Tradicija započeta prošle godine, nastavljena je i ove. Rebuild Collective i SKCNS su ponovo odvojili jedan dan festivala i posvetili ga hardcore zvuku i DIY subkulturi. Ponovo dan bez izrazitog hedlajnera, ili većeg imena, zamišljen kao svojevrsna prezentacija onoga što se u proteklih godinu dana događalo na regionalnoj, ali i evropskoj hardcore sceni. Tako smo ovog puta na bili splava Fabrika bili u prilici da vidimo čak devet bendova iz zemlje i regiona, ali i Danske i Nemačke.
Iako je sve bilo zakazano za 19h, odmah u startu je bilo jasno da će sve kasniti, i to znatno, ali krivicu ovog puta nisu snosili ni bendovi, ni organizator, već aramagedon koji je zadesio Novi Sad u vreme završnih priprema. Za manje od sat vremena pala je ogromna količina kiše, takva da je kompletan Bulevar Stefana Lazarevića, ulica u kojoj se klub nalazi, bila kompletno poplavljena. Na nekim delovima dubina vide je dostizala i 40-50 cm, pa je bilo nemoguće probiti se do biletarnice, ili tehničkog ulaza u klub. Nekim bendovima su čak automobili i kombiji ostali „pod vodom“, pa smo prisustvovali raznim akrobacijama, prilikom dolaska do svojih vozila, ili iznošenja opreme iz istih.
Wish Upon A Star na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
Negde oko 20.30 festival konačno počinje, nastupom grčkog benda WISH UPON A STAR. Četvorka svira punk rock sa dosta uticaja rock žanra, po uzoru na recimo Hot Water Music. Ako mene pitate, previše po uzoru na HWM, i to ne daje baš dobre rezultate. Bend zvuči dosadnjikavo, predvidivo, i zaista nema mnogo šta da ponudi, a pritom se ne mogu pohvaliti ni zavidnim sviračkim sposobnostima, ili uvežbanočću na bini. Sve u svemu, nakon tridesetak minuta, ne pretrano zanimljivog nastupa Grci se povlače sa bine, i prepuštaju je našim zapadnim komšijama.
Dying In This Place na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
DYING IN THIS PLACE dolaze iz Splita, i donose brz i energičan i pre svega moderan hardcore sa screamo vokalom. Glavno oružje benda su fantastične gitare, i odlično dopunjavanje dvojice gitarista. Nepravilni, na momenta post-rock ritmovi dodatno podižu dinamiku, i dok vokal suvereno vlada binom. Ruku na srce, vokal je možda i najslabiji deo benda, pre svega jer ima teško razumljiv vrisak, ali to svakako ne može da pokvari utisak koji bend ostavlja. Tačno, uvežbano, energično. Protrčali su kroz svoj debi EP „It’s Our Time Down Here“ iz januara ove godine, i pokazali da pretenduju na mesto jednog od vodećih bendova regionalne hardcore scene.
Posle jugozapada, uputili smo se na sever, do Mađarske, odakle nam stužu THINK AGAIN. Bend svira hardcore stare škole, ali na žalost, njihov nastup je prošao u znaku tehničkih problema, tako da bih se uzdržao od neke ozbiljnije analize, dok ne budem bio u mogućnosti da ih čujem u pravom izdanju.
Ground Zero na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
Nakon Think Again, došao je red i na jedini bend iz Srbije – novosadski GROUND ZERO. Metalizirani hardcore koji nije baš „my cup of tea“, ali zaista odlično i pre svega energično odsviran. Ono po čemu će se ovaj nastup pamtiti, osim po sjajnoj svirci, jeste „uljez“ koji je gotovo čitav koncert proveo sa bendom na bini. Reč je o prijatelju benda koji je gotovo potpuno go izašao na binu, tu proveo veći deo nastupa. Jednog momenta gotovo ceo bend se povukao sa bine, kako bi njemu ostavio više prostora. Nakon što je gost odigrao i svoj poslednji ples, i sišao sa bine, Ground Zero su imali još taman toliko vremena da nas do kraja zakucaju sa „Sabbat„, uz oduševljenje u publici.
STAND DER DINGE hardcore furija iz Nemačke izlazi na binu, i kreće sa ekspresnim ispaljivanjem megatona energije. Oduševljeni posetom, po rečima pevača nikad nisu svirali pred više ljudi, momci iz benda su dali svaki atom snage na bini, kako bi zvučali što bolje. Publika je to znala da ceni, pa je tako dobar deo nastupa pevač Sven proveo na rukama ljudi u prvim redovima. Odličan nastup, sa mnogo energije, uz zaista sjajnu reakciju publike. Takođe, premijedno smo čuli i nekoliko pesama sa nadolazećeg splita koji bend sprema sa Novosađanima Furtive Forest.
Publika na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
Nakon Nemaca, stiži i Danci – NIGHT FEVER. Uh, zaista ne znam kako bih opisao ovaj bend, osim da upotrebim reč cirkus. Ranije sam čuo da ovaj bend porede sa legendarnim Rich Kids on LSD, ali ja zaista nisam mogao da primetim sličnost. Osim u količini alkohola za koju sam čuo da su „potrošili“ pred koncert. Ovaj bend mi baš nikako nije legao. Na momente glume Guns’n’Roses, pa na momente Kiss, dok sam na momente imao osećaj da ni sami ne znaju šta rade. Tačna, precizna svirka, i tu nema šta da im se zameri. Lepo je bilo videti organizatora festivala u prvom redu kako peva iz sveg glasa, ali meni je za vreme njihovog nasupa prolazilo kroz glavu kako zavidim koleginici koja je u tom momentu bila kod kuće, i pisala seminarski. Pod temperaturom.
This Day Will Burn na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
Kraj nastupa Danaca sačekao sam ispred kluba, ali za bend koji je usledio nisam ni posmislio da budem bilo gde osim u prvom redu. Osiječki THIS DAY WILL BURN. Momci su rasturili binu. Doslovno! Ponovo! Nakon prošlog koncerta u Fabrici, u februaru, bilans žrtava je bio: bas bubanj, ride činela, jedan mikrofon, i vokal je propao kroz binu. Ovog puta bili su podjednako efektivni. Doboš, hi-hat činela, još jedan deo bubnja, koji je kasnije pronađen, i dva gitarska pojačala. I ponovo su bili prinuđeni da skrate svoj set za jednu pesmu. Prosto neverovatno koliko pehova ovaj bend doživi svaki put kada stane na binu ovog kluba. Ono što smo čuli u međuvremenu, bio je post-hardcore u svom najboljem izdanju. Neparni, progresivni ritmovi i noiserski bas praćeni post rock i noise gitarama, i screamo vokalom prosto su morali da oduševe sve prisutne, a pogotovo one koji su ih prvi put gledali. Energično, beskompromisno. Kao i prethodni put, setlista se sastojala ogromnom većinom od pesama sa novog albuma koji je u procesu snimanja, te je bend jedini koji zna njihova imena. Mi smo, doduše, uspeli da pronađeo spisak, u čiju tačnost ne sumnjamo, a verujemo da ni vi nećete imati razloga za to.
Imajući u vidu da je uveliko prošlo jedan, i da su svi mogući termini bili već prekoračeni, preostala dva benda su nastupila u nešto skraćenim terminima. Zrenjaninski ALL EXCEPT ONE doneo je svoje viđenje uličnog hardcore zvuka, koji je ispratilo nekoliko desetina najupornjih ljubitelja ovog žanra. Dobro uvežbani, u svojih dvadesetak minuta pokazali su zašto su toliko traženi, i zbog čega spadaju među najtraženije hardcore bendove u Srbiji.
Last Hope na To Be Punk festivalu 2013. godine, photo Nataša Salai
Kakav bi to bio hardcore festival ako se na njemu ne bi našao makar jedan NYHC bend? Upravo to su nam doneli Bugari iz benda LAST HOPE. Dvadesetak minuta brzine, energije i visoko podignutih pesnica. Poslasica za one najupornije kojih je ostalo taman dovoljno da se formira kritična masa, i da koncert uspe. Sam bend nije ostavio neki utisak na mene, previše mi liči na milion drugih koje sam imao priliku da čujem, a ni sama svirka nije bila baš na nivou nekih prethodnih bendova. Imidž potpuno u skladu sa NYHC standardima, komunikacija sa publikom takođe u tim maniru, ali sam nastup nije baš ispratio taj standard. Verujem da je uticaj na to imao i umor, i da nakon sedam sati u klubu nije bilo lako ni bendu ni publici, tako da ih čekam u nekom sledećem izdanju.
To Be Punk je počeo dobro, uz nekoliko odličnih bendova, i organizaciju koja je još jednom pokazala da je sposobna da napravi festival na visokom nivou. Više od 300 posetilaca prvog dana predstavlja jasan pokazatelj toga. Na nama je da sačekamo drugo veče i hedlajnere Snuff, Argy Bargy, i Barb Wire Dolls, uz nadu da će nam meteorološki izveštaj biti malo naklonjeniji.
Piše Miljan Milekić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
