THE PRODIGY: „Nikada nismo bili bend koji radi na dugme“

Da li je zaista potrebno bilo kome predstavljati ovaj bend? Čisto sumnjam. Pogotovo ne publici na ovim prostorima. The Prodigy su velikim slovima urezani u istoriju muzike i pop kulture kraja XX i početka XXI veka. I imaju odgovore na sve. Kako se menjati, a ostati isti? Kako pomerati granice, a ostati dosledan sebi? Kako puniti stadione, a ostati underground? Kako ući u istoriju, a ostati nezavistan? Kada su Liam Howlett, Keith Flinth i Maxim Reality pokrenuli lavinu, niko nije znao gde je kraj, a ne zna ni sada. Još nije gotovo, napotiv! Jači su nego ikada, i ljudi ovde to dobro znaju. Imali su više prilika da se uvere u to. Nova će biti već 15. jula u okviru Sea Dance festivala. Do tada, ekskluzivno za naš portal – Liam H, lično.

Ovo pitanje sam morao da postavim. The Prodigy imaju čvrstu i posebnu vezu sa Srbijom i ovdašnjim fanovima. Svaki nastup koji ste imali ovde predstavljao je nešto posebno i nosio je ogromnu količinu energije. Kako bi objasnio to?
Liam: Kao bend imamo posebnu vezu sa ljudima u Srbiji, i svesni smo toga. Osetimo je od strane ljudi svaki put kada tu sviramo. Ono što je naša muzika u prošlosti predstavljala za ljude u Srbiji pri svakom nastupu je veoma važno za nas. Uvek je duh ljudi ono što čini neku zemlju odličnom. Muzika, više nego bilo šta, ima mogućnost za ujedini, stimuliše ili pomogne ljudima da pobegnu. 

Da li ste bili svesni socijalnog i političkog značaja koji je nosio vaš prvi nastup u Srbiji 1995. godine ili ste to postali tek kasnije?
Liam: Da. Uvek smo bili svesni toga, jer nam je to bitno. To je upravo razlog zašto smo želeli da dovedemo Warrior’s Dance festival kod vas. Jedine druge zemlje gde smo to učinili su Engleska i Japan.

Mislim da je opravdano reći da se The Prodigy nalaze u grupi revolucionarnih i inovativnih muzičara koji imaju svoj stav i pomeraju granice. Bendovima poput Sex Pistols, Kraftwerk, Public Enemy ili Rage Against the Machine. Vidiš li na današnjoj sceni nekoga ko bi mogao da nastavi tim koracima i utiče na nešto?
Liam: Ne znam. Ja to ne gledam tako. Mi smo fokusirani samo na našu misiju. Nikada nismo bili zainteresovani, niti smo se zamarali time da budemo inovativni. Verujem da će muzika doživeti uzbudljive promene tokom sledeće godine i to me raduje. Elektronska muzika je postala toliko komercijalna i “isprana” da je pravo vreme za neku novu buku. Što se nas tiče, guraćemo dokle god ljude bude bilo briga za ono što radimo.

Želeo bih da čujem nešto o vašem novom albumu, “The Day is My Enemy”. Kako uspevate da održite konstantan napredak sa svakim narednim albumom, a da uprkos tome ostanete verni sebi i svom karakterističnom zvuku? Gde pronalazite energiju za konstantne promene?
Liam: Energija je reč koja se konstantno i iznova ponavlja. Volim muziku koja će da protrese moju dušu, buku koja će da mi prodrma mozak. Sonični napad. To je ono što ja tražim od muzike. Kod nas konkretno,  pisanje će početi onog momenta kada osetimo potrebu za reakcijom na nešto. Ne mogu u potpunosti da objasnim to, ali nikada nismo bili bend koji bi funkcionisao na pritisak dugmeta. Nismo u stanju da ispunjavamo norme i rokove koje bi nam izdavač ili neko drugi zadavao. To prosto nismo mi. Ovo može da frustrira, kako fanove tako i nas same, jer zahteva vreme i van naše kontrole je. Kada bismo pokušali da forsiramo taj proces, osećaj ne bi bio dobar. Ne bi bilo to to. Želimo zauvek da zadržimo svoj zvuk, ali je još važnije u tom procesu napraviti dobru pesmu. 

Na poslednjem albumu nalazi se pesma “Medicine”. Neke melodije u toj pesmi zvuče veoma slično tradicionalnoj srpskoj muzici. Da li sam u pravu? Gde ste pronašli inspiraciju za ovu pesmu?
Liam: Oduvek sam imao i uvek ću imati neku vrstu povezanosti sa takvom vrstom melodija. Sadrže neku magičnu notu za mene. Ta atmosfera i te skale… Mislim da to vuče korene iz nekih filmova koje sam gledao u mlađim danima. Ne znam tačno, ali to je urezano duboko u moju psihu, i to je nešto što se ponavlja na svakom albumu. Rif koji se može čuti u “Medicine” je snimak iz 1939. godine, ali nije povezan sa Srbijom.

Klikom na sliku otvarate recenzjiu THE PRODIGY – „The Day Is My Enemy“ (2015)

Sa albumom “Invaders Must Die” odlučili ste da uzmete svoj rad u sopstvene ruke i plasirate ga na muzičku scenu preko sopstvene izdavačke kuće Take Me to the Hospital Records u saradnji sa Cooking Vinyl. Isti je slučaj i sa novim albumom. Koliko vam znači takva vrsta nezavisnosti? Da li je bilo lakše ili teže uraditi sve samostalno?
Liam: Oduvek smo bili kod nezavisnog izdavača. Nikada ne bih potpisao za veliku izdavačku kuću u Velikoj Britaniji i dozvolio joj da plasira našu muziku. Ni oni mene sigurno ne bi voleli, jer ne bih mogao da se držim njihovih pravila i rokova. Prvi izdavač za kojeg smo potpisali bio je XL Recordings i bili su stvarno odlični, tako da kada smo prešli na Cooking Vinyl, želeli smo da kreiramo istu postavku kao i tamo. Zato sam i pokrenuo Take Me to the Hospital, kako bismo dobili tu postavku, i kasnije plasirali našu muziku preko Cooking Vinyl, još jedne sjajne nezavisne kuće. Dobra stvar kod nezavisnih izdavača je to što odluke možete da donosite vrlo brzo, dok bi kod velikih izdavača svaka odluka zavisila od onoga ko je na čelu  i odgovor bi uvek bio vođen finansijskim a ne kreativnim porivom. 

The Prodigy je jedan od najkreativnijih bendova kada je u pitanju promocija. Poslednji put to ste učinili sa projekcijama širom Londona, ali tu su i Warrior’s Dance festivali, brendirana odeća, spotovi i još mnogo toga. Ko stoji iza tih ideja, i koliko je za vas bitno da se izdvojite iz mase istih i da iznova unosite osveženja nekim novim koracima?
Liam: Sve što si ovde spomenuo dolazi samo od nas, i naše opčinjenosti ovim bendom. Ne volim reč “promocija”, jer za mene nosi neki osećaj korporativnog sveta. Samo želimo da predstavimo sebe i svoju muziku ljudima na drugačije načine. Sve ove ideje dolaze direktno od nas ili od dobrih ljudi koji se nalaze u našoj blizini. Kada je reč o nama, zaista se radi samo o našoj muzici i o tome da želimo da je odnesemo na binu i podelimo sa ljudima. Sve ostalo je manje bitno. Projekcije u Londonu su bile moja ideja. Naravno, slične stvari su rađene i ranije, ali mi ih nikada nismo radili. Bilo je prelepo videti lisicu, simbol  odmetnika noći na zgradi Parlamenta u ponoć.

Tokom karijere imali ste priliku da radite sa nekim fantastičnim imenima muzičke scene, kakva su Dave Grohl, Juliette Lewis, Martina Topley-Bird, Kool Keith, Top Secret Drum Corps, Flux Pavillion, Tom Morello, Gallagher brothers… Svi dolaze iz različitih krajeva sveta i iz različitih muzičkih pozadina, ali se svi odlično uklapaju sa vašom muzikom. Šta je bio glavni kriterijum prilikom odabira ovih ljudi? Sa kim je bilo najzanimljivije raditi, a ko je po tom pitanju predstavljao najveći izazov?
Liam: Prvo, moram da napomenem da sve saradnje moraju da se dese spontano i prirodno, i sve koje smo mi uradili desile su se tako. To nije bilo nešto što je bilo unapred zacrtano i što smo morali da odradimo na bilo kom albumu. Recimo, saradnja sa Jason-om iz The Sleaford Mods je bila uzbudljiva, jer govorimo istim jezikom i lako se povezujem sa njegovim tekstovima. Bio sam oduševljen i uzbuđen dok smo radili na pesmi “Ibiza”. Imam osećaj da su u današnjem muzičkom svetu saradnje između “ovog” i “onog” često isključivo komercijalan i pažljivo proračunat korak. Sve češće vidimo ogromne liste gostiju na nekim EDM albumima. Zajebite to sranje. To je sve iz pogrešnih razloga. Sve se radi za jebeni facebook i brojeve, a gotovo nikad zbog muzike. Kada smo mi u pitanju, svaka saradnja mora da dođe prirodno. Dave Grohl, na primer, samo me je nazvao telefonom i rekao “Nemam pojma šta sada radiš, ali upravo sam bio u nekom ludom skladištu gde sam snimio bubnjeve i šaljem ti snimke.” Iz toga je nastala “Run With the Wolves”.

The Prodigy | Credit Paul Dugdale

Na samom početku nastanka The Prodigy je bio klasifikovan kao kontroverzan, bili ste zabranjivani i vaši nastupi su prekidani. Uprkos tome 2012. godine pesma “Firestarter” je u okviru svečane ceremonije otvaranja Olimpijskih igara predstavljena svetu kao deo britanske kulturne baštine. Da li to vidiš kao određenu pobedu nad sistemom? Kakva je bila tvoja reakcija kada si prvi put čuo za ovu ideju?
Liam: Za naše standarde, nikada nismo bili preterano kontroverzni, osim u spotu za “Smack My Bith Up” gde smo svu energiju usmerili na uvrede. Nekada jednostavno to morate da uradite, i mi smo se prepustili tom nagonu. Kontroverza mora da se desi prirodno, lako je prozreti glupu glumu, i ljudi to rade. Ne želimo da budemo deo toga. The Prodigy su ovde da napišu soundtrack za revoluciju, jer to je ono što jebeno radimo. Drago nam je što smo bili deo cele te stvari na ceremoniji otvaranja, jer je to bio deo posvećen ključnim momentima britanske kulture, a “Firestarter” jeste jedan od njih. Bili smo poređani  sa odličnim društvom kao što su Pistols, Stones… i mi kao jedan od predstavnika devedesetih. Danny Boyle je režirao tu ceremoniju, a on je pravi čovek, sa kojim smo na istoj talasnoj dužini. Rekao nam je da smo, od svih bendova koje je pitao da budu deo toga, samo mi i John Lydon iz Sex Pistols dolazili da vidimo proces stvaranja. To je zato što nam je stalo!

Za kraj, želeo bih da svakom članu benda dodeliš po jednu vašu pesmu i tako opišeš njegovu ličnost. Koje bi to bile i zašto?
Liam: Dobro pitanje.
Keef bi bio “Rockweiller”  – jer on to i jeste. Rotvajler. Ima ugriz! Ali i “Firestarter”, jer je to savršen opis njegove ličnosti.
Maxim – “Poison”. On ima svoj otrov. To je prva pesma sa njegovim vokalima, ali po meni, savršeno pristaje njegovoj ličnosti. Taman kada pomisliš da si ga shvatio i da ga znaš – boom! Eksplodira na potpuno drugom nivou.
Za sebe bih rekao “Take Me to the Hospital”. To je divlja kombinacija razliitih stilova sudarenih zajedno, pa još dodatno iščašena. Kao moja glava.