Za većinu fanova ovo pakleno veče počelo je satima pre samog koncerta. U centru Beograda se već tokom ranih popodnevnih časova mogao primetiti veliki broj ljudi s dugim kosama, tetovažama, sa neizbežnim crnim majicama i pivskim flašama i konzervama. Sve je delovalo kao da nas čeka velika fešta, da bi se na kraju ispostavilo da smo dobili i više od toga. Kombank Arena je (konačno!!!) bila domaćin ekstremnom metalu i bila je sasvim solidno ispunjena, ali opet ne dupke puna, iako su tapkaroši pre koncerta pokušavali da dođu do još karata.
Rapidforce uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
Čast da otvore metal feštu dobili su RAPIDFORCE. Bend koji postoji preko dvadeset godina definitivno zaslužuje takvu čast; realno gledano, nije njihova krivica što rade u zemlji u kojoj rade, pa tako za preko dve decenije prolivanja krvi i znoja imaju tek dva albuma, za koje klinci danas ni ne znaju. Kako to obično biva kod predgrupa na velikim koncertima, RapidForce nisu imali baš najbolji zvuk, što ponovo nije njihova krivica, naravno. Ipak, momci su uspeli da izvuku maksimum iz veoma kratke minutaže i iz nezahvalnih uslova, ali je pitanje koliko su oni sami zadovoljni, a koliko i publika. Možda bi nekom sledećom prilikom bilo bolje dati prostora nekom novijem, mlađem sastavu, ali to je neka druga priča.
Newsted uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
Po savršenom tajmingu, bina je rezervisana za sledeći bend. NEWSTED, taj sastav čiji je alfa i omega Jason Newsted, nekadašnji basista benda METALLICA, objavio je dobar EP „Metal“ i nešto slabiji debi album „Heavy Metal Music“, dok smo intervju s frontmenom uradili pred sam koncert. Ipak, ma koliko njegovo ime i prezime bilo veliko (a isto važi i za zapis u radnoj knjižici), mora se napomenuti da je publika prilično mlako reagovala na njegov set. S jedne strane, jasno je bilo da je malo ko upoznat s pesmama ovog relativno novog sastava, a s druge – ekipa na bini nije bila dovoljno ubedljiva. A moglo je biti sasvim drugačije; da li zbog toga što Jasonsmatra da je samo po sebi dovoljno da se pojavi na bini ne bi li izazvao erupciju oduševljenja ili nešto drugo, manje je bitno, tek njegov bend nije pružio onoliko koliko može.
POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA
SA NASTUPA BENDA NEWSTED
Ako se pojavite kao de facto predgrupa, nikom drugom do bendu Slayer, i u okviru ograničenog seta odsvirate dobru, ali prilično mirnu i lakoritmičku „King of the Underdogs“, jasno je koliko je sati. Fanovi su, slikovito, želeli krv a dobili su tek crvenu farbu… Newsted su imali sasvim dovoljno vremena da se pokažu u mnogo boljem svetlu, a čini se da su pun pogodak ostvarili tek zatvarajućom „Whiplash“. I svima nam je jasno zašto je to tako. Valjda je i Jason-u i ekipi, pa će u buduće izbegavati takav odnos, inače će i sa ovim bendom duživeti sličnu sudbinu kao sa Echobrain. Newsted imaju dobar album, njime su pokazali da vreme radi za njih i tako bi trebalo da bude i na nastupima. I to što pre, jer će ih u suprotnom to isto vreme, samo od sebe – pojesti.
Slayer uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
Svakako, jedan od razloga zašto je tokom svirke Newsted-a bila mlaka atmosfera jeste i činjenica da su svi čekali – njih. SLAYER, za mnoge istinski bogovi metala, na binu izlaze oko 21.30 i, faktički, odmah je ruše. Danima, nedeljama se vodila rasprava – da li je to isti bend kao i onomad? Da li vredi dati pare za njih? Da li je posredi ništa drugo do Slayer cover bend? Najzad, da li su u pitanju Slayer ili „Slayer“? I kada bend počne svoj koncert pesmom poput „World Painted Blood“ (čitaj: jednu od najmršavijih u opusu), a bude propraćena onolikim urlicima i ogromnim ushićenjem, valjda je svima jasno gde sunce izlazi, a gde zalazi. Ako, kojim slučajem, nekome nije, nacrtaćemo: Slayer su dokazali zašto su toliko veliki. Ne samo da su fenomenelno svirali, nego su i stavili do znanja da su pojedinci ISPOD kolektiva.
Mnogima se to neće svideti i jasno je zašto je to tako, ali bubnjar Dave Lombardo nije morao biti tu da bi koncert bio odličan. Nedavno preminuli gitarista Jeff Hanneman nije morao biti tu da bi koncert bio izvrstan. I svaka duša je to mogla primetiti i ranije, a i na koncertu u Areni. Svakako, nije to ISTO, ali koliko bendova danas oslikava to ISTO, a da su veliki, priznati i da, pobogu, cepaju toliko dobro kao Slayer? Nijedan. Potpis, hvala, doviđenja.
Slayer uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
Baš zato je bilo fenomenalno gledati Tom-a Aray-u, Kerry-a King-a, Paul-a Bostaph-a i Gary-a Holt-a jer su, bez obzira na sve, zapušili svima usta i pokazali da su pakleno dobra ekipa. S druge strane, masa kao masa, umela je i da nervira – jer kako se drugačije osetiti kad je mlaka reakcija za fenomenalnu „Hallowed Point“? Ali, onda puče „War Ensemble“ i sve ode dođavola, vinuše se polu-prazne (polu-pune za optimiste) čaše u duvanski dim, prosuše po mokrim kosama i licima i – krenu lom. Ne lezi vraže, prokleta je činjenica da koncert Slayermožeš u potpunosti doživeti samo na jedan način – da budeš u toliko obožavanoj šutci! Jedan od razloga što volim Srbiju jeste upravo taj što su kod nas najjače i najbolje šutke napred, a ne pozadi kako je to u ogavnom belom svetu. I onda te sve pukne u glavu: nečija pesnica, nečija patika, snaga rifa, udarac duplog bas bubnja i, konačno, Araya-in krik!
Ruku na srce, Slayer nisu u cvetu mladosti i to se dobro videlo. Međutim, spremnost na onoliki napor je bio opet zadivljujuć. Realno, nisu se štedeli i prilično je jasno da je to svako mogao da oseti, samo ako je želeo. Bez obzira na to koja mu faza najviše godi, bez obzira na to da li su u tom trenutku svirali „Mandatory Suicide“, „Payback“, „Hell Awaits“ ili nešto četvrto, svaki pojedinac je mogao biti zadovoljan koncertom jer je prisustvovao nečemu vrhunskom, nečemu što se ne može doživeti svaki dan.
Slayer uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA
SA NASTUPA BENDA SLAYER
I ta energija, koja je akumulirala sve vreme, rasprsnula se na hiljade delova tokom, očekivano, „Raining Blood“. Masa je disala kao jedna; fuck – skakala je, pevala je, slemovala je, šutirala se – kao jedno. Jedan poveći, živi organizam faktički se stopio sa muzičarima na bini i to je zapravo bila najupečatljivija slika s koncerta. To nije nešto što se može zabeležiti onim glupavim telefonima (zaista ljudi, kako vas ne mrzi da gledate koncert kroz mizeran četvorougao kad vam je velika bina ispred nosa?!), diktafonima, kamerama, foto-aparatima… To prokleto jedinstvo se mora doživeti, morate dopustiti da vas ubode; u srce, u mozak, u telo. Malom broju bendova to polazi za rukom. Slayer su to uspeli! Po drugi put u Srbiji!
Sjajan potez benda je bio i što u retkim obraćanjima publici nisu pominjali Jeff-a. Možda bi mnogima to bilo okej, možda bi nekima bilo odlično, ali se ekipa odlučila za daleko pametniji i gospodskiji potez. Tokom izvođenja bisa, odnosno „South of Heaven“ i „Angel of Death“, nije bilo Slayer banera u pozadini, nego već čuvenog Heineken-Hanneman logoa. Bolji pozdrav i lepši osećaj nisu nam mogli pružiti. Ko se nije naježio, nije čovek. Jednostavno. Kome se nije svideo koncert, tražio je dlaku u pogrešnom jajetu… Takođe jednostavno. Slayer su ubili boga u nama, što znači da su apsolutno ispunili očekivanja, kao i razuverili sve moguće skeptike.
Ko zna šta će sutra biti sa Slayer. Ko zna kakva će postava biti sutra. Ko zna da li će uopšte nastaviti sa radom. Ko zna da li će ikada objaviti novi album. Ali bi trebalo svi da znamo da smo, zajedno s bendom, postali deo neizbrisive, a prokleto sjajne istorije. Tačka.
Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
Slayer uživo u Beogradu 2013. godine, photo Marko Ristić
