Probao sam da budem nemi posmatrač. Već dugo. I iskreno da ti kažem, ne mogu više. Već nekoliko meseci provodim analizirajući prvo sebe, a potom i sve ono što se dešava okolo. Pre izvesnog vremena (nisam siguran kada tačno) u razgovoru sa jednim poznanikom, čovekom koji prati ovo što mi tu kao „radimo“ poslednjih 16 godina (ŠESNAEST – jebo te bog) zajedno smo primetili da se desila promena. A onda smo počeli da pričamo zašto.
Na ideju da ovo pišem došao sam tako što sam juče, 29. aprila gledao emisiju „Pressing“ na televiziji N1. u gostima kod Petra Štefanića bila je Mirela Priselac Remi iz benda Elemental. I stvarno, kako to obično biva kada je Remi u pitanju, ta emisija je dobila jednu novu dimenziju. Zato što je preko puta Petra sedela vrlo obrazovana, svesna i pre svega vrlo elokventna osoba. I to je zapravo ono što me je i nagnalo da krenem da pišem ovo. Malo ću z’brda, z’dola… ali razumećemo se.
Samo pre nekoliko godina, niste mogli zamisliti koncert bez ekipe našeg sajta, tadašnjeg Nocturne magazina. Danas, to je MNOGO drugačije. Oslabili smo. Sem mene, ja sam se ugojio. Jovan znam da ide u teretanu. Pekez ima svoje metode da bude večito zgodan i mlad. Kao lepi Čvare. I da. Sada sam tek potpuno svestan da je knjiga pala na tri slova. I neke interpunkcijske znake. U impresumu piše nešto sasvim drugo, ali ko to još čita.
Prvo veći deo redakcije otpao je kada se desila „tranzicija“. Posle toga, otpadali su jedan po jedan. Ili jedna po jedna. Ne zato što više nisu hteli, već zato što ja više nisam dao da nas iko jaše kako hoće. I nikada i neću dati. Makar ostao sam ovde, a znam da neću. Dokle god je ovakvih ludaka koji uz mene čine tu knjigu od tri slova. No, nekako osećam potrebu da se „olakšam“ na ovaj način. Ne, ne, ne. Nisam mislio na suludo izbacivanje govana. To radi Hedliner.rs. Savršeno. I bez mane. A nije ni čudo, jer pobogu, ti ljudi rade u onom đubretu od novina koje neću ni da pominjem. Mada to nisu ni novine.
Da se vratim na onaj razgovor sa početka.
Šta se desilo? Niste više aktivni kao što ste bili…
– Nismo.
Zašto?
Zato što sam se umorio. Zato što se od nas očekivalo stalno nešto. A niko nas nije pitao ni kako, ni kada, ni čime. A i retki su oni koji su se setili da kažu hvala.
I šta si odlučio? Batalićeš sve?
– Naravno da neću. Meni je ovaj sajt doneo sve što sam danas. Samo ću kormilo krenuti još par puta dok ne dignem sidro i ne nađem pravi smer kuda ćemo da nastavimo plovidbu. Isti je brod, isto more, smamo moraš da nađeš kako da isečeš talas. Bar ja to tako vidim“.
I da. Stvarno je tako.
Ali najveći problem nije u tome što smo se mi umorili. Nego zato što je sve postalo toliko besmisleno, da mi se pomalo gadi. Obrazložiću, ali ću se tu zadržati na teritoriji Republike Srbije. Sad se vraćam na ono gde sam vam pominjao emisiju „Pressing“ i fantastičnu Remi. Tako nešto kod nas ne postoji. Ne postoji voditelj koji o sagovorniku takvog kalibra zna toliko da ne može da dočeka da postavi novo pitanje i da pritom sjajno vodi celu priču. I na žalost, ne postoji onaj koji će na takav način moći da izađe pred kamere i da realno govori o svim temama, ne uključujući samo muziku.
Promocija naših bendova svela se na to da su naučili da napišu biografiju, uz prateću fotografiju (mahom napravljenu fiksnim telefonom) i molbu da napišemo nešto o njima. Ne govorim tu samo o malim bendovima. Pričam i o velikim. Izvinite ako ste se pronašli ovde. Verovatno spadate u prvu grupu. Da, u ovu grupu manjih. Zato što ćete takvom „taktikom“ morati da napravite vanvremenski hit da bi vas neko primetio. Neće pomoći niti jedan članak ako je loše. A loše je rođaci.
Da se ne lažemo, mi i te kako imamo pametne, elokventne i normalne muzičare, ali prosto nemamo takvu medijsku priliku gde bi oni mogli slobodno da govore o tome. A bojim se ni novinare koji bi na takav način mogli da vode taj program. Ako uzmemo u obzir da smo mi koji delamo na internetu u ozbiljnoj manjini u odnosu na one krezube, tužne i jadne ljude koji za crvenu, sendvič i crni sok putuju našom zemljom, sami napravite matematiku. Prva četiri razreda osnovne škole ste valjda završili.
Kolege sa sajta Balkanrock portala su pre neki dan izbacile tekst gde je neko, potpisan kao Audionaut, u serijalu „Kratka povijest idiotizma“ izneo ozbiljne kritike na račun jedine emisije koja se bavi rock kulturom na nacionalnoj frekvenciji. I da budemo iskreni – većina kritika je na mestu. Ima delova teksta sa kojima se ne bih složio sve da mi je IQ otišao u minus. Ali ako već iznosite kritike, budite mudonje do kraja – stavite ime i prezime ispod SVOG MIŠLJENJA. Ne boli, a i ta potpisana reč je mnogo teža. Ovako, ispada kao neka baljezgarija čoveka koji svoje komplekse leči napadajući druge na malo bezvezan način. No, uređivačku politiku drugih portala ću ostaviti njima. Sem sajta Headliner.rs. Jako bih vole da shvatim po kom principu radi mozak persone koja tamo smišlja naslove tekstova.
No, ja uvek volim da pogledam svoje dvorište prvo, mada ga nisam redosledom ubacio prvog. Kada pišemo o mladim bendovima koje treba da poslušate, kada izbacimo recenziju nekoga za koga niste baš čuli i sa čijim radom niste upoznati, klikovi se štede. Ukoliko je bend koji znate i koji se zove PANTERA/METALLICA/SEPULTURA/SLAYER/RAMMSTEIN/RAGE AGAINST THE MACHINE/RED HOT CHILI PREPPERS tu klikćete kao blesavi. Nego, jasno je to za mlade bendove skroz. Svi rade po istom šablonu. Trče pred rudu sa neosmišljenim kampanjama sa demo snimcima koje zovu albumi i ako su ih samo „okačili“ na Youtube kanal sa 3 pretplatnika.
Pošalju tekst koji 24 muzička portala koja ova naša zemlja ima (verovali ili ne) i koji svaki do slovce urade copy/paste istog teksta i to je to. Ogromni su. Na žalost samo u svojim očima. O tome sam pisao pre ni sam ne znam koliko godina. I žao mi je, ali je i daje aktuelno. Gde se izgubilo ono što je upravo tu muziku učinilo tako neverovatno lepom. Gde je to traženje novog i drugačijeg? Jel to nestalo negde usput? Ili vam je prosto lepo u toj kolotečini? Verotvatno jeste. A još sam i ja na to sve našao da se pravim pametan.
Nisam, samo mi treba da ovo izbacim iz sebe. Danas je utorak, 30. april 2019. godine, 3:30 izjutra. I umesto da spavam, ja sam supruzi morao da se izvinim što ću je ustajanjem probuditi kako bih otišao da stavim na papir sve ono što me muči. Umesto da spavam, ja se nerviram što poslenjih 10 godina nisam čuo mladi bend koji me je oduševio toliko i da su još uvek tu. I da su porasli kako valja. I nemojte mi reći da je Srbija kriva – jer nije. Krivi smo isključivo mi. Niko nam nije kriv. Mi smo govna.
Pre nego što se zapitaš – šta je ovde poenta – evo je. Mi više nećemo štedeti reči. Jer je postalo beznadežno. Neko mora to da spreči. Ili da bar pokuša. Jer, ako ne pokušam, neću ni znati da sam uspeo ili ne. Dok ćutim, dobro je. Kako krenem da lajem – dešavaju se problemi. Te se Peri nije svidelo što sam to napisao, ali me ne zove on, nego Đura organizator. Zajedno su sutradan na roštilju, pa im se ne sviđa kako smo mi to videli. E, a i Mirko je bio nešto prošli put nezadovoljan šta ste pisali. I onda vas Đura smara i naredna tri dana, jer pobodu, on organizuje i Miletu i Branku i Slobodanu koncert narednih meseci, pa mu vi ipak trebate. I kaže da je Pera malo seljak, ali to tek kada ode sa roštilja. Onog od juče.
I još nešto. Ovaj tekst neću deliti putem socijalnih mreža. Već ću ga ostaviti ovde na sajtu, jer ti koji si do njega došao, doćićeš do ostalog što radimo. I ako ti nije jasno šta sam hteo reći – nemoj šta zameriti. Meni jeste i morao sam to da izbacim iz sebe, a da to prosto ne ostane na nekom hard disku zatureno. Možda se i složimo. I hvala ti što si tu. Jer da je drugačije, sve ovo ne bi ni imalo smisla.
A mi ćemo se već nekako snaći. Uvek smo.
piše Marko Ristić
„Koliko poredanih misli iza kojih ne stoji ništa osim
mržnje, sujete, vlasti.
I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge?
I kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare?“
