„Moja muzika je na prvu loptu normalna, ne radimo ništa nenormalno, ne koristimo čudne instrumente, normalna je i postavka benda, moje pevanje je možda malo teatralnije, ali smo ipak sasvim normalan band.“ rekao je Damir Urban novosadskom Oradju uoči ovog koncerta. Jedini problem sa ovom izjavom je to što ona jednostavno nije tačna. Možda bi on želeo da bude, ali nije. Niti može biti. Vokal i poezija Damira Urbana nikako nisu nešto što možete očekivati na svakoj radio stanici, nešto što će biti instant hit i moći lagano da se servira širim masama. Njegova, i muzika njegovog benda traži, zahveta pažnju i koncentraiciju kako bi se njegove pesme razumele, a muzika prola do onih delova mozda koji isključuju osećaj za racionalno, i prepuštaju se emociji.
Urban & 4 u Novom Sadu 2015. godine, photo Marko Ristić
Na prvi pogled, njegova muzika je mračna, melanholičlna i često depresivna, ali taj mrak zna da prevari. Zna sa vremena na vreme da pruži tračak nade, tračak sreće, vožnju emotivnim rolerkosterom, pa da naglo pogidne sve u neslućene visine i natera osmeh na lice. Urban je taj koji vodi šou. Uprkos bendu koji zvuči ogromno, koji bez problema „vozi“ kroz stilove, atmosferu i osećaje, Damir je ipak taj koji je upravljao publikom, što svojim glasom, pokretima, ili opaskama na račun svega i svačega.
Činjenično stanje je da njegova muzika ne privlači slučajne prolaznike. Baš zbog toga, puna Fabrika, uz binu pomaknutu skroz nazad, kako bi se oslobodilo što više mesta za posetioce predstavljala je svojevrsan trijumf, ali i bila olakšavajuća okolnost za Urbana i njegov bend. Svi, gotovo svi, ili barem velika većina prisutnih bili su fanovi njegove muzike, ili kako nas je sam nekoliko puta oslovio – prijatelji.
Urban & 4 u Novom Sadu 2015. godine, photo Marko Ristić
Baš taj odnos jedan je od ključnih faktora njegovih koncerata, pa iako je publiku veoma teško profilisati ili opisati, budući da njegov opus privlači ljude sa najrazličitijim muzičkim pozadinama. Stoga nikako ne čudi opuštenost koja je vladala, kako sa strane publike, tako i od strane benda. Nikome nije smetalo ni tridesetak minuta kašnjenja u odnosu na termin, niti kratka pauza koju je bend napravio nakon izlaska fotografa iz foto-pita, kako bi se Urban presvukao. Uz izvinjenje što nije ranije probao pantalone koje mu je supruga spakovala, pa ga sad „stišću jaja“ i pitanje da li je u redu da obuče farmerice, dobili smo manji instrumentali predah, ali i momenat posle kog je koncert otišao u pravcu neformalnog, prijateljskog susreta. Kakav i treba da bude.
Da li onda ikoga čudi što je setlista i izbor pesama bio nekako u drugom planu? Imam osećaj da je bend mogao da odsvira bilo šta iz svoje pesmarice, i da bi reakcije bile pozitivne. Od uvodne „Kad se voda povuče“, sa dugim, gotovo desetominutnim uvodom na sintu, preko „Atoma (Kundere)“, „Ruku“, „Neba“, publika je bila tu za bend, i bend je bio tu za publiku. Ruke i grla, bile su na raspolaganju ljudima na bini.
Doza opuštenosti možda se i najbolje videla u slobodi benda da odsviraju „Ništa sveto“ koju, kako su sami rekli nisu sviirali godinama, i probali su je tek danas na tonskoj, ili izvođenju nekoliko devojaka iz publike na binu da sa njim otpevaju „Priđi mi bliže“ sa aktuelnog albuma „Mamut“. Svakako u red ovih momenata možda se se svrsta i „Mala truba“ koju je gotovo celu otpevao iz prvih redova publike.
Urban & 4 u Novom Sadu 2015. godine, photo Marko Ristić
Ipak, očekivano, kroz Fabriku su najjače grmeli hitovi poput „Ako se napijem do smrti (Mol)“, „Mjesta za mene“ ili, sada već antologijska „Budi moja voda“. Prosto, ove pesme nose neku posebnu energiju sa sobom, velike melodije i tekstove koji se urezuju u koru velikog mozga. Opet, nikako ne treba potceniti snagu pesama kao što su „Odlučio sam da te volim“ ili nove „Sutra ćemo pričati“. Užasno je teško kod ovog benda naći slab momenat, ili loš izbor.
Čak i ako sama pesma nije među vrhuncima diskografije, Urban iza sebe ima bend koji vrlo lako može da je pretvori u hipnotišuće iskustvo. Prosto, konekcija koju njegova „četvorka“ ima sa njim, ali i međusobno je zapanjujuća. Čak i sporija, hermetična „Kasno je za ljubav (Ruske šume)“ pronašla je svoje mesto, ispraćena potpunim mrakom na bini, gotovo većim svojim delom. Bis je, naravno, bio obavezan, a itekako je imao šta da ponudi. Nije bilo potrebe za učenjem tapšanja, vrlo brzo je postalo jasno da publika itekako zna ritam „Magneta“, kao i da prihvata pomalo čudnu atmosferu koju novi „Astronaut“.
Urban & 4 u Novom Sadu 2015. godine, photo Marko Ristić
Fabrika se pokazala kao vrhusnki domaćin za ovaj koncert, a posebna pohvala mora da ide toncu i samom bendu za vrhunski zvuk. Ukoliko je iko imao dileme zašto bendovi imaju svoje ljude, i insistiraju na svojoj opremi, kako audio, tako i vizuelnoj, ovaj koncert je mogao da posluži kao pokazna vežba. Pored perfektnog zvuka u svakom delu kluba, svetla su fenomenalno pratila zvuke koji su dopirali sa bine, pritom, ruku na srce, terajući fotografe da čupaju kosu sa glave.
Za sam kraj ostaje samo da konstatujem da je Urban uvek dobrodošao u Novi Sad. Publiku koja želi da ga čuje, sigurno ima, tu nema spora. Do sada je svaki put opravdao poziv. Takođe, ostaje nam i da se izvinimo bendu And The Kid, čiji nastup nažalost nismo uspeli da ispratimo.
