INTERVJUI

Steve Hackett – „Ne smemo dozvoliti sebi još jednog Hitlera“

steve-hackett-interview
Written by Jovan Ristić

Legendarni gitarista Steve Hackett, koji se proslavio po radu sa prog rock veteranima Genesis, posetio je Srbiju gde je snimao spot za pesmu sa svog predstojećeg, dvadeset petog solo albuma pod imenom „The Night Sirens“. Tim povodom popričali smo sa njim o novim pesmama, aktuelnoj imigrantskoj krizi i drugim interesantnim temama.

Steve Hackett. Photo by Tina Korhonen. September 2012

Steve Hackett | Photo by Tina Korhonen. September 2012

Vaš novi album izlazi uskoro. Koncept albuma prati jednu interesantnu i krajnje aktuelnu temu. Možete li nam reći nešto više o njemu?
Steve Hackett: Album se zove „The Night Sirens“. Ploča konkretno govori o miru, ili o ratu. Snimljen je sa muzičarima i pevačima sa svih strana sveta. Na njemu Izraelac i Palestinka sarađuju zajedno sa muzičarima sa Islanda, iz Mađarske, Azerbejdžana, Velike Britanije i SAD. To je nešto najbliže Ujedinjenim Nacijama na albumu što sam ja ikada video. Mnogi instrumenti možda neće biti poznati ljubiteljima rock muzike, kao što su čarango, tar ili didžeridu. Čuju se i uobičajeni instrumenti kao što su sitar, violine i viole, ali i regularni rock instrumenti kao gitara, usna harmonika i pevanje. Ovo je album koji ignoriše granice i pruža konstruktivnu alternativu političkoj desnici i ekskluzivistima. Na ovom albumu nema predrasuda, na njemu su dobrodošli ljudi bilo kog porekla. Sve je ispalo brilijantno. Sjajno sam se zabavio snimajući ovaj album. Ponekad licem u lice sa ljudima, a ponekad provodeći dane i noći šaljući fajlove napred-nazad putem Interneta. To je sjajan način rada. Album će biti objavljen 24. marta i već smo na turneji u sklopu koje predstavljamo neke pesme sa tog albuma, plus solo stvari tokom dva seta po večeri. Radimo set solo numera i set pesama benda Genesis, sa posebnim akcentom na proslavu albuma koji smo snimili 1976. godine pod imenom „Wind & Wuthering“, što predstavlja veliki deo nastupa. Koncert traje dva i po sata, a prvi smo zapravo održali sinoć. Putujemo širom sveta i nadam se da ćemo doći i u Srbiju. Pored toga ponosan sam na to što sam čuo da je Srbija među vodećim zemljama po prihvatanju izbeglica. To je sjajno ne samo zato što na albumu imamo jednu pesmu o izbeglicama, već su i moji preci sa majčine strane bili izbeglice iz Poljske i bežali su od pogroma i strahotnog nasilja. Isto i sa mojom suprugom Jo (Lehmann) koja piše sve pesme sa mnom; njena porodica sa očeve strane takođe je izbegla iz Poljske. To nam je zajedničko, taj sinhronicitet naših predaka.

Pomenuli ste sve te instrumente; da li mislite da će novi album privući malo širu publiku od ljubitelja rock zvuka i vaših dosadašnjih fanova baš zato što meša različite stilove, različite žanrove i sve te kulturološke osobenosti?Steve: Da, mislim da je komponovan sa tim na umu i reakcije su vrlo, vrlo pozitivne i pre nego što je prodat ijedan primerak. To pokazuje da će verovatno biti najveći hit koji sam imao. Ne mogu tvrditi zasigurno, ali poruka albuma je mir i pokazuje da je multikulturalna različitost moguća u pesmi, što ima šire implikacije sociološki, politički, ekonomski i idealistički.

Pomenuli ste da se na albumu pojavljuju brojni gosti, a verujem da su imena Kobi Farhi (Orphaned Land) i Troy Donockley (Nightwish) poznata našim čitaocima. Kako je došlo do ovih saradnji, i da li ste čuli njihovu muziku pre nego što ste ih pozvali da se pridruže snimanju albuma? Da li je njihova muzika presudila da odlučite na taj korak?Steve: Da, čuo sam muziku koju stvara Kobi, a verujem i da je on zaslužan što je divna palestinska pevačica Mīrā ‘Awaḍ takođe na ovom albumu, kako nas je Kobi povezao. Naravno, oni su sarađivali u bendu Orphaned Land i sa ljudima iz Arapsko-jevrejskog teatra (Theater of Jaffa) koji rade na zaceljenju rana između dveju strana.

Gulli Briem, koji svira bubanj na par pesama, je sa Islanda a znamo se preko benda Djabe. Prethodno je svirao sa bendom Mezzoforte, stvara svoje albume koje objavljuje za izdavačku kuću Gramy iz Mađarske. Čuo sam ga kako svira u bendu Djabe tokom zajedničkih nastupa a čuo sam jedan od njegovih albuma koji zvuči prosto neverovatno. Taj album je bio ogroman uticaj na novi album na kome radim. Tako da ne samo što svira na njemu, već je i izvor inspiracije. Ovaj album je predivna kombinacija magičnih, alhemičnih elemenata. Sve ono što volim: izvijajanje žica, ne samo na gitarama već i u orkestru, kao i upotreba raznih horova, glasova i dečijih horova. Postoji oštar kontrast između ovih elemenata. A definitivno ima par iznenađenja na albumu. Nekada su to instrumenti sa kojima sam upoznat, nekada instrumenti koje nikada ranije nisam svirao ili imao prilike da držim u rukama: čarango iz Perua, kejnar takođe iz Perua, tar iz Azerbejdžana, duduk iz Jermenije, naravno trube, regularne akustične i električne gitare, sitar, podaci prikupljeni sa svih strana sveta. Nekada smo razmenjivali fajlove, nekada snimali licem u lice. Dobio sam sjajnih iznenađenja u pošti i bilo je divno raditi sa tako posvećenim, raznolikim timom.

Steve Hackett. Photo by Tina Korhonen. September 2012

To je zapravo jedno od pitanja koje sam nameravao da Vam postavim. Često pitam muzičare o procesu snimanja albuma, i većina njih priznaje da materijal snimaju na moderan način, deljenjem materijala putem interneta ponekada bez ikakvog ličnog kontakta. Da li Vi više volite ovaj način ili tradicionalni rad u studiju?
Steve: Za pisanje mislim da je najbolje raditi to licem u lice. Za snimanje vam nije potrebno da vam neko gleda preko ramena dok pokušavate da uvežbate pesmu i date sve od sebe da snimite deonicu. To je kao kada bi neko rekao slikaru: ’Želim da mi naslikaš planine’. Dajte mi vremena da vidim šta mi je potrebno od materijala, i naslikaću vam planine najbolje što umem. Ali mi ne treba neko da mi daje smernice dok slikam. Na kraju, ako budete hteli da vam dodam još planina hoću, i vi iskoristite samo ono što vam se sviđa. To se podrazumeva sa deljenjem podataka putem Interneta. Ako vam se svidi, iskoristite ga. To su samo podaci. Koristite ih. Radite sa njima šta hoćete. Ako vam se sviđa kako to zvuči, iskoristite. To praktikujem sa dosta saradnika. Naravno, nešto snimim i pošaljem njima. To tako funkcioniše. Ako želite gitaru, ili čak usnu harmoniku. Kad smo kod toga, ima dosta interesantnih deonica sa usnom harmonikom snimljenim u nekom indijskom ili arapskom stilu, tako da možda ni ne prepoznate zvuk usne harmonike.

Dosta muzičara koji se pojavljuju na albumu su inspirisani Vašim radom. Da li postoje neki aktuelni i mlađi muzičari, bendovi ili izvođači koji inspirišu vas?
Steve: Da, jako volim ono što stvara Joe Bonamassa. Radujem se ideji da ćemo možda nekada sarađivati zato što je sjajan gitarista. Naravno, gitaristi ne trebaju jedni drugima, ali ponekad donesu nešto novo muzici. Kao na primer kada sam sarađivao sa Anthony-em Phillips-om koji je bio moj prethodnik u bendu Genesis. Znam da je on verovatno najbolji gitarista na dvanaestožičanoj gitari. Tako sam ja svirao električnu gitaru dok je on svirao dvanaestožičanu, zato što je to njegov fah.

Pomenuli ste prethodno da je koncept albuma baziran na aktuelnim događajima, ali i inspirisan onim kroz šta su Vaši preci prošli u devetnaestom veku. Kako činjenica da su čak i u 21. veku ljudi primorani da beže iz svojih domova iz razloga kao što je rat utiče na vas?
Steve: Rat nikada nije odgovor. Moramo da se prisetimo koncepta zajedništva i saosećanja tako da to ima ekonomskog smisla. Na primer: u Londonu gde sam odrastao, kada bismo kao deca kupovali hranu napolju uglavnom bi to bili riba i pomfrit. Nismo imali neku raznoliku ponudu pedesetih godina prošlog veka. Vremenom su se pojavili raznorazni restorani: karipski, jamajkanski, indijski, kineski, libanski i tako dalje. Italijanski, francuski, celu Ujedinjenu Naciju kuhinja. Po meni to je učinilo London življim, i ekonomski razvijenijim gradom. Ako dozvolimo ljudima da dođu možemo da delimo sve darove koje sa sobom donose u raznim sferama: nauci, muzici ili kulinarstvu.

Ceo svet mora da shvati da smo potrebni jedni drugima da bismo uspeli, ili će planeta Zemlja postati jedan ogroman propali eksperiment. Na pragu smo razmišljanja kakvo je bilo aktuelno tridesetih godina prošlog veka. Vi ste bili tu, osetili bombardovanje na svojoj koži i opet primate ljude raširenih ruku. Mogli ste ih odbiti i opredeliti se na desno. Naša braća i sestre su svuda, naša porodica se krije iza ćoška, preko brda ili iza ograde. Bio sam uključen u projekat pod nazivom Rock against Repatriation koji sam pokrenuo kako bih pokušao da pomognem ljudima iz Vijetnama. Uspeli smo da nađemo advokate da pomognu sa preglednima na granici, kako bi uverili vladu da se ne radi o ekonomskim migrantima. Mislim da je to pogrdan naziv, štaviše uvredljiv. Nadam se da će se svet urazumiti, ali kako stvari trenutno stoje hodamo ka ivici brda kao Leminzi. Mislim da su nam potrebni odgovorni državnici koji moraju preuzeti odgovornost, ne smeju biti iznad sudstva. Ne smemo dozvoliti sebi još jednog Hitlera.

Da, i ja pomno pratim vesti o tome šta se događa, posebno u Americi. Deluje pomalo ironično da jedna država izgrađena na temeljima ideje da ljudima pruži drugu šansu zauzme takav stav. Sa druge strane, fascinantna je pobuna protiv njihove politike po pitanju imigranata. Pročitao sam da je direktor lanca Starbucks obećao da će zaposliti 10000 izbeglica tokom ove godine.
Steve: Sjajno, to je najbolja vest koju sam skorije čuo!

I Google, Uber i ostale korporacije pružaju finansijsku podršku. Tako da u isto vreme vidimo ljude koji se zatvaraju i one koji dočekuju strance raširenih ruku i podižu glas protiv takve politike.
Steve: Možda neće doći do građanskog rata u Americi, ali vrlo lako može doći do ekonomskog. Videćemo šta će se njima na kraju najviše isplatiti. Naravno, iako je Amerika velika zemlja nije ceo svet. Ona je mikrokosmos. Ne zaboravimo da i druge zemlje razvijaju nuklearno naoružanje, tako da Amerika neće zadugo moći da ostane arogantna i odlučuje sama pod pretpostavkom da su najveća sila.

steve-hackett-promo-2017-c-photo-Tina-Korhonen

Steve Hackett | Photo by Tina Korhonen. September 2012

Vratimo se na muziku. Iako se prilično jasno zaključuje iz imena, možete li nam reći šta da očekujemo od predstojeće turneje Genesis Revisited with Hackett Classics. Hoće li biti nekih iznenađenja? Koliko novih pesama ćete predstaviti?
Steve: Sviraćemo tri nove pesme. Takođe proslavljam četrdeset godina od objavljivanja albuma „Wind & Wuthering“ benda Genesis, zato što je to album u koji sam imao dosta vere, mislim da je sjajan album. Tako da uglavnom sviramo pesme sa tog albuma, samo dobre stvari.

Da li ste razmišljali da ceo album odsvirate uživo?
Steve: Razmišljao sam i o tome, ali uvek radije biram stvari umesto sviranja celih albuma. Radije bih svirao samo najbolje stvari benda Genesis. Ne želim da sviram one pesme koje smatram da su slabije, već samo one koje su ljudima ostavile trag na srcu. Interesuje me kvalitet, ne kvantitet.

Kako gledate na rock scenu danas? Da li mislite da su novi trendovi kao što su preslušavanje putem interneta, skidanje muzike i činjenica da je muzika dostupna u istom trenutku pomogli sceni ili uništili njenu magiju?
Steve: Mislim da je to stvar pojedinca. Ja stalno otkrivam novu muziku. Juče smo imali nastup sa bendom Dare, i mislim da su sjajni. Stvarno dobro su zvučali, a nisam se pre susreo sa njima. Ali nakon svirke juče planiram da nabavim sve njihove albume. Ima dosta bendova kao što su Muse ili Elbow i dosta interesantne muzike. Joe Bonamassa je za mene kao bluzera sjajan muzičar i snima izvanrednu muziku. To su neka nova imena, iako nisu toliko mladi. Otvoren sam za nove stvari. U svakom žanru postoji nešto dobro.

To bi bilo sve za ovaj intervju. Da li imate neku poruku za naše čitaoce i Vaše fanove u Srbiji?
Steve: Šta god da radite, radite to sa strašću!

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.