se “Previše za jednog, premalo za dvoje”, “Zamisli” i “Brod od papira”, presečene sa “Tankom niti” i fantastičnom horski otpevanom “Vrteškom.” Nakon ovog mini-seta, bend se vraća u petu brzinu i ispaljuje možda i svoju najbolju pesmu u karijeri, i jednu od najbolji rock pesama na ovim prostorima – “Klatno.” Na energiju publika odgovara energijom, pa tako i “Aerodrom” protiče u sličnom tonu.
Van Gogh u Beogradu 2014. godine, photo Katarina Rađenović
Još jedan povratak na novi album usledio je sa fenomenalnom “Prva i poslednja kap” i značajno slabijom “Nešto vuče me dole” između kojih se uklinila “Za godine tvoje”, nakon čega bend kreće da puca samo iz teškog naoružanja. Prvi udar stiže u vidu moje omijlene – “Da li zna”, da bi se ludilo u publici koje je izazvala preslikalo i na kultnu, i ponovo aktuelnu “Basnu”. Kako stoje stvari, zauvek ćemo živeti u “čudnoj šumi”, barem ako ne poslušamo savet od nešto ranije. Kraj regularnog dela stigao je u vidu sjajne, produžene, verzije “Spiska razloga”, na koji je publika tradicionalno fanatično reagovala.
Nakon ovakvog povlačenja sa bine, evidentno je bilo da do bisa mora doći, pa tako ni bend nije mnogo odsustvovao sa bine. Prvo se pred publikom ukazao Đule koji je započeo najveći hit u karijeri benda. Naravno, “Neko te ima”. Sada već standardna produžena verzija, u kojoj mu se na pola pridružuje i ostatak benda, potpuno je zapalila halu, i bilo je jasno da od tog momenta atmosfera više nije mogla da padne. Sledeća pesma predstavljala je možda i vrhunac koncerta – “Kolo (Ludo luda)” sa produženim uvodom zvučala je monstruozno. Za sam kraj ostavljena je još jedna nova pesma – “Anđele moj brate”, horski ispraćena od strane publike, a posvećena svim muzičarima, ali i prijateljima koji više nisu sa nama. Takođe, za vreme ove pesme imali smo prilike da vidimo i fotografije nekih od najvećih regionalnih, ali i svetkih muzičara koji su završili svoje karijere, ali i svoje živote.
Van Gogh u Beogradu 2014. godine, photo Katarina Rađenović
Van Gogh ljudi mogu da vole ili ne vole, ali činjenica je da su jedan od najboljih “živih” bendova u regionu, ali i šire. Profesionalnost nastupa, fenomenalna rasveta, kvalitet zvuka, pa čak i u tradicionalno, prema toncima, neprijateljski nastrojenoj Hali sportova, daleko prevazilaze nivo koji sam video od mnogo većih imena. Prvi kroz misli mi prolaze Suede, ili Queens of the Stone Age.
Van Gogh ulažu u sebe – u svoju promociju, u kvalitet svojih koncerata, u svoj imidž i svojoj publici pokušavaju da daju kompletan audio-vizuelni šou, ujedno gradeći brend od svog imena. Rade nešto što je na svetskom nivou toliko normalno i neophodno, a što se u Srbiji u nekim krugovima ne prašta. Što pre shvatimo da su nam ovakvi bendovi preko potrebni, da moramo da imamo prave mainstream bendove, pre će se neke stvari pokrenuti. Van Gogh su prvi na udaru nove publike, i mladih ljudi koji se upoznaju sa rock zvukom. Van Gogh su kordon. Neće biti dobro ako ostanu da stoje sami.
