TRUE MOON – „True Moon“ (2017)

TRUE MOON
„True Moon“(2017)
Dark Pop / Post Punk
Lovely Records

True Moon debi album: Dark new wave iz braka Siouxie and the Banshes i Joy Division.

Ispričaću vam jednu priču koju ne možete da nađete na Internetu. Bila je to subota, sedamnaesti maj 1980-te. Nakon koncerta Siouxie and the Banshees, pjevačica benda je zajedno sa Ianom Curtisom i tada mlađanim Jaz Colemanom žurku nastavila u svom londonskom stanu. Šta je dalje bilo između njih troje te večeri, možemo samo da pretpostavimo, a jedna od glavnih teorija zavjere koja još nije došla do sajber spejsa, nego se stidljivo spominje samo u striktnim engleskim krugovima- je da je pjevačica benda TRUE MOON po imenu Karolina, začeta upravo te večeri. Možda je to i razlog sto još uvijek nemamo potvrđen njen datum rođenja.

U svakom slučaju, to se desilo u subotu, a Ian je u nedelju počinio samoubistvo. Po legendi koja se tu i tamo provlači kroz neke New Order/ Joy Division fan sajtove, „Blue Monday“ je (delom) posvećena Ianu Curtisu jer je dan posle njegovog samoubistva, bend trebao da ide na američku turneju. Tako je ostatak benda inspirisan Ianovim činom napravio jednu od najboljih stvari osamdesetih . Dalje, tokom osamdesetih Jaz Coleman je postao ćaća industriala (mesto dede je već rezervisano za Gary Numana, koji takođe ima fantastičan konceptualni oriental/industrial (???) album ove godine, Savage, ali to već nije tema naše današnje emisije) , a Siouxie je usvojila nekoliko dece , stanovitog Roberta Smitha između ostalog, koji nikad nije plakao.
Nazad na temu – True Moon debi album je jebeno skoro pa remek delo. Tačka. Karolinin glas stvara a la Siouxie Sioux atmosferu, posebno iz The Creatures faze. Čak na momente zvuči kao nikad prežaljena a uvek potcenjivana Poly Styrene iz X Ray Spex. Slušajući singl „Sugar“, na refrenu bih smeo da se zakunem da je Karolini upravo Poly davala časove pevanja. Uticaj Joy Division je očigledan dok se Killing Joke oseća na trenutke. Kako god, ja bih rekao da se oseća i sličnost sa The Knife, pogotovo u pesmi “Guns” .
Od prve do poslednje stvari ovaj album vam ne dozvoljava da predahnete. „Voodoo“ zvuči upravo kao prelaz između “analognog” Joy Division i „Blue Monday“ faze New Order. Mračna a hitična do pičke mile materine. Da vidim ko neće unutar sebe (ili naglas) vrištati refren kad je čuje prvi put – I am a demon. I am a mother. I am a warriooooor. Ova stvar koja otvara album je jedna od onih u kojoj prvi put pevušite, drugi put svirate vazdušnu gitaru a treći put bubnjeve na isti način…dok svaki sledeći put skačete do plafona u nastupu nekontrolisanog euforičnog ludila, pevajući, svirajući air gitaru i air bubnjeve u isto vreme, što je mojoj ženi koja je to sve gledala sa strane- izgledalo kao da sam zgutao pečurku i borim se protiv nevidljivih nindži.

Za stvar pod imenom Our Own Darkness bi i Andrew Eldritch prodao levo jaje da je uvrsti na novi Sisters of Mercy album. Doduše, Andrew nam je obecao novi album nakon 27 godina sušnog perioda, ukoliko Trampa izaberu za predsednika Amerike. To je jedan od razloga zbog kojih sam, čisto muzički, navijao za Trampa.

Naslovna stvar ( True Moon) miriše na Killing Joke i radi to tako dobro da me na momente vraća u KJ “What’s this for…!” album, posebno u The Fall of Because stvar. Spora ali masna, dozvoljava da predahnete fizički nakon sprinta od prve dve pesme ali i dalje emotivno opasna. „Sugar „nastavlja sa ritmom gdje je „Our Own Darkness“ stao , dok mi je „Just Like a Smoke“ možda bila stvar koju sam najčešće preskakao u prvim slušanjima allbuma. Ipak, kao što to uvek biva sa fantastičnim albumima, ovo je pesma na drugu loptu, ništa manje dobra od ostalih ali ne i prvi očigledni favorit. Za „Guns“ sam vec rekao da me podseća na The Knife rane radove, što je definitivno veliki kompliment, dok se „Run Run Run“ nekako prirodno nadovezuje na nju. Ne mogu a da ne primetim ironiju u redosledu pesama, kako Guns i Run Run Run idu zajedno, makar po naslovima.
„In the Dead of the Night“ nam isporučuje neku iščašenu dark pop atmosferu sa punk gitarama i bubnjem koji vozi kao ritam mašina (a možda bubanj i jeste programiran). „Things I Used to Tell You“ na momenat zvuči kao “Vi ste najslabija karika ovog albuma. Doviđenja” ili da se preciznije izrazim, najmanje dobra. Nakon ovakve vožnje apetiti rastu sa svakom sledećom pesmom a ova stvar jednostavno ne može dobro da se nastavi na prethodnu.

Namerno kažem “stvar” a ne numera” jer pri samoj pomisli na reč “numera” imam pred očima sliku Cece Ražnatović u jutarnjem program kako najavljuje svoj novi projekat sledecom numerom, dok joj desna sisurina zeva. Jednostavno, albumi imaju pesme ili “stvari” a projekti imaju numere.

Album zatvara Honey, stvar bez bubnja koja verovatno zvuči i hajde da kažemo najveselije na albumu ako se to za ovakav album s mračnim (ali jebitačnim) zvukom može reći. I woke up with my head up in the clouds, hey you honey I want to kill the time, with you….savršen i rekao bih po malo neočekivan način zatvaranja albuma, bar u muzičkom ako ne već u tekstualnom smislu.

Prijatelj kojeg sam davio da presluša ovo mi je dao potpuno novu perspektivu slušanja ovog albuma. Rekao je da mu se album svideo ali da mu na momente Karolinin glas zvuči neko isfolirano i isforsirano. Može biti. Ovo im je ipak prvi album, tako da željno isčekujem sledeći pa da vidim da li će True Moon uspešno prevazići tzv sindrom drugog albuma. Za sad, obzirom da je ovo debi album, zvuči fantastično.

Jedini razlog zašto album ima 4 i po od pet zvezdica ili da cepidlačimo, četiri zvezdice i osam desetina, je što je True Moon imao tu nesreću da im se album pojavi iste godine kad i Ulver- The Assassination of Julius Caesar što je po meni jedan od albuma decenije. Kako god, True Moon ako ništa, zaslužuje laskavi epitet debi albuma godine.

Piše Teodor Radović

Lista pesama:

01. Voodoo
02. Our Own Darkness
03. True Moon
04. Sugar
05. Just Like Smoke
06. Guns
07. Run Run Run
08. In the Dead of the Night
09. Things I Use To Tell You
10. Honey