Prilično je teško objasniti bend kao što je Twenty One Pilots, kao i vrtoglavi uspeh koji postižu tokom poslednje dve ili tri godine. Od jedva primetnog dvojca na lokalnoj sceni u Ohaju do svetske koncertne senzacije stigli su za samo dve godine, i to na način koji je malo ko očekivao. Od trećeg albuma, “Vessel” iz 2013. godine, pritom prvog koji nije izdat samostalno, bend je pronašao put do svojih fanova, urezujući im se pritom u DNK, i postajući sastavni deo njih. Mračni, duboko lični tekstovi povezani sa eklektičnim zvukom koji dvojac gaji doveli su do fanatične i pomalo zastrašujuće povezanosti za fanovima, koji su sebi nadenuli ime, ni manje ni više nego “Clique”.
Jedino fanatičnom podrškom mogu da opišem podatak da su ulaznice za koncert koji je najavljen u novembru rasprodate već sredinom decembra, te da je je do februara postojala žestoka potražnja za njima. Pritom, reč je o najvećem klupskom prostoru u Beču – bivšem skladištu gasa “Gasometer” koji može da ugosti nešto više od 3000 ljudi. Ujedno, ovo je po rečima benda bio njihov do sada najveći samostalni koncert u Evropi. Tu samo moram da napomenem da američki bendovi pod pojmom “Evropa” ne podrazumevaju Veliku Britaniju gde je bend punio hale daleko veče od ove.
Twenty One Pilots uživo u Beču 2016. godine, photo Tamara Samardžić | click on photo for more
Satima pre najavljenog otvaranja vrata formirao se gotovo kilometar dug red, gde je bilo gotovo nemoguće videti nekoga bez makar nekog obeležnja benda. Svakako, dominirale su crvene kape, privremene, pa i trajne tetovaže po uzoru na članove benda, i karakteristični duksevi sa skeletom. Ništa manje interesantno nije bilo ni videti ljude najrazličitijih profila, od tinejdžera i tinejdžerki koji su činili nezanemarljiv procenat, roditelja sa decom, pa do starijih pripadnika punk rock ili hardcore subkulture koji su možda bili i najprimetniji. Više od sat vremena bilo je potrebno da svi nađu svoje mesto u hali, dok je sa bine dopirao zvuk predgrupe o kojoj nisam uspeo da nađem ni jednu informaciju, kako pre koncerta, tako ni nakon njega.
Nekoliko minuta nakon 21h počelo je ono što su svi do tog trenutka sa nestrpljenjem očekivali. Halom se prolomio potmuli bass, skromno osvetljenje istaklo je mikrofon koji se lagano spuštao sa svoda hale, i svi su znali šta sledi. “Heavydirtysoul” otvara prošlogodišnji album “Blurryface” koji je bio prelomni trenutak karijere benda, i predstavlja jednu od najboljih pesama kojima može da se otvori koncert. Ne samo njihov. Kombinacija žestokih bas frekvencija sa hip hop vokalima i brzim ritmom munjevito podiže raspoloženje koje kulminira u nešto sporijem refrenu, i tu se vidi veza benda sa publikom. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo toliko glasnu publiku, pogotovo imajući u vidu brojnost.
Twenty One Pilots uživo u Beču 2016. godine, photo Tamara Samardžić | click on photo for more
Bend je ispalio još dva hita – aktuelni “Stressed Out” i nešto stariji “Guns for Hands” što je dovelo do delirijuma u publici. Nisu bili retki momenti da publika u potpunosti nadglasa bend, do te mere da je vokal Tyler Josephjednostavno odlagao svoj mikrofon i ponizno gledao ka ljudima ispred sebe.
Prigušena svetla uz naglasak na Joseph-a i njegov klavir, označile su početak starije pesme, ali jedne od onih koje su bendu donele kultni status kakav užuva. “Migraine” nikako ne mogu nazvati hitom. Ova pesma nema elemente hita, niti može da stoji sama za sebe kao singl. To nije pesma koju ćete čuti na radiju ili doći do nje nasumičnim klikom na internetu. Reč je o duboko ličnom doživljaju sveta kroz prizmu jednog od najgorih bolova koje sam iskusio. Publika je spremno dočekala taj momenat, i otpevala je od reči do reči. Nakon toga, nastavak nije mogao da omane.
“Polarize” je reggae zvukom inspirisana pesma u kojoj Joseph svoj klavir menja bas gitarom, koja mu, ruku na srce, prilično smešno stoji, i deluje kao da nije siguran šta tačno treba da radi sa njom, ali to ni najmanje nije uticalo na zvuk. Publici svakako nije smetalo, a i promena imidža iz duksa sa skeletom u havajsku košulju doprinela je nešto pozitivnijoj atmosferi u publici.
Ovaj deo koncerta doneo je “We Don’t Believe What’s On TV” sa uvodom pozajmljenim od “House of Gold” gde Tyler umesto bas gitare uzima ukulele. U sličnom maniru protekla je i nešto manje zanimljiva “Judge”, ali i “Lane Boy” koji je jedan od koncertnih favorita. Sa svojim mirnim početkom koji na samom kraju prerasta u pravi drum & bass razarač pesma izaziva ogromnu razmenu energije na relaciji bend-publika, pa tako Joseph-u nije bilo teško da ubedi tri hiljade ljudi da čučnu i skoče zajedno sa njim.
Twenty One Pilots uživo u Beču 2016. godine, photo Tamara Samardžić | click on photo for more
Naredni deo koncerta doneo je zanimljivo kombinaciju starijih pesama stopljenih u veliki “medley”. Provukle su se tu “Forrest”, “Screen”, “Semi-Automatic”, “Ode to Sleep”, kao i “Addict With a Pen”. Ovaj deo koncerta evocirao je neke od pesama pre popularnosti benda i pre potpisivanja za izdavača, pa tako deo publike nije bio baš upoznat sa njima, ali to nije mnogo poremetilo atmosferu. Odmah je stiglo ponovno podizanje raspoloženja uz “Doubt”koju je kao po komandi, a kasnije i po komandi, pevala cela hala. Zanimljivo, ovaj deo koncerta bend je odsvirao sa mini bine, unutar same bine, na kojoj su su se našli samo svedeni set bubnjeva i sintisajzer.
Nastavak donosi žestoke udare – prvo stiže “Holding On to You”, još jedan od većih hitova benda, koji publika peva iz sveg glasa, a sam Joseph umešao se u prve redove. Elektronski sintovi u kombinaciji sa žestokim ritmovima vrlo lako podižu publiku u stanje ludila, a iako sam bio stacioniran na galeriji, oko mene su redari bili prinuđeni da smiruju ljude i paze na njih.
Twenty One Pilots uživo u Beču 2016. godine, photo Tamara Samardžić | click on photo for more
“Ride” je još jedan od hitova, i još jedna pesma inspirisana jamajčanskim zvukom, a pored toga što Josephponovo svira bas gitaru, bubnjar Josh Dun pesmu je odsvirao sa platforme koju je publika nosila na rukama. “The Run and Go” je jedna od srećnijih pesama iz opusa benda, a komična situacija viđena je i ovde. Naime, Joseph je zatražio da svi muški članovi publike koji su tu u paru, podignu svoje lepše polovine na ramena. Pretpostavljam zbog jezičke barijere, a iskustvo mi je govori da Austrijanci, makar oni stariji, ne govore engleski u baš velikom procentu, došlo je do pomalo zbunjene reakcije zaštitara koji su počeli da skidaju ljude jedne sa drugih. Ipak, sve se vrlo brzo i bezbolno rešilo.
Kako se koncert bližio kraju, tako je haos postajao sve veći. Prvo je usledila “Tear in My Heart”, možda i najveći hit sa aktuelnog albuma, a onda još jedan od momenata koji su definisali ovaj bend. “Car Radio” je još jedna od pesama koja ni po kojoj logici ne bi trebalo da bude hit, ali i pesma u koju se kunu svi fanovi ovog benda. Reč je o jednoj ličnoj ispovesti jednog introverta koja na najbolji način sagledava tok misli i haos koji ima u glavi. Pesma je započeta lagano, u mraku uz klavir, dok je odgovor bilo pevanje kompletne dvorane. Napisao sam već da ne znam da li sam ikada čuo glasniju publiku, ovde je to posebno došlo do izražaja. Kako je rasla napetost u samoj pesmi, tako je “kuvalo” i u publici, dok sam kraj Tyler nije otpevao sa improvizovane platforme koja se našla u sred prostora za publiku.
Twenty One Pilots uživo u Beču 2016. godine, photo Tamara Samardžić | click on photo for more
Iako je najavljena kao poslednja pesma, nije to bila, a bend je bez previše formalnosti i klasičnog bisa izašao na binu i krenuo sa poslednjom pesmom novog albuma – “Goner”. Reč je o još jednoj kultnoj i duboko ličnoj pesmu, dok je publika u parteru ispratila to podizanjem papira sa logom benda. Za sam kraj ostavljena je pozitivnom energijom nabijena “Trees”, čiji kraj su oba člana benda dočekala svirajući bubnjeve na odvojenim platformama koje je publika nosila na svojim rukama. Sve to praćeno je velikim dimom i konfetama.
Twenty One Pilots su po svim merilima daleko od klasičnog benda. Reč je o multimedijalnom projektu koji spaja muziku, tetovaže, dizajn, modu i video projekcije, ali se najiviše oslanja na genijalne tekstove Tyler-a Joseph-a. Zahvaljujući energiji koju pružaju, odsustvu kalkulisanja i odlučnosti da daju sve od sebe u svakom tonu koji odsviraju stekli su fanove koji ih se čvrsto drže. Ipak munjevit uspeh koji su dostigli može biti i mač sa dve oštrice.
Kako su već duže vreme u centru pažnje javnosti, štaviše u momentu dok pišem ovo, nalaze se na dve naslovnice velikih rock magazina, neće imati faktor iznenađenja koji je bio bitan činilac u njihovom uspehu. Ponudili su nešto novo i sveže, pritom veoma zanimljivo. Ipak, njihova nepredvidljivost može ih dovesti do stadionskih razmera, a može i poput pucanja balona da ih vrati u male prostore u kojima su do nedavno svirali. Ipak, jedan faktor drži sve to na okupi. Prokleta iskrenost u svemu što rade, što se itekako oseti. A upravo to je ono najvažnije.
