IZVEŠTAJI SA FESTIVALA

Srpski Metal Festival u Beogradu – Uzajamno (ne)uvažavanje

srpski-metal-festival-2014-featured
Written by Hardwired Crew

srpski-metal-fest-2014

UVOD

Nazovite to nostalgijom, tek mene je prva vest o održavanju Srpskog Metal Festivala automatski vratila u prošlost i podsetila me na festival Hard ‘N’ Heavy. Dotični fest je bio održan u sadašnjoj sali Amerikana, pa sam se nadao da bi i sada moglo biti tako. Međutim, jasno je da se mnogo toga promenilo na sceni u odnosu pre deset i kusur godina. Pre svega po pitanju publike – zakleo bih se da sada ima više klinaca koji bar kažu da vole metal muziku, ima nas starijih prdonja koji smo i dalje omađijani teškim zvukom – ali je definitivno manji broj ljudi koji posećuju koncerte… Umesto da se i ovaj fest održi kako valja, u nekom većem prostoru, avaj – jedva se sakupio dovoljan broj za malu salu Doma omladine. Zaista postaje veoma teško prodreti u mozak „prosečnog konzumenta metal muzike“, teško je naći načina da se taj deo publike animira. Svirali su zaista odlični bendovi, cena karte je bila sasvim pristupačna i bilo je sasvim dovoljno vremena da se sakupi novac za istu, i pored svih drugih koncerata tokom juna. Međutim, desile su se poplave, pa je Laibach koncert bio pomeren za 14. jun – sigurno je bilo onih koji bi išli i na SMF. Malo čudnije, ali takođe realno – Brkovi su svirali u KST-u 13. juna, pa je poseta na prvom danu festa bila još slabija, a sigurno bi bila bolja da su Zagrepčani sviralu nekog drugog dana u Beogradu. Bilo kako bilo, ako i pored takve konkurencije nije moglo da se nađe bar 500 ljudi – teško možemo govoriti o uspešnom festivalu. S druge strane, organizacija festa je bila dobra, zvuk je bio odličan tokom drugog dana i prisutni su se dobro provodili. 

PRVI DAN

Ovo će možda mnogima delovati nepošteno, ali treba istaći na početku – Zoran Perin, webmaster i novinar Nocturne magazina svira gitaru u bendu A|SYMMETRY, a naredne redove koje ćete pročitati nemaju veze s time. Transparentnost. Naime, bend je zvučao toliko dobro da će delovati kao da preuveličavam, odnosno da je po sredi „sukob interesa“. Šta više, nisam preveliki ljubitelj progressive metala, ali to ne znači da nisam dobro upoznat s dotičnim pravcem. A|symmetry, očito za većinu anonimni, sviraju tehnički preciznu muziku i bilo je pravo zadovoljstvo slušati ih. Predstavili su svoj EP iz 2012. na veoma suveren način i velika je šteta što veći broj ljudi nije ispratio njihovu svirku.  Kao što i samo ime benda kaže, njihovu muziku karakterišu nepravilni ritmovi, konstantne promene, a da sve to zvuči veoma smisleno i profesionalno. Pošto su tek krenuli sa koncertnim aktivnostima, za očekivati je da u budućnosti zvuče još bolje i sigurnije, a da budu i više relaksirani na bini i manje statični. 

Nakon njih su svirali THE HELL, pred još manjim brojem ljudi, što je zaista tužno. Možda bi bila bolja poseta da je bend bio najavljen kao ex-Awaiting Fear, ali to je već stvar nagađanja. Evidentno je bilo da je bend bio razočaran brojem prisutnih ljudi, ali je opet pružio dobru svirku. Kako god da se okrene, reč je o fenomenalnom sastavu koji, s obzirom na to da je krenuo od samog početka, ipak treba da dokaže da zaslužuje bolje termine na festivalima. Lično gledano, The Hell su tehnički i kompozitorski znalci i, na neki način, trebalo bi ih „pogurati“ u bolji termin iako faktički predstavljaju demo bend, ne računajući Awaiting Fear eru.

the-hell-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

The Hell na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

Šta reći za Jagodince DECREPANCY? Definitivno bend koji mnogo bolje zvuči uživo nego na snimcima. Kada malo bolje razmislite, shvatićete da je to danas retkost, pogotovo kod nas. Pored dobre izvedbe, imali su i veći broj ljudi u prvim redovima, pa je mini-fešta zaista uspela. Brutalni, precizni, svedeni, omamalili su usklike publike, a red je reći da su na njihovom nastupu sevnule i prve šutke.

decrepancy-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

Decrepancy na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

Nakon njih binu zauzimaju Kragujevčani DEADLY MOSH. Iskreno, njihov zvuk mi nikada nije prijao, jer smatram da je isuviše jednostran, ali za njihovu svirku mogu ići samo reči hvale. Na stranu ukusi, bend je uigran do bola, ima itekako šta da ponudi, a pevač Miloš Stošić (aka Priestkiller) prosto ubija svojim vokalom, pa smo bili svedoci veoma dobre svirke.

deadly-mosh-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

Deadly Mosh na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

Iz objektivnih razloga su sledeći bili BOMBARDER, umesto da zatvaraju veče. Teško je objasniti njihovu svirku. To je bio jedno hiljaditi put da ih gledam i nikada gore nisu zvučali. Zaista, ako uopšte postoji „savršen zvuk“ na svirkama, Bombarder je bio deset svetlosnih godina udaljen od njega, a da to nema veze sa bendom. Nešo ne da se nije čuo tokom pesama, nego se jedva razumeo u čuvenim besedama i između njih. Na svu sreću, u pitanju je toliko veliki bend, pa znamo svaku njihovu pesmu. Ponekad je bilo potrebno više desetina sekundi da se razazna koja je stvar u pitanju, ali je provod, kao i uvek, bio zagarantovan. Prosto rečeno, kao i bezbroj puta do sada, Bombarder je ’bao kevu, što su posebno prepoznali fanovi u prvim redovima kojima je Nešo neretko davao mikrofon. I bez obzira na loš zvuk, bila je to dobra, ekpslozivna svirka koja je izmamila fantastičnu atmosferu u prvim borbenim redovima.

bombarder-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

Bombarder na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

Zatim se za mene desilo nešto zaista čudno. Fantastičan novosadski bend CONCRETE SUN je kročio na binu, a većina ljudi je – izašla napolje! Ja razumem, zaista razumem ukuse, ali da ljubitelj metal muzike prosto NE ŽELI da čuje šta to nude Concrete Sun je zaista ravno ludilu. Najbolje od svega jeste to da mnogi od tih koji su ih bojkotovali verovatno (bar ponekad) vole da čuju sastave poput DownCrowbarAlice In Chains, a sve to postoji utkano u muzici Novosađana, uz njihovu dodatnu životnu notu. No, ko jebe publiku. Concrete Sun su pružili furioznu svirku, razvalili su svojim masnim rifovima i perfektnim vokalima. Loša atmosfera među malobrojnom publikom svakako jeste umanjila doživljaj, ali treba napomenuti da su Concrete Sun bili bend večeri. Do zla boga sigurni, do zla boga precizni, do zla boga žestoki, i do zla boga – svoji.

concrete-sun-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

Concrete Sun na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

Na kraju se ispostavilo da je i najbolje bilo da NADIMAČ zatvori prvo veče. Ostali su samo oni najuporniji i najpijaniji (me included). To je bila prava UG svirka! Prštali su rifovi, ritmovi su lomili kosti, dok su vokali rokali hiljade šamara u sekundi. Baš kako smo i navikli na Nadimač svirkama. Bez kompromisa, in your face stav, ubitačna svirka, pa su šutke bile nezaobilazne i žestoke. Nadimač već izvesno vreme pokazuje napredak, ali je na ovoj svirci to bilo posebno vidljivo, jer smo zaista imali utisak kao da svira neki strani bend koji uživa solidnu popularnost među fanovima. Bilo je tu dosta stage diving-a, Dača je tokom celog koncerta davao publici da se dokaže vokalnim sposobnostima, pa smo na kraju dobili veoma uspešnu svirku, odnosno eksplozivno zatvaranje prvog dana festivala.

nadimac-srpski-metal-festiva-2014-photo-aleksa-vitorovic

Nadimač na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović

DRUGI DAN

Kao što se moglo očekivati, drugi dan festivala je bio bolje posećen, iako su Laibach svirali u Velikoj dvorani Doma omladine (ipak, nisu to Brkovi, je’l te). Veče je otvorio sastav STYPTIC i najiskrenije, potpuno sam zbunjen otkud oni u celoj priči oko Srpskog Metal Festivala. Da se razumemo, momci okej sviraju, fino su uvežbani, ali njihova muzika nema neke veze s metalom. Styptic sviraju neku mešavinu post grunge-a i modernog HC-a, odnosno metalcore-a. Zaista, po ko zna koji put moram da istaknem – to nije metal. Ukusi su nebitni, da se razumemo. Ipak, u neku ruku su bili osveženje u žanrovskom smislu, iako se nisu pokazali u bog zna kakvom pozitivnom svetlu.

https://www.youtube.com/watch?v=2FfJibvLlSo

Nakon njih je svirao prvi bend koji je imao pravi scenski nastup, računajući i prvi dan. ZLOSLUT jeste mlad bend, ali je itekako ozbiljan; odličan pristup samom koncertu, atmosfera na bini je bila kao da su svirali pred 10.000 ljudi, a ne maksimum 100. Dobro uvežbani, iskoristili su sve prednosti koje nudi Dom omladine. Imali su odličan zvuk, dobro svetlo, što u kombinaciji sa njihovom mešavinom black metala i post rock-a predstavlja formulu koju definitivno moramo voleti. Lično gledano, bend predstavlja najpozitivnije iznenađenje festivala, računajući kompletnu sliku – i scenski nastup i izvedbu i kvalitet zvuka.

zloslut-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

Zloslut na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

Iskreno rečeno, OBSCURED su mi bili uvek čudan bend, a tako je bilo i sinoć. Dobra svirka, gotovo vojna uvežbanost, nije uspela da me trgne. Generičnost u zvuku je isuviše izražena, pa se čak ni na koncertima to ne može nadomestiti, bez obzira na vrhunske muzičare koji su bili na bini. Kada ekstremni metal bend nema čestitu (čitaj: ekstremnu) metal solažu, to dovoljno govori. S druge strane, tu su bili bombastični rifovi koji zaista vrede za sve pare, ali ponekad to nije dovoljno. Na kraju, Khargash se ovom svirkom i zvanično oprostio od ovog benda, pa će biti zanimljivo videti kuda će se uputiti Novosađani.

obscured-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

Obscured na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

Lazarevčani CLAYMORE su uz Bombarder i The Stone bend sa najdužim stažom na sceni od učesnika festa. Bezmalo dve decenije rada su iza ove ekipe, a da opet ljudi ne znaju za njih, no to je neka druga tema. Možda je nepošteno reći, ali nakon ove svirke je jasno zašto je tako. Zvuk im je bio dosta mutan, a da se ne lažemo, sviraju muziku koja je odavno prevaziđena kod domaćih fanova. Na njihovu žalost, nije u pitanju thrash ili death metal koji će uvek biti popularni među metal publikom, nego upravo pravac koji nikada i nije dobio „priznanje“ od metalaca, pogotovo u Srbiji. S druge strane, Claymore mogu da stoje uzdignutih glava jer stvarno dobro zvuče uživo. Vlad definitivno zna šta radi, dok Dejana dobro peva, a pritom i na umešan način animira publiku. Velika je šteta što ovaj sastav nikako da dobije veću podršku jer ima mnogo toga da ponudi onim ljudima koji vole brze, melodične i kvalitetno odsvirane pesme.

claymore-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

Claymore na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

Heavy metal, pogotovo sa power uticajima, nikad nije bio maj kap ov ti, što bi se reklo, ali Kragujevčani FOREVER STORM toliko dobro predstavljaju tu stranu metala da im se mora čestitati. Bendu svaka čast na tome, a bogme i svaka čast na svirci. Veoma sigurni, itekako raspoloženi, pružili su set koji je istovremeno bio žestok i komercijalan. Baš onako kako i treba da bude kad je u pitanju takav zvuk. Sa te strane, čudno mi je da malo ljudi zna za taj bend, da još manje ljudi zna njihove tekstove, dok će npr. Maiden svirati pred 20.000 ljudi. Ista je to škola, slična inspiracija, a da Forever Storm nažalost ne dobijaju podršku heavy metal publike. No, valjda će se ljudi uskoro probuditi i u tom smislu.

forever-storm-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

Forever Storm na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

Odmah je bilo jasno da je veći broj ljudi prisutan u odnosu na prvi dan i zbog toga što, već tradicionalno, jedan za drugim sviraju bendovi INFEST i THE STONE.

Nekada jagodinski, danas jagodinsko-beogradski bend, pružio je definitivno najbrutalniju svirku na celom festivalu. Njihova muzika jeste i takva – neko će reći jednostrana, pravolinijska, a ja bih se odlučio za – svedena, sa ciljem. A cilj je, pre svega na njihovim koncertima, da se ljudi dobro provedu. I zarade pokoju modricu, ožiljak, zašto da ne?! Pred Infestom je tek budućnost, a potencijal su odavno dokazali. Veoma talentovani muzičari koji kao da u srcu nose ubitačan tempo i UG žig, što je publika umela da ceni. Šutke, skandiranja, slemovanja – na kraju ispada da je za Infest bila najbolja atmosfera u prvim redovima. Itekako zasluženo. Do sada sam ih gledao dovoljno puta da bih mogao da napišem – najbolja njihova svirka do sada. Znoj, krv, udarac – fenomenalno je to šta nam ekstremni metal nudi.

infest-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

Infest na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

Festival su zatvorile legende – The Stone. Bolji scenario nismo mogli zamisliti. Hermetični kao i uvek, eksplozivni kao i uvek, efektni kao i uvek. Beograđani su, po ko zna koji put (koliko puta sam ovo pomenuo/napisao do sada?!), pružili ubitačan nastup, sa veoma dobrom set listom, a da to publika nije uspela da proprati kako valja. Zahvaljujući ovoj svirci, jasno je zašto je tako. Neko zna jednu, dve pesme, neko drugi zna druge dve pesme, neko ne zna nijednu, ali je čuo hvale o bendu… Srećom, pa The Stone imaju bogatu diskografiju, bez nekih „YouTube hitova“, inače bi atmosfera bila još gora. Da se razumemo, oni su odlično zvučali, odlično svirali, dok je publika ponovo zakazala. Znate, sasvim je u redu napraviti šutku za The Stone, čak je i poželjno… Ali, kome ja pišem. Pravi fanovi znaju sve to, sve im je jasno, dok oni instant vodiše glavnu reč sinoć… Sve u svemu, The Stone su se predstavili kao svetski bend, što i jesu. Pitanje je zašto Srbija to ne ume da prepozna na pravi način…

the-stone-srpski-metal-festiva-2014-photo-marko-ristic

The Stone na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Marko Ristić

ZAKLJUČAK

I tu dolazimo do zaključka. Pitanje je zašto srpski fanovi nisu umeli da prepoznaju ovaj festival kao događaj koji se MORA posetiti?! Idu Mejdeni, ma hajde… Billy IdolQOTSA, ma daaaaj! Upravo na festivalu je sve bilo jasno – bend završi sa svirkom i izlazi na hodnik ili ispred Doma omladine. Ne podržava kolege iz drugih sastava. E, to je suština – ako sami bendovi ne podržavaju sve druge bendove na istom koncertu, zašto bi to onda radila publika?!

Grupe nam se ponašaju kao da nastupaju svaki drugi dan i kao da sviraju svaki treći pred 10.000 ljudi. Dok njima ne bude nešto jasnije, prst ne možemo upreti u fanove. Samim tim, ako je po milioniti put začeta priča o „propasti srpskog metala“, treba biti iskren i reći da su za to, pre svih, najveći krivci – muzičari. Jeb’o scenu koju sami ne podržavate, a kao deo ste nje… Definitivno nade ima za ovu našu malu i posrnulu scenu. Samo je potrebno da se bendovi međusobno malo više uvažavaju, a isto važi i za publiku i njen odnos prema istim tim grupama.

Ali, na stranu te loše stvari, istaknimo najpozitivniju – pored svih mogućih nedaća, Zlabog Promotions je uspeo da izgura ceo projekat do kraja i samo se treba nadati da će fest postati tradicionalan, kao i da će se za koju godinu održati i u nekom većem prostoru. Takođe, sakupljen je novac za porodicu Lazarević ako ne grešim, iz Obrenovca, koja je faktički ostala bez ičega iz dobro nam poznatih razloga. Bilo bi zaista divno kada bi i u tom smislu ovaj fest postao tradicionalan – jednom godišnje da se bendovi i fanovi okupe, doniraju malo kinte – naizgled ništa posebno, ali to će nekome mnogo značiti. Da li to može postati stvarnost? Ostaje nam da vidimo.

Piše Boban Pantoš, fotografije Aleksa Vitorović i Marko Ristić

https://www.youtube.com/watch?v=xqKbPiqa82E

O autoru

Hardwired Crew

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.