Ako postoji savršen recept za idealan završetak radne nedelje onda bi on bio: par piva, dobro društvo i još bolja svirka. Kao i jako bitna činjenica da na posao ne morate do ponedeljka. Meni se to nije desilo mnogo, mnogo godina, što je ovaj petak učinilo još posebnijim nego što je inače trebao biti.
MKC „Petefi Šandor“, do kojeg je većina nas, sigurna sam, uspela da dođe jedino pomoću mape, sinoć je ugostio posebne goste sa posebno pripremljenim dvodelnim nastupom. Veoma neobičan prostor koji ima veoma poseban šmek i duh prošlog veka koji je upotpunio doživljaj i prigrlio islandske „zrake sunca“ na najbolji mogući način.
Solstafir u Novom Sadu | fotograf Marko Ristić
Sólstafir, čudo sa Islanda, skoro 25 godina se borio da iz underground black metal krugova pridobije sve više fanova širom sveta i svrstaju se među najintrigantnije i najtraženije bendove današnjice gde se danas nalaze. Ni malo lako i više nego zasluženo. Rasprodat koncert prošle godine jedan je od dokaza da čak ni mi nismo imuni na nešto drugačije pa nije uznenađenje da je njihov povratak u našu zemlju dočekan kao da je prvi put. I to potpuno opravdano.
Švajcarski tačno, Sólstafir su izašli pred publiku dočekani aplauzom i uzvicima oduševljenja kakvi im dolikuju. Iako im akustika prostora možda nije išla u prilog, na momente su gitare preovladavale, ili sam od jačine basa odskakala od zemlje kao da se nalazim na Dance Areni, nije to zasmetalo ni publici ni bendu a pogotovo ne Aðalbjörn “Addi” Tryggvason-u koji je vodio glavnu reč.
Solstafir u Novom Sadu | fotograf Marko Ristić
Ako postoji definicija kako frontmen treba da se ponaša onda ju je Addi izmislio, ili bi po njemu bila napisana. Harizma, stav i vanzemaljski glas i kada peva na maternjem hipnotišu toliko da ćete „lomiti jezik“ da ponovite sve što je otpevao iako ni jednu jedinu reč ne razumete. I poverovaćete mu svaku. Diriguje bendom, koji je usviran do perfekcije, i publikom sa takvom lakoćom da nisam mogla da skinem pogled sa njega.
Tokom dvodelnog seta predstavili su nam najveće bisere svoje diskografije. Drugi deo, pored četiri predivne dame koje su kao pratnja na klasičnim instrumentima doprinele dodatnoj magičnosti njihove muzike, svakako je obeležilo glasno uzvikivanje „Fjara“! Šta je tražila domaća publika je i dobila. Stihovi „Here I sing my song; But it won’t be very long“ prikladno su označili kraj koji niko nije želeo.
Muzika benda Sólstafir je unikatna koliko i univerzalna sudeći po sinoćnoj šarenolikoj i brojnoj publici u Novom Sadu. Iz kojeg god razloga da se neko našao sinoć tu, iz ljubavi, radoznalosti, po „službenoj dužnosti“ izašao je kao fan i pristalica benda i sigurno će se vratiti. Do sledećeg albuma, sledeće turneje, nadam se da nas neće ostaviti da čekamo predugo.
Solstafir u Novom Sadu | fotograf Marko Ristić
