„Zombi, ovo je džungla, ali ja neću da bežim odavde.
Neću da palim za London, ne treba mi put za Indiju.
Hoću da ostanem ovde do kraja sveta.
Makar počeo da govorim unatraške,
makar pao sa krova, slomio nogu i zato me ubili.
Ne mislim da sam hrabar što ostajem, jer zombi hoda,
ali nikuda ne beži da bi sačuvao svoju iluziju.
On hoće da njegova iluzija postane stvarnost.
Zato ja večeras spaljujem ovaj truli grad i pravim Zombilend – grad rock’n’roll-a.“
Lutajući po socijalnim mrežama naletim na ovaj citat iz filma Crni Bombarder uz komentar na kraju „To je bilo kad smo bili mali“. Po glavi počne da se vrzmaju uspomene kada sam se rock’n’roll pričom zarazio do koske i kada sam shvatio da želim da radim na njenoj promociji u ovom našem Zombilendu, koji je dobio potpuno suprotan smisao od onog koji je Crni pravio. Daleko smo mi od grada rock’n’roll-a. A da smo Zombilend, jesmo. Ljudi su prestali da razmišljaju, prestali da kreiraju svoje stavove, da ih menjaju. Prestali su da budu svoji uvučeni u koštac sa snalaženjem za svoju koru hleba. Onu od 20 dana. Gornju. Koja je u stanju da vam iskida nepca do granice izdržljivosti. Ali, ej! To je vaša kora. Zato je i ukusna.
No, cilj ovog teksta nije taj da pričamo o toj kori hleba koja nam daje nadu svaki dan da će doći bolje sutra i da će se stvari promeniti. Cilj ovog teksta je taj da nam fali Crni ili neko ko može da bude Crni.
No, kada postavimo stvari na realnu stranu, nije da ne postoje ljudi koji su u stanju da naprave promenu na taj način. Problem je što su previše posvećeni traženjem te kore svaki dan, koja će im dati energiju da je i sutra pronađu. Problem je i što vreme sumanuto brzo prolazi. Toliko da je nekim ljudima potrebno da prođe još 20 godina da bi možda, te 2034. godine, shvatili da je od 1994. prošlo 40 godina i da su se stvari sumanuto promenile. Menjaju se svaki dan. Svaki dan se rodi potencijalni Crni, ali isto tako jedan postane umoran.
Reflektujte to na stanje rock scene u Srbiji. Zašto bi postojao neki Crni kod nas, kad „i onako kopira“ Crnog iz Nemačke. Ili možda onog iz SAD. A i realno – više nam se sviđa Crni iz SAD. Nekako je moderniji. Naš je nekako njanjav. A i znam jednu ribu koja se družila sa njegovom bivšom curom. Nije to to, jebi ga. E onda taj Crnipostane umoran. Nema više snage kao što je imao te 2014. godine. 2034. postane umorno džangrizalo. I tako u krug. Dajte šansu našem Crnom, što ste majmuni? Zar ne vidite koliko će stvari biti zdravije? A, da. Zaboravio sam. Ne možete da se dogovorite koji će Crni biti glavni, zar ne?
Isto tako, na našoj muzičkoj sceni se nikako ne pojavljuje taj Crni koji će da preuzme štafetu od ovih umornih i istrošenih. Od ovih što nebrojeno godina unazad ne shvataju da je neka 19X4-ta odavno otišla u nepovrat. Ili se možda pojavio, ali se oni koji su u mogućnosti da puste Crnog tamo gde treba, trude da troše onog Crnog od pre dvadeset godina dok još ima šta da se istroši. A kad se istroši, zakopaće ga negde i zaboraviti. Ja sam potpuno svestan da Crni ove generacije postoji, ali nema benzina za kombi. Antene su spremne. Frekvencija podešena. Kontam da je samo potrebno da mu ulijemo koju litru i da ga pustimo da vozi i menja stvari. I to što pre, a ne kada bude umoran i potrošen. Ne onda kada se posle 30 godina sedenja između četiri zida i pravljenja paralelnog univerzuma vrati u svet koji se mnogo promenio.
Ako ste odgledali ovaj segment, možda ste provalili da previše sličnosti dolazi upravo 20 godina kasnije. Čak su i boje na plakatima iste. Do duše, brada nije u modi, već napućena usta. I naočare. Valjda sa njima izgleda ozbiljnije, šta znam. Valjda Crni više nema muda. Ili ga boli ono iznad muda.
Samo ne zaboravite. Da bi postojao Crni, tu moraju biti i Fleka i Kuglica i ostatak ekipe. Beševića i Šmajsera imamo i previše. Ili mi se sve ovo samo učinilo?
