Ova manifestacije se održava već dvanaesti put u organizaciji Antifašističke Akcije Novog Sada, i ovo je do sada najveće izdanje. Pre samog koncerta bio je organizovan dnevni program, sačinjen od raznih tribina i predavanja, da bi veče bilo rezervisano sa koncertni deo. Nas kao muzički portal taj deo je najviše i zanimao, pa ćemo odatle i krenuti. Uz jednu malu digresiju. Prolaz između klubova „Fabrika“ i susednog „The Quatter“ od pre par dana nosi naziv „Prolaz Branka Črnca Tuste“, u znak sećanja na nedavno preminulog pevača pulskog punk benda KUD Idijoti. Lep gest, uz napomenu da je pokrenuta akcija, da taj prolaz i zvanično ponese ovo ime.
Prva stvar koja me je malo iznenadila je bila promena satnice „u hodu“, pa je tako sat vremena pre početka objavljeno da ovaj mini festival neće početi nastupom novosadskih THE BAYONETS, nego koncertom zagrebačkih DECLARATION. Gosti iz Zagreba sviraju muziku koja predstavlja svojevrsni sudar hardcore-a stare i nove škole, ili najplastičnije rečeno, kao kombinacija stilova 7 Seconds i Champion. Dečki su u svojih tridesetak minuta isporučili ogromnu količinu pozitivne energije, i predstavili svoje stavove, a usput su i odsvirali pokoju pesmu. Ovom prilikom bend je predstavio pesme koje su se našle na split albumu sa, takođe Zagrepčanima, Sentence, a koji je izašao u oktobru ove godine, ali se i dotakao svog prvog album „Declaration“ iz 2010. Ovakva muzika meni lično savršeno leži, ali je neka veća reakcija publike ovog puta izostala. Verovatno posledica nedovoljnog broja ljudi u publici, koja se tad još uvek tek skupljala, i nedovoljnog poznavanja pesama ovog benda.
Posle Decleration, na binu izlaze novosadski The Bayonets, streetpunk bend sa prilčno jasnom političkom idejom. Bajoneti su pred polupraznom fabrikom odsvirali svojih 30-tak minuta, i uz neuspešne pokušaje da dignu atmosferu, prepustili pravu žurku OI POLLOI-u. Deo repertoara je na srpskom, mada je najviše pesama otpevano na engleskom, a koliko čujem, bend je prilično koncertno aktivan u inostransvu, zbog čega mi ne ulazi u glavu šerbedžijski akcenat pevača koji se oseti u skoro svakoj reči, čak i uživo, kad bi to trebalo biti mnogo manje primetno. U svakom slučaju, od strane benda, motivacija i energija nisu izostale, što nije bio slučaj sa publikom.
Nakon Novosađana binu su preuzeli gosti iz Bratislave – ROZPOR. Iskreno meni je ovaj nastup više ličio na cirkus nego na koncert. Pevač sa imidžom srpskih dance zvezda 90ih godina prošlog veka, u trenerici, i sa naočarima za sunce; gitarista u maskirnim pantalonama, pocepanim gornjakom, kaišom sa leoprard printom, i sa varilačkim naočarima, i basista koji izgleda zalutalo, zaista ne predstavljaju streetpunk bend, kako bismo ga zamislili. Treba li da napomenem da je gitarista svirao Jackson „strelu“? Uglavnom, momci jesu pružili energičnu svirku, potrudili su se i da nauče neke fraze na srpskom, ali su ostavili utisak prilično neozbiljnog benda. Možda njihova muzika i nije takva, možda i obrađuju ozbiljne teme, ne želim da se ogrešim, pošto ne razumem slovački, ali na mene su zaista ostavili slab utisak.
Posle gostiju iz Slovačke, red je došao na zvezde večeri – Škotlanđane Oi Polloi. Ono što me je posebno iznenadilo, i obradovalo je to što sam konačno video punu Fabriku. I ne samo to, Novi Sad je konačno pokazao zašto vuče reputaciju punk grada. Horsko pevanje, šutke, crowdsurfing, stage diving, sve smo mogli da vidimo. Bend je pružio zaista sjajnu svirku, prepunu energije, a publika je to savršeno ispratila. Zaista nije čest slučaj da organizaor izađe na binu da zamoli publiku da se malo smiri i obrati pažnju na opremu na bini.
Oi Polloi su bend koji je na sceni više od trideset godina, to iskustvo se vidi u svakom njihovom pokretu, i čuje u svakom njihovom tonu. Nikada nisu postigli preterani komercijalni uspeh, ali su izgradili veliko poštovanje u andergraund krugovima. Ovog puta su prošli kroz svoja ranije izdanja, i najveće hitove, dok su potpuni izignorisali svoj ovogodišnji album „Duisg“, ali budući da je na galskom, mislim da je to bila ispravna odluka, i da sviranje tih pesama ne bi imalo ovako dobar odziv. Bend je oduvek imao jaku antifašističku poruku, a ovaj put su nam objasnili kako su oni protiv svake vrste „izama“, bilo da je reč o fašizmu, komuniznu, kapitalizmu, i bilo čega što ograničava slobodu mišnjenja, govora, i ugrožava ljudska prava.
Naravno, i Oi Polloi su se potrudili da nauče malo sprskog, pa smo tako pored standardnih „Hvala“ i „Kako ste?“, čuli i povike poput „Je*eš Policiju“, “Je*eš Sistem“ ili nikad primereniji „Je*eš fašizam“. Bend se dobro zabavljao, što se moglo videti po njima, po načinu komunikacije između članova na bini, komunikaciji sa publikom, ili deljenju viskija sa fanovima. Nakon otprilike sat vremena koncert velikana oi! žanra, trijumfalno je priveden kraju uz „Let the Boots Do The Talking“ i „Don’t Burn the Witch, Burn the Ritch“ u kojoj su na binu izveli metalca iz publike da im pomogne na „air“ gitari.
Manifestaciju je zatvorila hrvatska osmorka ST!LNESS, kojima nije prvi put da sviraju na ovom mini festivalu. Radi se o bendu koji svira reggae/rock/dub/hip-hop sa ozbiljnom političkom tematikom već petnaestak godina. S obzrom da su pratili hedlajnere, odziv publike je bio sasvim solidan, čak bi se moglo reći da je najveći deo ljudi ostao da ih odsluša. Što se same muzike tiče, ovaj bend vrlo često porede sa poznatijim rock/reggae/hip hop bendovima na sceni, pa ni ja neću oklevati da povučem paralelu. Iako se oba benda bave istim temama i žanrom, u poredjenju sa recimo Dubiozom Kolektiv, St!llness mi se čini mnogo manje dinamičnim i energetičnim. Ipak, njihov nastup prošao je u dobrom raspoloženju i sa puno entuzijazma na opšte zadovoljstvo publike.
Koliko je dobro, toliko je i tužno što ovakva manifestavija postoji. Dobro je zato što je svaki koncert dobrodošao, pogotovo ako je reč o legendarnim imenima kao što su Oi Polloi, ili o aktuelnim bendovina regionalne scene poput St!lness ili Declaration. Tužno je zato što i u 21.om veku postoji potreba da se ukazuje na problem fašizma, i što on nije odavno deo prošlosti, gde i pripada. Ono što je meni lično najjači utisak je povratak novosadske publike, posle nekoliko ne baš sjajnih iskustava na koncertima takođe legendarnih imena kao što su Spearmbirds, ili Total Chaos. Ovaj koncert mi je vratio nadu da u Novom Sadu još uvek postoji punk scena, i da postoji nada da će se gostovanja poznatih bendova ovog žanra nastaviti i u budućnosti.
Pišu Milica Trifković i Miljan Milekić, fotografije Siniša Dronjak
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu