SPECIJAL

Steve Harris: 10 najboljih bas deonica

steve-harris-bas-deonice-hardwired-thumb
Written by Jovan Ristić

Kada se spomene bas gitara, njegovo ime je uvek na vrhu svake liste ili prvi primer kako ovaj instrument treba da zvuči u metalu. Pored toga što je alfa i omega sastava, Steve Harris je zaslužan za prepoznatljivi zvuk sastava IRON MAIDEN svojim unikatnim stilom komponovanja i sviranja. Povodom njegovog rođendana izabrali smo 10 po nama najboljih bas deonica muzičara koji je ovaj često potcenjeni instrument gurnuo u prvi plan.

„Sea of Madness“ („Somewhere in Time“, 1986)

Pomalo potcenjen dragulj sa isto tako potcenjenog albuma „Somewhere in Time“, Harris-ov bas dominira kroz celu pesmu da bi kulminirao sopstvenom deonicom između gitarskog „prepucavanja“ Smith-a i Murray-a.

 

„Phantom of the Opera“ („Iron Maiden“, 1980)

Još na prvom albumu benda bilo je jasno da u Harris-ovim rukama bass nije samo podloga koju mnogi uopšte ne čuju, već ravnopravni instrument koji je i sa četiri žica spreman da izađe na crtu svojoj šestožičanoj braći. To je posebno jasno u uvodu pesme „Phantom of the Opera“ sa debitantskog izdanja.

 

„The Red and the Black“ („The Book of Souls“, 2015)

Već na prvo slušanje nešto izdvaja ovu pesmu sa aktuelnog duplog studijskog albuma „The Book of Souls“ u odnosu na ostale i svrstava je u red klasika. Na drugo slušanje shvatite da je to Harris-ova bas deonica, za koju sam tvrdi da je nastala dosta ranije te da je dosta bio pod uticajem španske muzike pri komponovanju.

 

„Lord of the Flies“ („The X Factor“, 1995)

Iako je dočekan na nož zbog od strane mnogih zbog odsustva Dickinson-a, „X Factor“ je samo još jedan u nizu fantastičnih Maiden albuma. Ova pesma je samo još jedan dokaz da je „X Factor“ klasično Maiden remek delo, a Harris-ov nepogrešiv „groove“ čini da jednom kada je čujete, teško je zaboravite.

 

„The Clansman“ („Virtual XI“, 1998)

Zadržimo se još malo u Blaze eri benda, i pomenimo jednu od pesama iz tog perioda koja se definitivno zadržala u srcu fanova. Iako je možda za to zaslužno Dickinson-ovo izvođenje pesme na legendarnom koncertnom albumu „Rock in Rio“, činjenica je da je u ovoj pesmi Harris ponovo pokazao kako komponovati upečatljive bas deonice. I ne lažimo se, pesma je fantastična ko god je pevao.

 

„Where Eagles Dare“ („Piece of Mind“, 1983)

Već u prvoj pesmi objavljenoj sa novim bubnjarem bilo je jasno da je hemija koju dele Harris i Nicko McBrain jedinstvena. Svedok tome je i njihovo preplitanje i igranje u uvodu i kroz celu „Where Eagles Dare“.

 

„Dream of Mirrors“ („Brave New World“, 2000)

Novi milenijum doneo je staro, poznato i voljeno lice nazad u bend. Rezultat ovog ponovnog okupljanja je verovatno i dalje najbolji Maiden album u ovom milenijumu, a jedna od pesama koja se sa njega izdvojila je „Dream of Mirrors“. Još jedan blistavi primer Harris-ove genijalnosti i neprikosnovenog gospodarenja svojim instrumentom, njegov bas vodi glavnu reč kroz celu stvar.

 

„Wrathchild“ / „Killers“ („Killers“, 1981)

Dugo sam lupao glavu koja od ove dve pesme treba da zauzme mesto na ovoj listi, i odgovor je bio obe. Rame uz rame i nikako drugačije. Obe deonice su apsolutni klasici bas gitare, zarazne i nepogrešivo prepoznatljive od prvog takta. Ne postoji dovoljno epiteta kojima bi se opisale, stoga ću na vreme stati.

 

„Only the Good Die Young“  / „The Clairvoyant“ („Seventh Son of a Seventh Son“, 1988)

Pesma koja zatvara legendarni album koji ove godine slavi 30. rođendan suvi je primer genijalnosti ovog benda, i iskreno jedna od mojih omiljenih. Pored upečatljive deonice u strofi, posebno se izdvaja virtuozna solaža na basu koja prethodi jednoj od najprepoznatljivijih harmonijskih Maiden solaža. Sa druge strane, sa istog albuma je nemoguće izostaviti „The Clairvoyant“ sa svojim upečatljivim uvodom na basu.

 

„The Rime of the Ancient Mariner“ („Powerslave“, 1984)

Nije začuđujuće što najmonumentalniji ep ovog sastava sadrži najviše primera Harris-ove genijalnosti. Iako je njegov uticaj prisutan kroz celu pesmu, posebno bih izdvojio mirnu bas deonicu na sredini pesme koja savršeno dočarava hipnotično njihanje pučine i ima moć da izazove morsku bolest. Naravno tu je i krešendo nakon njega koji sadrži apsolutno najsavršeniju bas deonicu u ovom žanru koju je jedino Bruce-ov teatralni vokal mogao da učini savršenijom nego što već jeste.

O autoru

Jovan Ristić

Editor

Contact
jovan@hardwiredmagazine.com