IZVEŠTAJI SA FESTIVALA

Sziget festival – drugi dan: Sveopšte pozitivno ludilo

Written by Hardwired Crew

Potragu za Sziget čudima drugog dana festivala otpočeli smo nešto kasnije nego prvog, te je prvo što smo videli bio „specijalan događaj“ koji svakog dana donosi nešto drugačije, a danas su to bile male raznobojne vetrenjače. Oko deset hiljada njih našlo se i zavrtelo u rukama publike ispred Main stage-a, dok su ispraćali nastup DIZZEE RASCAL i čekali vesele Špance SKA-P.

Kako nisam upoznat sa ovim bendom, najlogičnija misao bila je da sviraju ska punk. Nisam uopšte bio daleko, kada su se prvi na binu pojavila dva člana benda, jedan sa trubom a drugi sa trombonom u rukama. Najluđe moguće, posle izlaska bubnjara, pojavili su se i ostali članovi bukvalno izletevši na binu i u ludom ritmu počevši koncert. Ovako nešto je, dakle, apsolutno dobitni listić na koji organizatori mogu igrati na festivalu, i dobiti pun pogodak. Ovoliko veseo bend lako je privukao toliko publike da su ubrzo zakrčili skoro ceo prostor ispred ogromne glavne bine. Gomila koja se širi u nedogled, mokra od osvežavajućih prskalica iznad njih, nošena neprestano brzim ritmom koji je uz zvuk truba i harmonika zvučao jako simpatično prošaran španskim jezikom na kom su pevali. Sat i po vremena prošlo je tako brzo, a svi su se razilazili izgledajući kao da su pretrčali pola maratona. Verujem da neki jesu i više, s obzirom na to koliko pozitivno je publika reagovala na Ska-P.

Čekajući headliner-e iskoristili smo priliku da posetimo Blues stage i čujemo nastup odličnog rock ’n’ roll/blues benda SONIA & THE SOULBREAKERS, koji je lako popunio kompletan prostor ispred bine s obzirom na to kakav je bio odnos kvaliteta benda i veličine bine. Zanimljivo su „seckali“ duge blues deonice lepim upadima usne harmonike praćene dairama, dok je pevačica Sonia pokazala odlične vokalne sposobnosti pevajući i klasične rock ’n’ roll izvedbe.

Tada je došao red da ostanemo zabazeknuti. I jesmo. Potpuno. Na Main stage dolaze headliner-i dana, neverovatna trojka iz Škotske BIFFY CLYRO. Kako rekoh na početku da smo bili u potrazi za Sziget čudima, ovo je zaista bilo jedno, koncert koji je u rangu sa velikim nastupima kakvi se viđaju na Rock am Ring-u, Wacken-u ili Glastonbury-u.

Počevši bez nekog predugog i dramatičnog uvoda, odmah su krenuli da ređaju po „Different People“, zatim vatrenoj „Who’s Got A Match?“ na kojoj je eksplodirala vatra postavljena ispred bine bacavši plamen nekoliko metara u vis. Već tu je publika apsolutno poludela, i kada je došla nova „Biblical“ svi su uveliko pevali stihove kao razulareni hor, dok su na bini ispred samog benda daleko u vis šibali ogromni snopovi dima. Posle zabavne „Sound Like Balloons“ naglo su smirili atmosferu akustičnom „God And Satan“ koju je publika pevala zajedno sa pevačem i gitaristom Simon-om Neil-om. Sama scena tokom koncerta je bila prelepo osmišljena i po celoj bini su se nalazile male kamere čiji sadržaj se prikazivao na ogromnom video bimu iza benda, u ponekom trenutku dodajući efekte kako bi sve izgledalo još upečatljivije.

Rečima „Let’s make this shit up!“ pevač je ukazao šta sledi, tako da su krenule zanimljivosti sa poslednjeg albuma, „The Joke’s on Us“, simpatična „Bubbles“„Spanish Radio“ kojom poručuju kako vole sve ljude na planeti i „Opposite“ iz koje progovara sama priroda ovog albuma. Tokom ovog sveopšteg ludila niste znali gde pre da gledate, u ogromne bele trake ispaljene po publici, u pojedince koje masa na rukama nosi do bine gde ih preuzimaju pripadnici obezbeđenja dok ovi u ekstazi pevaju stihove ne mareći gde ih odvode, u još traka, ovog puta srebrnih i šljašteće ljubičastih koje su bukvalno prekrile publiku kao pokrivač za laku noć. Ali niko još nije bio spreman za spavanje, jer je došla fantastična mešavina za kraj uz dve nove pesme, „Modern Magic Formula“„Black Chandelier“, koje je publika vrištala do sada ostavši bez svog prvobitnog glasa, i „The Captain“ uz koju su se, sa bezbroj plavo-belih papirića ispaljenih preko publike, oprostili uz kapetanski pozdrav.

Međutim, tu naravno još nije bio kraj, te su se vratili na bis odsviravši još „Stingin’ Belle“ i „Mountains“, koju su verujem svi čekali i pitali se zašto je nisu svirali. Poslednja nota koja je odzvonila mi još stoji urezana u glavi, nakon čega smo samo mogli izbezumljeno da kažemo: „Kakav koncert!“

Kasnije dok smo stajali kod šatora bine A38, u kom su pržili BAD RELIGION, istovremeno gledajući ulično pozorište i njihove lude vatromete, nismo mogli da prestanemo da pričamo o koncertu koji je ove večeri ostao iza nas, i sigurno nećemo moći još dugo.

Piše Boris Džinić
Fotografije Sonja Rodić
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.