Svedoci smo opšteg rasula na kompletnoj kulturnoj sceni Srbije ne samo poslednja dva meseca, već poslednjih 30 godina. Celokupna kulturna scena se polako ali sigurno priprema za neki vid, biću slobodan da to kažem – sahrane.
Zašto? Uf… Nisam mogao sebi da postavim teže pitanje. Probaću da raščlanim. I pride ću biti BRUTALNO iskren, pa ako nekome smeta nešto – ne zaboravite da ovaj tekst ima potpisnika koji je spreman da trpi posledice.
Okidač da sednem i pišem bila je odluka da se u Srbiji održe izbori 21. juna. Izbori? Teško. Nemojte da se lažemo. Ponovo će bagra koja je uhvatila da vodi ovo najteže kolo do sada platiti muzici da svira isti ritam još četiri godine. Naravno, muzika se posle toliko sviranja umori, pa ritam tog kola postane strmoglav. Jebaće nam ovi mater još dugo. Imaju dovoljno para da plaćaju muziku. Na vašu i moju žalost. I na žalost vašeg i mog muzičkog ukusa.
Ne kažem ja zato što sam na njihovoj stani, već zato što nisam. Na strani sam zdravog razuma i nadi da ćemo u ovoj našoj maloj učmaloj zemlji imati pravo da živimo normalan život.
Šta se dešava sa rock’n’roll-om? Na tom stadionu uglavnom muk. Negde sam „navikao“ da kada je teško imam gde da se okrenem. Recimo, krajem devedesetih, kada je moje balavandersko-adolescentsko dupe počelo da konta nešto imao sam vrlo jaku muzičku scenu koja zapravo nije ćutala. Danas, uz par izuzetaka, rock’n’roll uglavnom ćuti. Pa i ako ne ćuti, nije dovoljno glasan. Umesto da zadaje bolne udarce.
Bendovi NE SMEJU i NE TREBA da ćute. Treba da izvade oružje i da pucaju non stop. Bez prestanka. Bez kukanja da im nestaje municije, jer kada vatreno oružije ostane bez metaka, ono se može upotrebiti kao hladno. I dalje je oružije.
Dakle, stigao nam je koronavirus ili COVID-19. Ne znam kako preferirate. To je ta sahrana o kojoj sam pričao na početku.
Sve je stalo u momentu. Stalo jer smo došli u situaciju da našim životima u takvoj situaciji upravljaju upravo oni u koje nemamo ni zrno poverenja da mogu da sačuvaju nacrtanu ovcu, a ne da nas vode kroz takav scenario. Koji je posve realan, a ne čin nečije imaginacije kako se oni ophode prema tome.
Nemojte se čuditi što ne znate šta će se dešavati što se koncerata, festivala, nastupa i bilo čega drugog u muzičkoj (ili bilo kojoj drugoj kulturnoj) grani. Jebeno je teško.
Zamislite kako je nekome ko živi i izdržava porodice od nastupa. Tu je uključeno mnogo ljudi. Bendovi, tehnika, organizatori… Da ne delimo dalje na bilo kakve grupe. Nema smisla. Svi su u istom loncu. U loncu u kojem se oni koji od toga hrane porodice pitaju kako i šta dalje. I niko ne zna. I naravno da ne zna – jer nemamo državu koja je spremna da se bori za kulturu koju su uštrojili istog momenta kada je zagustilo. A kultura nije zabava, kako je smešta naša žuta štampa, već identitet društva. Država nije spremna da se bori ni sa ozbiljnijim stvarima. Prećutali su da nam je zdravstvo u potpunom kanalu i hvalili se time kako ne spavaju i kako se bore da obezbede ono što je potrebno. Ok. Pa? To vam je JEBENI POSAO. To ste sami rekli da umete kada ste se kandidovali. Kamo sreće da ne moramo mi obični smrtnici da razmišljamo kako je vama teško. Stoli nas bojko koliko vam je teško.
Toliko vam je teško da ste brže bolje zakazali izbore istog momenta kada su stvari počele da idu malo na bolje što se zdravstvene slike nacije tiče. Jer pobogu, jako je važno kako će vaše masne guzice biti zasićene još četiri godine. Ima li išta važnije od te šeme?
I sada dolazimo do onog dela gde ćete se vi zapitati što ja sve ovo pišem. Pišem zato jer me svaki pomen izbora podseti na kolone autobusa ljudi koji do ukidanja vanrednog stanja spadaju u grupu od 65+ i koji za crvenu i sendvič idu širom ovog obora kako bi klicali liku koji nas sve drži u šaci. Koji je spreman na sve kako bi dobio priliku da još četiri godine drvi okolo kako mu je teško da radi posao ZA KOJI SE SAM NUDI DA RADI i pride to ne radi kako je „bog zapovedio“ nego namešta sve živo i mrtvo da do toga dođe.
I nećete me nikada ubediti da stranačkih skupova neće biti do izbora. Skupljaće se na sve legitimne, mada mahom nelegitimne načine. Reći će nam da su ljudi došli spontano i da su sami želeli da rizikuju dok će ih sa druge strane uslovljavati zaposlenjem, a samim tim i egzistencijom njihovih najmilijih. I tada rock’n’roll treba da zada najžešći udarac. I ne samo rock’n’roll već celokupna kulturna scena. Da izađe i da im j**e mater. Bukvalno. Ili ste se usrali?
Ne mogu da ćutim dok gledam kako svi u našoj zemlji bacaju kockice i gledaju u pasulj da li će se i kako desiti naše omiljene manifestacije – festivali i koncerti. Država naravno ni ne razmišlja o tome, a svi organizatori i bendovi čekaju u niskom startu da vide šta će da rade jer im nikako nije jasno šta sada treba da urade. I nadamo se da će biti u našu korist.
Ne znamo šta će biti sa koncertom vašeg omiljenog benda. Ne znamo šta će biti sa festivalima kao što su Exit i Arsenal Fest. Ne znamo šta će biti i sa gomilom manjih festivala. Ne znamo šta će biti i kada će biti bilo kakva svirka. Ali znamo da organizatori rade na tri scenarija jer je tako jedino moguće tući bitke kod nas. Da budete spremni na sve. I ne samo svirka ili muzički festival. Pozorište. Bioskop. SOCIJALIZACIJA. Ne znamo jer nemamo struku na čelu države. Nemamo jer je i ona zdravstvena povila rep i ćutala kada smo bili bez sredstava za zaštitu svih onih kojima aplaudirate u 20:00. Samo da ostane negde zapisano – buka u 20:05 je bar 10 puta glasnija. Naravno da ljudi poštuju lekare, ali poštuju i sami sebe.
Nemojte da počnemo samo od toga koliko su ostale zemlje odvojile novca za kulturu. A ni tamo nema kulturnih dešavanja. Neće biti kraja ovom tekstu ako uđem u dublje analiziranje. Mi nismo. 0 bambija.
I to je samo još jedna stvar koja je tužna u ovoj našoj verziji Orvelove „1984“. Nemojte da ćutimo i da se pravimo ludi. Neko je negde napisao „Šta li su nam tek Turci radili kada su se svi digli na kuku i motiku?“. Mislite o tome. A ako vam je dobro, onda ništa.
piše Marko Ristić
