Austrijska prestonica možda jeste na pet sati vožnje od Novog Sada, ali kada je u pitanju koncertna scena, ta razdaljina može da se meri u godinama, pa čak i decenijama. Količina događanja koja se tamo dogodi za samo nedelju dana veća je od ponude koju naša zemlja ima u period od nekoliko meseci. Ovog puta u Beč smo se uputili sa rasporedom koji je uključivao čak tri koncerta u dva dana, a prvi na redu bio je kanadski punk rock bend Sum 41.
Sum 41 su punk. Sum 41 su metal. Sum 41 su pop, samo nemojte to da im kažete. Sum 41 su bend koji istovremeno može da obrađuje i veoma ozbiljne teme, ali i da svira pesme o žurkama, pivu i stidnim usnama. Sum 41 su bend koji je proživeo evoluciju od klinaca prepunih energije, i bez mnogo smisla za smisao, do zrelih muzičara i autora, a da pritom na svojim koncertima mogu sve to da spoje u celinu koja zapravo funkcioniše. Sum 41 mainstream. Sum 41 su underground. Sum 41 su bend koji je u stanju da skupi desetine milione pregleda na svojim videima, proda milione albuma, i da se nakon toga ponovo vrati u podrum. Sum 41 je bend koji sebi može da priušti da sa sobom na turneju povede poluanonimni francuski emo bend, i da svejedno rasproda halu u Austriji.
Paerish uživo u Beču 2017. godine, photo Tamara Samardžić
Taj bend bio je Pærish. Francuzi su nedavno izdali svoj debi “Semi Finalists” koji su ovom prilikom predstavili publici. Iako se po zvuku to ne bi moglo naslutiti tako lako, četvorka je istakla kako im je ova turneja ostvarenje snova, te da je prvi koncert na koji su otišli kada su imali po 14 godina, bio upravo Sum 41. U svojih četrdesetak minuta odsvirali su desetak pesama, a kako sam se sa bendom upoznao tek nekoliko dana ranije, prepoznao sam samo singlove „Party’s Over, Biff“ i „Marcel and the Prince“, te pesmu koju su nazvali „Winona Ryder“.
Njihov indie emo nije baš sličan hedlajnerima, ali je publika pošteno ispratila njihov nastup. Iako velika većina nije bila upoznata sa njihovim radom, nisu izostali aplauzi, povremeno pevanje pratećih vokala ili tapšanje u ritmu. Bend svakako ima potencijal ali im predstoji još mnogo, mnogo rada kako bi mogli da budu ozbiljan factor na ovakvim binama. Za sada, verujem da mnogo bolje funkcionišu u malim klubovima.
Sum 41 uživo u Beču 2017. godine, photo Tamara Samardžić
Kada je došlo vreme za hedlajnere, stvari su postale daleko ozbiljnije.”Carmina Burana” pa “Introduction to Destruction” zagrmeli su sa razglasa dok su se svetla polako palila iza bele zavese. Mini medley uzora kao što su AC/DC, Run DMC, Beastie Boys razlagao se zvučnicima dok je bend polako započinjao “Murder of Crows”. Pad zavese označio je prvu ekploziju oduševljenja. Bend je odmah nastavio žestoko – prvo sa prošlogodišnjim, povratnilkim singlom “Fake My Own Death”, pa potom još dva razarača – “The Hell Song” i “Over My Head”. Nakon toliko godina slučanja i čekanja ovog benda, verujem, da me je neko pitao gde se nalazim u tom trenutku, ne bih znao da odgovorovim. Makar ne tačno.
Bend je prošle godine izbacio povratnički album “13 Voices” u koji imaju mnogo poverenja, tako da je bio zastupljen sa čak sedam pesama, a nakon prve dve kojima su otvorili koncert, sledeća u nizu bila je nešto mirnije prihvaćena “Goddamn I’m Dead Again”. Ipak, bend nije dozvolio publici više od nekoliko trenutaka odmora, pa kreće velika žurka uz “Underclass Hero”, praćena ogromnim balonima sa bine, da bi se nastavilo nemilosrdnim izlivom agresije u vidu “Screaming Bloody Murder”, jedinom pesmom sa istoimenog, neverovatno potcenjenog albuma.
Sum 41 uživo u Beču 2017. godine, photo Tamara Samardžić
Promocija novog materijala nastavila se jednim od politički najangažovanijih pesama benda – “There Will Be Blood”, te još jednim singlom – izuzetno emotivnom “War”, u kojoj je vokal Deryck Whibley zamolio sve prisutne da pevaju sa njim. Pesma do srži ogoljava njegovu borbu sa alkoholizmom koja ga je zamalo ubila – što i jeste bio razlog višegodišnje pauze u radu benda, a publika je prepoznala emociju i vratila gotovo fanatičnim reakcijama.
Majstorsko baratanje afmosferom nastavilo se uz “Motivation” ultramelodičnom i “upbeat” pesmom sa prvog albuma, a “teenage angs” koji ona nosi naterao je sve okupljene da skaču u ritmu. One mlađe zbog prepoznavanja u stihovima, one starije zbog nostalnije, ali kao da je to uopšte i bilo bitno. Krajem ove pesme započeo je i “metalski” deo koncerta, u kom je glavnu ulogu preuzeo gitarista Dave ‘Brownsound’ Bakish, outrom pesme “Machine Gun”. Metaliziranje se nastavilo i kroz instrumental “Grab the Devil by the Horns and Fuck Him Up the Ass” u koji se provukao i intro “Raining Blood” sastava Slayer, na odobravanje publike.
Sum 41 uživo u Beču 2017. godine, photo Tamara Samardžić
Generalno, bend je zvučao moćno, sa tri gitare i trojicom potpuno različitih gitarista koji se sjajno međusobno dopunjuju. Dok je Bakish koji je evidentno odrastao na Maidenima, tu za solaže i metalitirane deonice, Tom Thacker je njegova prava protivteža. Njegov r’n’r, gotovo garažni zvuk predstavlja sjajnu podlogu i donosi melodije, dok Whibley sa svoja dva magneta i “telecasterom” donosi zujanje i prljavštinu.
Još favorita publike stiže u vidu “We Are All To Blame”, i “Walking Disaster” ispraćenih horskim pevanjem, da bi usledio povratak na prvi album sa “Makes No Difference” koju Deryck završava u sred publike, sa sve gitarom i mikrofonom na stalku. Improvizovana bina bila je tu i tokom naredne “With Me”, horski otpevanom od strane publike, uz pratnju svetla upaljača ili mobilnih telefona. Usledio je još jedan singl sa novog albuma – “God Save Us All (Death To Pop)” praćena dužim bubnjarskim solom uz hip hop matricu, gde je Frank Zummo pokazao svoju stranu koju nosi iz projekta Street Drum Corpse.
Gašenje svetla donosi kraću pauzu tokom koje je binom zagospodario odgroman skelet na naduvavanje sa svetlećim očima i “41 pozdravom”, tačnije uzdignuta četiri prsta jedne, i jednim – srednjim, druge ruke. Sa razglasa je zagrmeo intro albuma “Chuck”, nakon čega sledi potpuno ludilo u vidu “No Reason” sa pomenutog albuma, praćena ogromnim šutkama. Usledila je ne baš najsrećnija obrada klasika “We Will Rock You” kao uvod u dva najveća hita benda – “Still Waiting”, te “In Too Deep”. Reakcija publike na ove pesme zaista ne mora da se pojašnjava, a verujem da je malo ko nakon toga imao glas. Za sam kraj ostavljena je još jedna nova pesma – “Twisted by Design”.
Sum 41 uživo u Beču 2017. godine, photo Tamara Samardžić
Bis je bio logičan sled okolnosti, a otvorio ga je sam Whibley za klavirom. Prvo je usledio intro “Reason to Believe” praćen od strane publike, da bi se sve prelilo u “Pieces” koja izaziva histeriju. Na binu se polako penje i ostatak benda, pa se sve pretvara u jedan od najboljih momenata koncerta. Usledilo je ponovno ubrzanje sa “Welcome to Hell”, i naravno “Fat Lip”, nakon čega se pale svetla i koncert se naime završava. Vrlo brzo, petorka se vraća na binu, u autfitu koji je uključivao iscepani džins, kožne pantalone i prsluke, kao i perike, te kreće čuvena parodija na glam metal bendove – “Pain for Pleasure”, na oduševljenje publike, a nakon čega je koncert i definitivno priveden kraju.
Sum 41 su na sceni već 20 godina, i tokom karijere prošli su kroz mnoge faze. Slušajući albume, progress je jasno vidljiv, ali na koncertima vrlo uspešno uspevaju da iskombinuju pesme koje nemaju previse dodirnih tačaka, tako da to ima smisla i funkcioniše. Ipak, glavna snaga nije ni u povremenim konfetama ni dim mašinama, već upravo u pesmama i konekciji publike sa njima. Upravo zbog toga može lako da im se oprosti pokoji tehnički problem, ili na momente lošiji zvuk na pojedinim pesmama. Ipak, kada je sve na svom mestu, u pitanju je koncert za pamćenje.
*** POGLEDAJTE GALERIJU SA NASTUPA BENDA SU41
