Svetu je još uvek potreban RAGE AGAINST THE MACHINE

Muzički svet je tokom godina pretrpeo mnoge udarce, ali ovaj je jedan od najvećih. Ne zna se da li je više boleo njihov nastanak devedesetih, ili prerani rastanak. Ili oba, svaki na svoj način. Jedno je sigurno, ovakav bend se desi jednom i nikada više. Bend čije je drugo ime revolucija. Bend koji je pokazao da muzika može da promeni svet. Neponovljivi Rage Against The Machine.

Diplomac Harvard Univerziteta, gitarista koji je odrastao uz metal i punk-rock pevač sa hip-hop opsesijom koji se borio da uopšte završi srednju školu. Čak i na papiru ova kombinacija karaktera je furiozna i eksplozivna, u praksi bila je i mnogo više od toga. Ova dva momka rođena su i odrasla u aktivističkim porodicama pa je ono što je usledilo više nego logičan sled događaja. Tom Morello i Zack de la Rocha upoznali su se jedne večeri u Los Anđelesu i odlučili da osnuju bend. Tom je doveo bubnjara po imenu Brad Wilk, a basista Tim Commerford je došao na poziv pevača. Tako je nastao RAGE AGAINST THE MACHINE. Bend koji je postao glas generacija. Bend čija je misija bila da vam otvori oči. Bend koji nikada nije jurio slavu i novac. Bend sa svrhom. Da muzikom promeni svet.

Jedinstvena mešavina rap i metal zvuka, Zack-ovi tekstovi i Tom-ovi rifovi, nisu prošli nezapaženo. Demo kaseta od 12 pesama ubrzo je distribuirana u javnosti. Tako je sve počelo. Ostalo je istorija. Sve veće izdavačke kuće jurile su ih, želeći svoj deo kolača. Momci su odabrali Epic Records ali tek nakon što su dobili napismenu garanciju da će imati potpunu kreativnu slobodu. Da li namerno ili slučajno (lično ne verujem u slučajnosti), album „Rage Against The Machine“ izašao je 3. novembra 1992. godine na dan predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako su političke promene bile propraćene sa mnogo više publiciteta, mala muzička revolucija koja se odigrala tog jutra ubeležila je pobedu.

Prvi singl „Killing In The Name“ postala je himna, ispostaviće se besmrtna i bezvremenska, koja im je donela veću slavu nego što je imao aktuelni predsednik. Pesma koja sadži 16 puta ponovljenu reč „fuck“ čak je necenzurisana puštena na BBC Radio 1. Fenomen zvani Rage Against The Machine postao je ogroman. Prava reč i pravi zvuk u pravo vreme. Postali su simbol buđenja. Tokom godina učestvovali su u brojnim protestima, pokretima protiv vlade i sistema. Održali brdo dobrotvornih koncerata. Rap-metal vs. Ugnjetavanja naroda. Bes vs. Mašina i korporacijskog sistema. Tekstovi i energični nastupi bili su glas nacije. Pokretačka sila. Mala revolucija za sebe. Spaljivane su i okretane naopačke zastave u svakoj prilici. Da, bilo je i hapšenja.

Rage Against the Machine on stage on June 4, 2008 at the Bercy Palais Omnisport in Paris AFP PHOTO BERTRAND LANGLOIS (AFP/Getty Images)

Dok su se kritičari pitali da li poruka koju RATM šalju uopše stiže do njihovih slušalaca, uspeh drugog albuma „Evil Empire“ (1996) dokazao je da se njihov glas i te kako čuje. Tri godine kasnije (1999.), „The Battle Of Los Angeles“ potvrdio je isto. Oba su dospela na vrh Billbord Top 200 liste. Album sa obradama „Renegades“ stigao je godinu dana kasnije, ali na žalost 2000. ćemo pamtiti po tome što je crvena zvezda umesto da stremi ka vrhu, svojim vrhom dotakla dno. RATM su ovaj put okačili svoju zastavu naopačke. Svako je krenuo svojim putem.

Coachella festival 2007. uspeo je da okupi bend na bini u kompletnoj postavi. Iako su godine prošle, misija je ostala ista. Za momke je ovo bila sjajna prilika da se još jednom javno i glasno suprotstave sistemu. Neplanirano, nastavili su to da rade živim svirkama naredne četiri godine. Tim Commerford je ne tako davno izjavio da su RATM i dalje bend, podgrevajući nade. Nedugo potom, krajem 2015. godine izdali su DVD „Live At Finsbury Park“ a nade fanova su potpaljene još više. Specifičan koncert na toliko mnogo načina da ne zaslužuje da dobije samo klasičnu recenziju. Suma svega onoga što RATM jesu. Sva snaga njihovog nastupa, koji i jeste njihovo najjače oružje. Koncert koji je kruna njihove karijere za koju se svi nadamo da još nije gotova.

Kada bi me kao klinku pitali koji bend bih najviše volela da čujem uživo, moj odgovor je uvek bio RATM. Smatrala sam da ovakva muzika može da potpuno ispuni svoju svrhu samo ako se sluša uživo. Kao na primer The Prodigy. I njih retko kad puštam u kućnim uslovima, ali su mi uživo pružili neke od najboljih provoda u životu. Skoro 15 godina kasnije moj odgovor se nije promenio. Želja je još veća jer sada u potpunosti razumem šta znači ovaj bend. Gledajući mnogobrojne live snimke ne mogu a da ne žalim što nikad nisam imala priliku za to, i što je verovatno nikada neću imati. Jedan DVD, poslednji u nizu, posebno privlači pažnju. Ne samo što je nastao tokom jednog od njihovih poslednjih nastupa nego i zbog sjajne priče koja okružuje ovaj koncert.

U Ujedinjenom Kraljevstvu postoji tradicija, takmičenje za novogodišnji singl koje se odigrava svake godine u poslednjoj nedelji pred Božićne praznike. Uglavnom su pobeđivale pesme sa božićnim temama ili one koje su nastale u dobrotvorne svrhe. Od 1950. do danas titulu „Christmas number one“ poneli su Elvis, Pink Floyd, Whitney, Spice Girls. 2005. čovek čije je ime Shayne Ward bio je pobednik druge sezone „X Factor-a“ a sa pesmom “That’s My Goal” bio je prvi u nizu pobednika „X Factor-a“ koji su završili na prvom mestu Božićne top liste. Bilo je vreme da se ta tradicija prekine. 2010. engleski DJ i njegova supruga, Jon i Tracy Morter pokrenuli su kampanju kako bi popeli „Killing In The Name“ na vrh liste. Bend je podržao ovu akciju i obećao besplatan koncert i da će sav prihod koji nastane od prodaje singla dati u dobrotvorne svrhe. Šta mislite kako se završilo? „Live At Finsbury Park“ je snimak sa tog koncerta. Besplatnog koncerta održanog 6. juna 2010. godine pred 40 000 ljudi u Londonu.

“We are Rage Against the Machine from Los Angeles, California”, počeo je Zack de la Rocha, kao i uvek. Zack retko kad ćaska između pesama, pušta da njegovi tekstovi i muzika benda vode razgovor. Ali ovaj put bend je bio ophrvan emocijama, želeo je da kaže više ljudima koji su ih učinili delom istorije. Želeo je da kaže više ali je ostao dosledan sebi. Ono što je fantastično kod RATM je što su oduvek bila samo njih četvorica. Hemija koja vlada među njima je neraskidiva. Da, Morello maši note jer mlati svojom gitarom kao da je oružje, Zack zaboravlja reči pesama jer animira publiku do te mere da ostaje bez daha. I publika i on. Zato se ovakvi bendovi, i ovakva muzika slušaju samo uživo. Tada moć izbija u prvi plan. Nastup je bio nezaboravan kao i uvek, ali ovaj put i bend i publika znali su da su deo nečega većeg. Osetilo se u vazduhu. Obično bend set završava pesmom „Freedom“, ovaj put bila je pretposlednja.

Sa poslednjim notama bend je izašao sa bine. Nije trebalo mnogo raspomamljenoj masi da počne da peva prve reči pesme koju su svi jedva čekali da čuju. Čuveni stih „Fuck you, I won’t do what you tell me“ odzvanjao je tu noć ne samo Londonom nego celim svetom, pokazujući šta sve ljudi mogu da urade kada se ujedine. Ako je nastup na Coachella festivalu bio zarad benda, nastup u Finsbury parku bio je zarad ljudi. Zarad moći ljudi koji nemoguće mogu da pretvore u stvarnost. Muzika je pobedila.

„Live At Finsbury Park“
lista pesama:

01. Testify
02. Bombtrack
03. People Of The Sun
04. Know Your Enemy
05. Bulls On Parade
06. Township Rebellion
07. Bullet In The Head
08. White Riot
09. Guerrilla Radio
10. Sleep Now In The Fire
11. Freedom
12. Killing In The Name