IZVEŠTAJI SA KONCERATA

The Who u Amsterdamu – Fenomenalni i nakon 50 godina

Written by Hardwired Crew

Kada je pre više od pola godine najavljeno da će THE WHO tokom 2015. godine održati poslednju turneju jasno mi je bilo da je ostao samo još jedan polazak voza da čujem uživo omiljeni bend. Nije me omela činjenica da su od kontinentalnog dela Evrope odlučili da posete samo Pariz i Amsterdam. Kako sam u Parizu jednom prilikom bio, odmah mi je bilo jasno da ću 1. jula (tek kasnije je koncert premešten za dan kasnije) biti u Amsterdamu na tom koncertu.

Onome što su The Who uradili tokom karijere malo koji bend ce ikada moći da primiriše. Počevši od ranih radova i legendarne “My Generation”, koja je preteča punk-a, preko remek dela “Tommy”, pa do kasnijih radova, od kojih je dobar deo podcenjen i nezapažen, The Who su za 17 godina karijere iza sebe ostaviili pregršt materijala koji je debelo uticao na kompletnu scenu koja danas spada pod rock muziku. Usledila je duga pauza uz nekoliko okupljanja za po nastup ili dva, da bi bend poslednjih 15 godina vratio koncertne aktivnosti na standardni tok, uz jedan nezapažen album 2006. godine.

Koncert je održan u Ziggo Dome areni, u komšiluku Ajax-ovog stadiona, koja po postavci liči na Beogradskuarenu, mada bih rekao da je za nijansu manja. U trenutku kada sam ušao u prostor prvi redovi su bili puni, ostatak dela za stajanje tek tek, a tribune su se polako popunjavale. U iščekivanju predgrupe prisutni su imali prilike da vide interesantan program na video bimu. Uz pratnju muzike drugih legendarnih rock ‘n’ roll bendova prisutni su mogli da pročitaju razne zanimljivosti u vezi sa bendom, kao na primer zašto je Pete Townshendpočeo da razbija gitare na bini, a i zašto je prestao, koje je pravo značenje logoa benda (onaj koji svi mešaju sa metom), kao i priča o svakom članu posebno, kako benda, tako i ovih dugovečnijih u pratećem bendu.

The Who su jedan od onih bendova koji je imao samo jednu priznatu postavu. John Entwistle, jedan od najboljih bubnjara u istoriji, preminuo je 2002. godine, a Keith Moon, fantastičan i izuzetno uticajan bubnjar i verovatno najluđi čovek u istoriji, napustio je ovaj svet još 1978. godine. Tako već dugi niz godina The Who od zvaničnih članova broji samo dva čoveka. Da li vredi slušati ‘samo’ Roger-a Daltrey-a I Pete-a Townshend-a ne vredi diskutovati, za bolju varijantu nemamo prilike više, ali s obzirom kakvu mašineriju oni imaju iza sebe… No, o njima koja reč kasnije.

Na ovoj mini turneji po Evropi prateći bend je bio The Last International iz Nju Jorka i moram odmah zapaziti da nikada nisam čuo da je neki bend na višem nivou odradio zadatak kao predgrupa nekog r’n’r giganta. Ovu trojku čine bubnjar koji savršeno drži sve pod kontrolom, gitarista koji, za moj ukus, previse siluje gitaru tokom celog nastupa i basistkinja i pevačica koja odlično komunicira sa publikom i ima fantastičan, prodoran, glas. Ovog puta nisam stigao da se pripremim, tako da sam i ime predgrupe čuo tek kada su izašli na binu, ali bend je definitivno ostavio dobar utisak i uspeo je da pokrene popriličan broj ljudi u punoj areni. Najviše su me podsetili na beogradski Repetitor, po pristupu i energiji, samo što su najslabijim delovima nastupa zvučali kao pomenuti Beograđani u najboljem izdanju u kojem sam ih ja gledao.

Odlično zagrevanje je ipak brzo zaboravljeno kada je nakon četrdesetominutne pauze, tokom koje je opet zanimljiv sadržaj viđen na video bimu, na binu izašla ekipa zbog koje su svi došli i popunili Ziggo Dome. Koncert nije bio rasprodat, ali su prazna ostala samo katastrofalno pozicionirana sedišta, dok je parter bio krcat, mada mislim da je koja karta još mogla da se nabavi u redovnoj prodaji. Izlazak pratećih muzičara izazvalo je oduševljenje, a dva mlada momka koja se odazivaju na imena Pete i Roger nisu mnogo kaskali za svojim dugogodišnjim saradnicima. Pete, autor gotovo kompletnog opusa benda i svakako jedan od najboljih kantautora na svetu, pozdravio je prisutne, a zatim je nastup počeo u velikom stilu sa “Who Are You?”, da bi se na nju nastavila “The Seeker”, u širokom opusu hitova benda ipak manje poznata stvar. Nakon toga se publici prvi put obratio i Roger, najavivši sledeću pesmu. Kaže da je bio ubeđen da je Pete tu pesmu napisao za njega nakon što se oženio sa 19 godina pošto mu je devojka zatrudnela, a zatim ipak odluči da se posveti bendu. Roger se zbog svoje odluke ne kaje, a masa je oduševljeno docekala “The Kids Are Allright”.

Sledeću je najavio Pete kao pesmu od koje je očekivao da će ih vratiti na vrh kada im je popularnost malo opala 1967. Ova pesma to ipak nije uradila već album “Tommy” dve godine kasnije, ali on svakako smatra da je “I Can See For Milles” jedna od najboljih pesama koje je napisao. Usledila je jedna ‘za momke’, “Pictures of Lily”, da bi sledeća bila ‘ona koju svi znaju’.
Roger je dodao da je valjda on zna, misleći na priču zašto zamuckuje tokom pevanja strofa (zaboravio je tekst u studiju, a pesma je ostala takva, evo i gotovo 50 godina kasnije), a naravno radi se o hitu koji je bend poslao na visoku poziciju “My Generation”. Tu je do izražaja došao i basista Pino Paladino, pa mislim da je vreme da sada njega predstavim. Po mnogima najbolji živi basista, iako je oduvek studijski muzičar i nikada nije bio osnova nekog uspešnog benda. Stoji mirno kao i većina drugih basista po faci me je podsetio na Masima, ali razbija kako svira.

Da li će nakon američke turneje The Who zaista završiti turneju ne znam, ali ako je ovo poslednja turneja benda, a plus i 50 godina postojanja, logično je bilo da sviraju samo hitove, pa su se dalje ređale “Behind Blue Eyes”“Bargin”“Join Together” i “You Better You Bet”, da bi  zatim Pete podsetio publiku na njihovu turneju pre dve godine kada su svirali mnogo manje poznatu rock operu “Quadrophenia”, dok smo ovog puta čuli samo “I’m One” koju je on praktično sam izveo na akustičnoj gitari, dok je Roger svirao usnu harmoniku tiho u pozadini.

E sad! Namerno nisam odmah na početku priznao da sam sumnjao da vokalni performans neće biti na visokom nivou, no proslogodišnji album koji je Roger odradio u saradnji sa Wilko Johnson-om mi je ipak ulivao nadu. Naravno da on sa 70 godina ne može da peva kao sa 20, ali to se više vidi nego čuje. Roger se super snalazi da sve dobro zvuči, a da ne prelazi granice svojih trenutnih mogućnosti, a ovde je prisutna priča o njemu zato što je sledeća izvedena jedna od pesama koja u celoj istoriji rock muzike spada u najbolje vokalne performanse.“Love Reign O’er Me” je bolesno dobro zvučala i publika je to znala da ceni. Nakon slabo prihvaćene “Eminence Front” došao je ‘magičan deo’ – “Tommy medley” koji je izazvao ovacije da bi nakon njega “Pinball Wizard” i “See Me, Feel Me” bile u potpunosti odsvirane. Za sam kraj ostala su i dva od tri najveća hita benda, najpre “Baba O’Rilley”, sve sa Roger-ovom usnom harmonikom, a zatim i maestralna “Won’t Get Fooled Again”.

Između ove dve numere dvojica članova benda predstavili su prateći bend. Važna karika je Pete-ov brat Simonna ritam gitari i bek vokalima, pomenuti basista je ponovo dobio ovacije, dok je u ovom delu nastupa posebno mesto dobio bubnjar. “Keith Moon je bio divan i nenormalan, a ovaj je pohađao njegovu akademiju”, tako je Peteopisao Zak-a Starkey-a, sina bubnjara benda Beatles koji je sa The Who već 20 godina. Trio koji je zadužen za klavijature i bekove je relativno nov u ovoj ekipi, ali su svakako odlično odradili posao.

Ostalo je jedino još da prokomentarišem čoveka koji je odgovoran za celu priču poslednjih 50 godina. Ali nema tu mnogo da se kaže, Pete Townshend sa svojih 70 godina ima energija kao tridesetogodišnjak, peva odlično i i dalje odlično komunicira sa publikom. Pete je faca.

Činjenica je da The Who sviraju na staru slavu, iako im je svaka veća turneja tematska. Na ovoj su svirali samo hitove zbog proslave 50 godina benda i objavljivanja kompilacije “The Who Hits 50”. Činjenica da sam imao priliku da čujem ovaj bend već sama po sebi je dovoljna i ma kakav nastup da je bio bih prezadovoljan što sam ga ispratio. Ali! The Who su razvalili i održali fenomenalan koncert koji ću pamtiti dok je sveta i veka.

Nakon jednog koncerta pre koju godinu prestao sam da slušam dotični bend na duže vreme zato što nije imalo smisla slušati kod kuće posle takvog nastupa. Mislim da ću sada prestati da slušam muziku neko vreme.

Piše Feđa Popov

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.