Kako dobijete svoju narukvicu i kročite na Sziget festival gotovo istog trenutka vam postaje jasno da je iz imena ovog događaja odavno iščezlo ono „music“. Odnosno, da je preraslo u nešto daleko više. Dok ste još u prvim fazama potrage za binama i tumačenja mape prolazite kroz toliko šarenila, što ljudskog, što onog koje se ogleda u sadržaju svega oko vas. Karnevalska atmosfera, ulice vašara, izobilje najegzotičnije hrane sveta, polugoli ljudi, ali i oni u najluđim odevnim kombinacijama, desetine žanrovski šarenih muzičkih bina, ulična pozorišta, a sve ovo je samo deo Sziget slogana – „ostrvo slobode“.
Kako smo došli nešto ranije pre početka prvog nastupa koji ćemo videti na ovogodišnjem Szigetu-u, mogli smo da upijemo atmosferu i sva dešavanja na i oko Main stage-a. U jednoj sekundi svi prisutni su se naglo okrenuli na zvuk odzvanjanja ogromnog sata, te su se na maloj, ali visokoj, bini u središtu publike Main stage-a pojavili glumci koji su izveli kratak skeč predstavljajući lutke iz sata i najavljujući koncert benda Skunk Anansie. Kako smo shvatili kasnije, tako najavljuju svaki koncert na najvećoj bini festivala. U narednim redovima sledi nastup koji me apsolutno oduvao svojom energijom.
Lagano je izašao na binu instrumentalni deo benda, a već prva snažna nota izbacila je i pevačicu Skin, koja je snažnim glasom od samog početka drmnula iz polusna sve one glave omamljene vrućinom. Ovako nastup na festivalu treba da izgleda i zvuči, tako energično, ludo i potpuno posvećeno publici. Set lista je bila šarena, obojena hitovima kao što su „God Loves Only You“, „Because Of You“, „My Ugly Boy“, specijalno publici posvećena „Hedonism (Just Because You Feel Good)“, „Charlie Big Potato“ na kojoj se gitarista savršeno snašao posle kvara na gitari. Posebne pohvale definitivno dobija pevačica Deborah Anne Dyer, poznatija kao Skin, koja je pokazala energiju i odnos sa publikom kakav još nisam video. Na skoro svakoj drugoj pesmi, uključujući i najpoznatiju „Weak“, ona je odlazila u publiku šetajući po ogradi, stajala na rukama gledalaca, a nekoliko puta su je i vraćali do bine na rukama dok je ona na ležeći pevala. Sve to bez i jednog promašenog tona.
Svi su bili zabavljeni njenom pojavom i smelošću, pa se tako šalila i sa članovima benda, kamermanima, ali i posebno pozdravila dečka u invalidskim kolicima kog je publika na rukama nosila skoro do bine. Mešali su i starije i nove pesme, došle su na red i „Twisted“, „I Will Break You“, „I Can Dream“ i „I Believed In You“, a došao je na red i dobro poznati završetak koncerta uz pesmu „Little Baby Swastikka“. Naime, Skin je u jednom trenutku ponovo sišla do publike i rekla svima da čučnu, i gle čuda, cela publika Main stage-a je to i učinila, dok je ona lagano šetala kroz njih pevajući pesmu. Fantastičan prizor tokom kog je simpatično rekla: „Spustite svoje telefone sa kamerama samo na trenutak i doživite ga onako kako treba.“
Odmah po završetku koncerta Skunk Anansie, dok se publika polako razilazila, počeo je „specijalan događaj“ na Main stage-u i u nebo je pušteno deset hiljada šarenih balona napunjenih helijumom. Posebno zanimljivo rešenje za ove vrućine osmišljeno je u vidu prskalica koje su postavljene iznad cele publike najveće bine, te su one sve vreme (tokom dnevnih koncerata) osvežavale ljude.
Sledeći nastup koji smo „uhvatili“ u prolazu bio je koncert američkog irish punk benda Flogging Molly. Nenormalna atmosfera na preko 40 stepeni u šatoru bine A38 umalo je zapalila ovaj ogromni šator zajedno sa publikom, što se i očekuje od ovako veselog benda.
Došao je red i na glavni nastup prvog dana, koji su priredili Nick Cave & The Bad Seeds. Nažalost, moram započeti primedbom na sam početak koncerta u kom menadžeri i nisu baš mislili na fotografe koji su dobili dozvolu za fotografisanje samo prve pesme. Gospodin Cave i genijalni Bad Seeds lagano su išetali u polumraku i uveli publiku u svoj nastup smirenom novom pesmom „We No Who U R“, što je bilo kao da gledamo nastup nekog malog orkestra klasične muzike, što je uz vokale Cave-a zvučalo prelepo. Već sledeća pesma potpuno je eksplodirala, što u svetlosnom smislu, što u muzičkom. Tu je ta mala, po meni, greška menadžera, jer su trebali da ostave fotografe i na kraju pesme „Jubliee Street“, koja je zvučala maestralno.
Neverovatni Bad Seeds su definitivno jedan od najboljih bendova uživo koje možete čuti, besprekorni multiinstrumentalisti. Odsvirali su skoro ceo novi album, tu su se našle simpatična „Mermaids“ sa porukom „I believe in God, but I believe in mermaids, too“, „Higgs Boson Blues“ koja se publici posebno svidela, potpuno smirena „Push The Sky Away“, kao i pesma za kraj „We Real Cool“. Proželi su nastup i starijim hitovima, dok je na primer uz „Stagger Lee“ gospodin Cave došao do publike i šetao po ogradi. Nekoliko puta je u ekstazi, dok je izbezumljeno vrištao, bacio mikrofon, savršeno stavivši tačku na svoj besprekoran nastup.
Tokom večeri, po završetku glavnih nastupa ovog prvog dana, tumarajući festivalom naleteli smo i na simpatičnu, malu binu po imenu Tribute stage, odnosno na nastup Kiss Forever benda, koji su svirali hitove legendarne grupe Kiss sa sve besprekorno realnim maskama i kompletnom odećom, pa čak su i ličili na članove Kiss-a.
Po odlasku smo naleteli i na neverovatno zabavno ulično pozorište Titanick iz Nemačke koje je svojim vatrenim nastupom pod nazivom „Firebirds“ privuklo veliki broj posetilaca i lagalo pretopilo prvu noć Sziget festivala u brojne nastupe elektronske muzike koji su trajali do jutarnjih časova.
Piše Boris Džinić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
