Kad smo moje društvo i ja bili nešto mlađi i imali mnogo manje obaveza, iako smo se i tada žalili, proleće-leto 2011. godine tačnije, krenuli smo masovno da idemo na svirke Atheist Rapa svugde gde se moglo stići, pa nam je tako zapao za oko i TLO fest u selu Tomaševac, blizu Zrenjanina. Za ovo selo smo čuli iz nekih skroz drugih priča, o čemu će više reči biti kasnije, ali dobar program prvog TLO festa nas je privukao da i mi posetimo Tomaševac.
Publika na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
No, nismo ovde da pišemo blede uspomene od pre tri godine nego da se osvrnemo na četvrto izdanje festivala, događaja koji verovatno najviše promoviše Tomaševac i to uspešno već četvrtu godinu. Mene lično program drugog i trećeg izdanja nije privukao, ali malo je reći da sam bio oduševljen kada sam video šta se sprema za ovu godinu. Gotovo čist punk, prošaran i nekom logičnom dozom drugih muzičkih žanrova koji je provučen kroz izuzetno jaku listu izvođača. No, da krenemo, trajalo je, trajaće i čitanje…
Prvi bend koji je nastupao ja sam uzeo za domaćina festivala, pošto su oni iz obližnjeg Zrenjanina. Radi se o bendu HIMERA, a na njihov nastup nismo uspeli da stignemo zato što nam privatne obaveze nisu dozvolile da krenemo na vreme iz Novog Sada. Verujem da ćemo to nadoknaditi nekom drugom prilikom.
Po Kratkom Postupku na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Čim smo došli shvatili smo da satnica već malo kasni, očekivali smo da su PO KRATKOM POSTUPKU već odsvirali 2-3 pesme, ali oni su u trenutku našeg dolaska radili tonsku probu, što nam je dalo vremena da obiđemo okolinu, gricnemo nešto, itd. Ko je od Beograda ka Novom Sadu i Subotici išao vozom sigurno je čuo za Bešku, a tu je i veliki most kod Beške preko kojeg ide autoput. No, prvi put kada sam stekao utisak da se u Beški ipak nešto dešava bilo je kada sam saznao za ovaj bend, a oni se trude da promovišu svoje mesto svim silama, kapa dole za to, i drago mi je što sve češće pročitam njihove ime na plakatima. Da vas podsetimo, njihov EP „Sve po spisku“ se i dalje nalazi na našim stranicama u vidu besplatnog download izdanja.
Što se njihovih pesama tiče odlikuju ih dosta kvalitetni tekstovi koji su ili angažovani ili ljubavni, ali muzika je suviše slična u svim pesmama, što ostavlja utisak monotonosti, a to je došlo do izražaja ovom prilikom kada su svirali duže od 45 minuta. Energije je svakako bilo, pre svega na bini, gde momcima iz Beške nije zasmetalo to što je u publici bilo malo prisutnih i svega nekoliko pravih pankera (bar po izgledu, u duši ih ne znam) koji nisu stajali tokom čitavog nastupa, koji je završen mnogima omiljenom pesmom benda PKP „Ulepšaj mi dan“.
Fakofobolan na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Saznaš za neki bend, preslušaš ga, ustanoviš da su kvalitetni i po tvom ukusu, ali te nikada ne vuku toliko da počneš da ih slušaš non stop dok ne naučiš sve pesme. A onda ih čuješ uživo i shvatiš da moraš početi aktivno da ih slušaš. Da li vam je poznat taj osećaj? Meni jeste, dešavalo mi se bezbroj puta, ali ovog puta je uvertira u priču bila činjenica da sam nekako znao da će biti tako i sa razlogom sam iščekivao TLO fest najviše zbog benda FAKOFBOLAN iz Pule, iako su mi neki bendovi koji su nastupali draži od njih. Moji predosećaji su bili potpuno opravdani i Puljani su razvalili.
Dok je mrak polako padao oni su pred sad već solidno popunjenim prostorom ispred bine i lepim brojem ljudi koji su očigledno veliki fanovi benda, Fakofbolan su predstavili publici novi album „…ako ne možeš napraviti sam, bar pokvari drugome…“. Otvorili su sa naslovnom numerom, tj. pesmom „Pametniji popušta“ u kojoj se nalaze pomenuti stihovi, a zatim su ‘šarali’, malo starije pesme, malo noviteti i to se savršeno uklopilo. Himnični refreni u pesmama „Pepsi-Nike generacija“, „Glasnice“, „Neznani junaci“, „A mi sviramo“ i drugim tek poneki par ruku u masi nisu uspele da podignu u vis. Večeras sviraju u novosadskom Društvenom centru i tamo očekujem ništa manje dobar provod, ali u potpuno drugačijoj atmosferi.
Grupa Tvog Života na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Inače, Fakofbolan i GRUPA TVOG ŽIVOTA su zamenili mesta na planiranoj satnici zato što su Osječani imali problema na granici. Zašto su imali problem na granici? Zato što su sa sobom poveli 70 ljudi! Oduševljen sam bio time, znao sam unapred da se takva ekskurzija sprema, ali mi je tek sinoć jedan poznanik otvorio oči i napomenuo koliko je to zapravo impresivna činjenica. Pa da je ponovimo – u današnje vreme, kad je publika sve slabija, što zbog sebe samih, što zbog finansijske krize u regionu, pa i svetu, Grupa tvog života je u Tomaševac, 300 kilometara daleko od Osijeka došla punim dabl-dekerom.
Nastup dosta sličan onom na To Be Punku pre tri nedelje, a i odziv je bio sličan – prvi redovi puni ne staju, dok je u pozadini nastup samo ispraćen. Ipak, dugački su bili ti prvi redovi, ipak je došlo 70 ljudi samo sa njima, a imaju i lepu bazu fanova u Vojvodini. Uz stare pesme (sa albuma „Kolo spaja ljude“), „Voda leti“, „Mirta i Josip„, „Tvoji idoli“ i druge i nove (mlađe od 7 godina) ,„Kereća sudbina“, „Crvene zastave“ i druge, Grupa tvog života je pružila energičan nastup, no evidentno je da neke pesme fale, kao npr. „Muflino kolo“ („Iglice od bora“), a verujem da ima i mnogo ljudi koji očekuju da zasviraju i „Panonsku uniju“ novosadskih Mitesersa, u kojoj je Mrakgostovao, kada već Dulles i ekipa neće da sviraju više. Ima vremena, tek su se vratili ozbiljnijim koncertnim aktivnostima…
Ono što je svakako pokvarilo nastup, a i utisak o samom festivalu je obezbeđenje koje u jednoj situaciji pre kada je bilo potrebe za njihovim reagovanjem samo ‘iskuliralo’, a tokom nastupa GTŽ krenuli su da nasilnički napadaju i odguraju ni krivu ni dužnu masu na ogradi zato što je neko odnazad pokrenuo šutku što je lančanom reakcijom proizveo da se ograda malkice nakrivi. No, to nije sve što se tiče toga, nažalost, biće još reči na tu temu.
Dža ili Bu na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Hajde da ovo ne bude klasično nabrajanje pesama koje je bend izveo tokom svog nastupa, jer u krajnjoj liniji, to nije poenta. Na binu je izašao sastav, koji je aktivan dugi niz godina, i može se reći opšte poznat publici, koji bi inače posećivala ovakve događaje. Bend, koji za sobom i dalje vuče svoje ‘vršnjake’, ali budi emocije i među nama mlađima. Mislim da je to nešto po čemu bismo mogli da kažemo da bend vredi? Radi se o grupi DŽA ILI BU iz Beograda. Smelo ću reći da su jedni od onih što sam jedva čekao da čujem ponovo, nakon zajedničkog koncerta sa Partibrejkersima na Spensu, pre više od godinu dana…
Poenta o njima je vrlo jednostavna. Sve ove godine nose svoj prepoznatljiv stil, i jasnu poruku u svojim pesmama. Teme koje provlače kroz tekstove, dobro su poznate svim balkanskim narodima i našoj večitoj apsurdnosti u kojoj živimo. Bilo je veoma energično ispratiti ovaj nastup, obzirom da je bend zvučao i više nego usvirano plus prekriven majstorskim zvukom. Osetila se životinjski živa atmosfera u svakom trenutku, kako u publici tako i na bini. Kompletan sastav je prihvatio tomešavčku publiku, iako je bilo dosta i nas dođoša, i sa ushićenjem izvodio svoje poznate stvari. Na trenutke se moglo videti da, pored ljudi koji znaju pesme u svaku reč, je i ostatak mase osetio tu energiju koju smo dobijali sa bine i jednako dobro vraćao istu.
Deca Loših Muzičara na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
A, onda je došao i bemd DECA LOŠIH MUZIČARA. Opet ću se pozvati na nenabrajanje pesama. Mislim da se ni ne sećam šta su svirali, a šta ne. Čak mislim da se niko ne seća, što je još bolje. Teško je prepričati bilo koji njihov nastup, bar sa moje strane. Znam samo da me nijedan nije ostavio ravnodušnim, a još manje razočaranim. Apsolutno da su oni bend, koji svojom energijom, vrcavosti, i virtuoznosti nad instrumentima, budi sve emocije u publici. Recimo da su jedni od retkih koji umeju da spajaju ljude, nepoznate, direktno na svojim koncertima. Na trenutak zaboravimo pojavu šutke, koja vas prosto primorava da ostvarite svakakav telesni kontakt sa nepoznatim ljudima. Njihova čar je što vas tera da svoje telo potpuno nekontrolisano pomerate, i iskačete iz svoje ose u gotovo svim pesmama. Upravo je tako bilo i sinoć.
Nakon tonske od svega dva i po minuta, iskočili su na binu i krenuli da praše. Mislim da je svako, ko se iole prepustio njima, mogao da oseti izuzentno dobru svirku. Ljudi u prvim redovima su neprestano đuskali, i sve vreme u sav glas pevali pesme. Prosto vam za to vreme za koje se nađu na bini, omoguće da prestanete da razmišljate o svemu što se događa van samog događaja. Trenutak u kome vam nije bitno ko je pored vas i da li vas neko gleda. Ono što poželite je da sve vreme igrate uz takvu muziku i da u tu igru ubacite sve ljude oko sebe. Verovatno jer su i sami takvi, pa ne prođe nastup a da sam Ivan Jevtović ne skoči u masu, ne bi li ga ona uvukla u samu akciju. Trenutak nakon koncerta osetio sam da bi bilo korektno napisati i status na fejsbuku: „Ono kad promukneš na DLM-u“.
Goblini na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Gledao sam GOBLINE dosta puta, dva puta samo ove godine. I beogradski i novosadski koncert bili su odlični, bez zamerke, ali kao da je nešto ipak falilo, lepše uspomene su mi ostale na njihove koncerte iz 2010. i 2011. Falilo je otvorene nebo i festivalska atmosfera. Možda zato što sam prvi put gledao Gobline u takvom ambijentu i davno nisam, ali ovaj koncert je ostavio nastup je ostavio poseban utisak na mene, za razliku od prethodna dva koja sam ispratio ove godine. Setlista sad već uobičajena, ali s’ obzirom na svega sat i petanest minuta vremena planiranog za njihov nastup, skraćena za po koju pesmu, tako da su se, u suštini, mahom nizali definitivni hitovi. Od „Dece iz komšiluka“ preko „Elesdi se vraća kući“ i drugih, sve do „Ima nas“. Da, hm… „Ima nas“…
Ko je bio na Beer festu 2011. i slušao Gobline sigurno se seća scene kada su Šapčani u sred pesme zaustavili svoj nastup zato što je obezbeđenje krenulo na publiku. Isto to se desilo ovde i Goblini su stali. Šta se tačno desilo ne znam pošto sam ovog puta odlučio da stojim malo pozadi, ali direktan prenos smo ubrzo dobili na video bimu. Golub je ušao u publiku da bi pokušao da smiri situaciju, ali to je potrajalo i potrajalo. Ne bih previše o tome, time kvarim utisak o koncertu, ali činjenica je da je taj događaj između ostalog obeležio ovaj nastup i ovo izdanje festivala.
Goblini na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Nakon toga Goblini nastavljaju da praše, „Ima nas“ je odsvirana od početka, uz odličnu svirku i atmosfera se ubrzo vratila na normalu, a masa nije stajala, ni na ogradi, ni malo iza u šutci, a ljudi koji su ostali pozadi jer im se nije skakalo su takođe pevali svaki stih sa bendom. Nizale su se „Jedan na jedan“, „Cipjonka“, „Daleki put“, „Evropo“ i druge, dok nije nastala još jedna situacija u prvim redovima, ista priča kao i ovo malopre. Ovog puta samo Golub prestaje, tokom izvođenja pesme „Pečenja i rakije“, ali ga organizatori ubeđuju da ne silazi sa bine. Ostatak benda svira, ali Golub nije hteo da zapeva, sve do dela „Ne priznajem…“, naravno, sa akcentom na stihove „Jebene seljačine“.
Uz „Anju“, „Voz“ i „Za Lorenu“ Goblini su nastup priveli kraju. Nastup koji je imao dva nemila slučaja izazvana od strane krajnje neprofesionalnog obezbeđenja, ali koji je sem tokom tih momenata zračio strujom pozitivne energije koja je neprestano kružila od bine, kroz prve redove, pa dalje i tako u krug.
Nakon toliko sati provedenih bez sedenja nisam imali više snage da ispratim i ORTHODOX CELTS. Na momente sam ušao na područje festivala i drago mi je da smo baš tada čuli uživo i novu pesmu „Save me“. Ostalo je odsvirano već bezbroj puta i sa manjkom snage za skakanje i šutke nije bilo ni želje za praćenje nastupa ‘naših Iraca’ u stojećem položaju. Orthodoxi pripremaju novi album, a njegovim izlaskom će sigurno biti vidnijih promena repertoara, čime će njihove svirke postati automatski zanimljivije i nakon toliko iskustva na njihovim nastupima.
Orthodox Celts na TLO Festu 2014. godine, photo Jelena Aćin
Legenda kaže da su stanovnici Tomaševca (a jedan od njih je bio deda Pećinka, nekadašnjeg pevača Atheist Rapa) smislili igru i nazvali je banatske šore. Proširila se ta igra po Vojvodini, ne mnogo dalje, ali onda je Mihajlo Pupin otišao u Ameriku i tamo predstavio banatske šore, što se Amerikancima svidelo. Naravno, morali su malo da je modifikuju i tako je nastao bejzbol.
Svetsko prvenstvo u banatskim šorama je zaštitni znak Tomaševca i održava se jednom godišnje. No, Tomaševac je poslednjih godina dobio još jedan događaj koji je još uvek u usponu i koji je definitivno ponos ovog sela. Program je svake godine sve bolji i bolji, festival duže traje i verujem da od ovog festivala mnogo možemo očekivati u budućnosti.
Jedina zamerka je svakako obezbeđenje. Ne, to nije bio jedan čovek koji je ovog puta bio kratak sa živcima, to je se generalno odnosi na obezbeđenje, a isti ljudi rade već godinama i uvek ispadne ista situacija. Ranije u tekstu sam pomenuo da nisam bio prethodnih godina, ali znam više ljudi koji jesu, svi su mi to potvrdili, a nemam razloga da sumnjam u njihovu reč. A pored ovakvih scena ne verujem da iko ima.
Pisali Feđa Popov i Nenad Šunjka
