KOLUMNE

Umesto uvodnika ili kreće novo poglavlje

umesto-uvodnika-marko-ristic-hardwired-featured
Written by Marko Ristić

Prošlo je više od dve godine od kako sam pisao ovu kolumnu. Prošlo je više od dva meseca kako je sajt Nocturne magazina prestao sa radom. I šta se u međuvremenu desilo? Desio se HARDWIRED. Zvuči jednostavno, ali da li je zaista tako?

Sigurno je da se neću baviti objašnjavanjem zašto Hardwired a zašto ne Nocturne. Da skratimo priču, tako je moralo biti. Ono što me je obradovalo kada sam objavio da Nocturne prestaje sa radom, jeste reakcija ljudi. Zapravo, mnogo njih mi je reklo: “Super je što nastavljate, nije nikoga briga kako će se zvati, bitno je da radite to što radite”.

Da se razumemo, mnogo toga je kuljalo u poslednjih godinu dana. Toliko toga da nam se prilčno smučilo da se bavimo ovim samo u Srbiji. No, to je krenulo od prethodnog izdanja MetalDays festivala. Tada smo videli da teritorijalno ograničenje prosto nije opcija i da možemo mnogo toga dobrog i korisnog da uradimo za sebe. Da, za sebe. Pošto smo 14 godina ovo radili zbog sebe i vas. I došli do toga da je Nocturne postao javni servis bez finansiranja iz bilo kog budžeta. Došli smo do toga da je Nocturne bio dobar svima, samo ne sam sebi. I to ćemo sa ovom novom pričom da promenimo. Iz korena.

Kako to misilš bio dobar samom sebi? Pa lepo. Evo praktičan primer:

Stigne mail od nekog promotera/organizacije/benda/umetnika. Da bi taj tekst PRISTOJNO izgledao, da bi se prepravile greške u kucanju, da bi se formatiralo, da bi se sredile fotke (koje su uglavnom bile krš) mi smo morali da potrošimo bar pola sata kako bi taj članak ugledao svetlost interneta. Nakon toga, taj članak se podeli na našim socijalnim mrežama. Facebook stranica ima preko 30.000 ljudi koji su tu došli svojevoljno i ima vrlo veliki engagement (stručnjaci će znati zašto je to važno i dobro). Podelimo članak na Twitteru, Event stranicma itd. I šta je onda Nocturne imao od toga? Pa ništa. Nismo imali ni zaradu od reklama jer je Google na posetu od 60.000 unique mesečno nama isplaćivao 6€. Onda smo probali sa nekim drugim servisima. Svaki put je izlazila neka salama,  bar meni. Zaradili smo 4€ za mesec dana. Skinuo sam ih uz obrazloženje da ću ja svaki mesec dati 40€ samo da ne gledam jebenu salamu na sajtu. Nije joj mesto tu.

Dakle, za jedan članak nekome iz naše ekipe je potrebno bar 45 minuta. I tako 13 puta dnevno minimum. Dolazimo do toga da svako od nas troši jedno solidno radno vreme od 8 sati. Pa i neka je pola radnog vremena. Ako neko radi, treba da dobije platu za to. A plata se plaća iz budžeta koji se puni aktivnostima firme. Tih činioca koji pune prosto nije bilo i mi smo se maaalo umorili radeći sve to džabe.

Sad će neko da kaže “Boli vas uvo, ne plaćate karte za koncerte”. Naravno da ih ne plaćamo, jer to nisu besplatne ulaznice, nego RADNE DOZVOLE. Zato se i zovu akreditacije, a ne besplatne ulaznice. Mi RADIMO na promociji tih koncerata mesecima unapred. I kad se završi koncert na koji je naš novinar došao o svom trošku, on ne ode kući da spava. Već da piše izveštaj koji ćete vi sutra ujutru čitati. Fotografi 99% ne legnu pre 6 ujutru da bi vi mogli da vidite fotke sa koncerata kada se naspavate posle koncerta. I onda bendovi pokupe fotke sa sajta i pokače na svoje fejsbuk profile, jer pobogu, oni su organizovali koncert, oni mogu šta žele. I tako u krug. Neću ni da pominjem pretnje, uslovljavanja, uvrede, ljutnje, ogovaranja i ostalo. Odvratno je. I nikako ne pomažu da entuzijazam kao jedina pokretačka snaga ostane prisutna. Naravno, van Srbije smo uvek bili dočekani kao carevi. Da ne pričamo o dodatnim pogodnostima koje imamo kada ti bendovi podele naše stranice. I to tako u krug.

No, da se manemo kukanja. Novi sajt je tu i mi smo PRESREĆNI sa onim što planiramo sa njim. Čak i dok pišem ovo osećam leptiriće u stomaku kao kada sam počinjao da se bavim ovim hobijem. I to vidim kao dobru stvar. Skoro cela ekipa Nocturne magazina je tu. I ono što me je obradovalo možda i najviše jeste razgovor koji smo Boban Pantoš i ja vodili pre sedam dana. Da, i on je tu ponovo. I Na nož se vraća u pogon. Drž’te gaće. Ali ih nemojte držati samo zbog toga. Nego i zbog još oštrije uređivačke politike koju ću sprovoditi. 

Naravno, trudićemo se da budem aktuelni i brzi koliko god je to moguće. Više ćemo se fokusirati na englesku verziju sajta i to je neminovno.  Zato što prosto nemo snage da se drkamo sa poturanjem nogu u Srbiji, nego zato što osećamo da možemo više. Ova kolumna neće biti na engleskom jeziku recimo, jer  je ovo tema koja ne zanima ljude van brdovitog Balkana. Njih zanima kako možemo da radimo, i to je odlično. 

Da li će se stari materijal naći na novom sajtu? Naravno da hoće. Samo nam treba vremena da ponovo ubacimo više godina rada. I da stignemo tekuće stvari pored toga.

I na kraju, moram da vam kažem da je ovaj sajt još jedan san koji sam ostvario. I jako mi je drago što je baš ova grupa ljudi koja radi sa mnom u ovom projektu. A vi, ako želite da budete tu, da se priključite ovoj priči, pomognete, stojimo vam na raspolaganju za sve.

Čitaćemo se mi još, 
nego da upredamo i obećavamo
kako više nećemo
a svak zna da hoćemo.

O autoru

Marko Ristić

Editor-in-Chief

Contact
marko@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar