IZVEŠTAJI SA KONCERATA

SKYHARBOR u Budimpešti – Nebeska prog terapija

Written by Jadranka Balaš

Udružene turneje bendova postale su uobičajena praksa. Podela troškova turneje je izgleda jedino rešenje za opstanak u sve surovijoj muzičkoj industriji, pogotovo za „male“ bendove koji još traže svoju publiku i priznanje. Organizatori zarade više nego sami bendovi. Fanovi po ceni jedne karte mogu da čuju dva, tri ili više bendova. Svi su na dobitku, svi osim onih koje smo došli da čujemo. Biti muzičar izgleda nije tako isplativo kao što mnogima izgleda. U okviru jedne takve turneje brodić A38 u Budimpešti je ugostio bendove Skyharborsleepmakeswaves Tides From Nebula. Fenomenalan koncertni prostor na vodi, A38 donosi poseban ugođaj. Dovoljno veliki za najvernije fanove, i dovoljno mali da ne može da primi one zalutale.

Vrata brodića otvorena su tačno u 19h. Došla sam taman na vreme da izbegnem gužvu i redove na ulazu. Procenivši da je publika dovoljno pristojna, progurala sam se tik uz binu, da posmatram iz prvih redova, iako to inače ne radim. Prostor oko bine je redovno najuzbudljiviji ali i najrizičniji, a da budem iskrena, od šutki, polivanja pivom, i ostalih vrsta „zabave“ na koncertima se ježim. A kod nas je to neizostavno. Komšije Mađari ipak su malo mirnija, ili dosadnija publika. Nazovite to kako god hoćete. Ali, ovde čak služe piće u staklenoj ambalaži, što u Srbiji verovatno ne bi prošlo bez intervencije hitne pomoći.

Tačno u 20h, na bini se pojavio Skyharbor. Budući da njihova muzika nije predviđena za „divljanje“ nego za uživanje, donekle je i razumljivo što su hteli da podgreju atmosferu na samom početku pre prelaska na laganije stvari. Nastup su otvorili jednom od najbržih pesama sa novog albuma „Guiding Lights“„Allure“. Kako je jedna od mojih omiljenih pesama (ma koga ja lažem, sve su mi omiljene!), počela sam odmah da pevušim zajedno sa Dan-om. I rekla bih da sam bila i jedina u prepunoj sali. Publika se stidljivo njihala u ritmu, izgleda još uvek nesvesna gde se uopšte nalazi. Meni to nije smetalo, a ni bendu na bini, odsvirali su je fenomenalno. Od Daniel-ovog poluvriska pred kraj pesme prošla me je jeza. Pokušavajući da razdrmaju uspavanu publiku, nastavili su sa pesmom „Evolution“. Znajući tekst sve jedne pesme, naravno, nastavila sam da glasno pevam (ako se u mom slučaju to uopšte može nazvati pevanjem), i ovim putem se javno izvinjavam svima oko mene koji su bili primorani to da slušaju. Kao jednu od prednosti stajanja u prvom redu navela bih i ovo: na kraju pesme Daniel Tompkins lično, okreće se u MOM pravcu, pokazujući prstom na MENE i govori MI „Thank you very much for singing along with me“! Šok. Trans. Kez oko glave. Pa opet sve iz početka. Ok, očekivala sam mnogo od ovog koncerta, ali ovo je prevazišlo i moje najluđe snove. Iz nesvesti su me povratili taktovi naredne pesme.

Kao što se na prvoj pesmi nije osetilo da fali solo koji u studijskoj verziji svira Mark Holcomb (Periphery), tako se ni na numeri „The Constant“ nije primetilo da nedostaje magična ruka mladog Plini-ja. Za to se pobrinuo Keshav Dhar. Od njega niko ništa manje nije ni očekivao. Publika se u međuvremenu opustila, aplauzi između pesama, a i za vreme fenomenalnih instrumentalnih deonica bili su sve intenzivniji. Neverovatno je, i jako su retki bendovi koji uživo zvuče bolje nego na albumu. Dokaz za to je bila izvedba pesama „Patience“ i Guiding Lights“. Prva, koja je ujedno najjednostavnija i najemotivnija koju su do sada napisali, uživo zvuči toliko dobro da ostavlja bez daha, ja sam uspela i da zaplačem. „Guiding Lights“ se može smatrati muzičkom biografijom benda, pesma u sebi nosi sve ono što Skyharbor zapravo jeste, progresivne promene ritma, očaravajući instrumentali, zarazne strofe i refren, i Daniel-ov glas koji kao da ne potiče sa ovoga sveta. Koncentracija koja se očitava na njegovom licu, dok u sebi verovatno broji taktove i sprema se da zapeva sledeću strofu, je zadivljujuća. Toliko je profesionalan, tačan i precizan, da predstavlja školski primer kako treba pristupiti muzici i radu. Daje najbolje od sebe i ne štedi se. Emocija koju prenosi, ne samo svojim vanserijskim glasom već i pokretima je zarazna i ne ostavlja ravnodušnim. Bez ijednog jedinog falša, otpevao je sve savršeno od početka do kraja. Muzika prosto izbija iz njega.

Sledeća na repertoaru, „Halogen“, remek delo, jedna od onih pesama koje zahtevaju da ih slušate ponovo i ponovo, sve dok se repeat dugme ne pokvari. Nažalost, ovaj nastup nisam mogla da stavim na repeat, iako sam to mnogo, mnogo želela, ipak se bližio kraju. Završili su set sa istom energijom sa kojom su ga započeli, uz pesmu „Celestial“ sa prikladnim stihovima „please don’t turn off the lights, we’re having the time of our lives“.Pokidali su u svakom smislu. Gitarista Devesh Dayal se posle nastupa u Francuskoj požalio kako ga celo telo boli. Sada mi je jasno i zašto. Fascinantno je kako neko može u isto vreme sa gitarom u rukama toliko da skače i perfektno svira, ne skidajući osmeh sa lica. Predivna slika. Gledati i slušati ljude koji toliko uživaju u tome što rade, sa toliko ljubavi prema muzici i poštovanja prema fanovima. Ne deluje mi fer to što nakon toliko vremena i dalje kad ukucate u svoj internet pretraživač Skyharbor on vam nudi opciju: sky harbor. Momci iz benda konstantno protestvuju zbog ovoga ponavljajući do besvesti: „skyharbor is one word“. Ako su prethodni njihovi nastupi na evropskoj turneji bili bar upola sjajni kao ovaj u Budimpešti, niko više neće imati dilemu oko toga kako se Skyharbor piše. Ja bih ih prekrstila u savršenstvo.

Izvinjavam se unapred, ali moram da napravim malu digresiju i da se nadovežem na uvodni pasus, kao i na Dan-ove reči na kraju nastupa, inače neću moći da spavam. Veoma iskreno i ponizno se obratio publici sa molbom da kupuju majice, CD-ove i ostale suvenire sa natpisom benda i da im obezbede džeparac, kako ga je on nazvao. Na ovoj turneji samo od te prodaje imaju zaradu. Srce mi se slomilo. Ne samo zbog toga što je u pitanju ovaj bend, koji obožavam, koji me je za vrlo kratko vreme kupio za sva vremena, već i zbog toga što se u ovoj tužnoj situaciji nalaze mnogi kvalitetni bendovi širom planete, a posebno u našoj zemlji. Ma koliko god da je bilo pre-je*eno-kul da dok sam kupovala majicu pričam sa Devesh-om i maltretiram ga da mi pronađe odgovarajuću veličinu, kao da smo poznanici koji su se posle sto godina sreli subotom na pijaci, nije pošteno da jedan Keshav koji je bukvalno stvorio ovaj bend stoji za improvizovanom tezgom i moli se da zaradi nešto. Tužno je što ovi sjajni ljudi i muzičari, i milioni sličnih njima, koji daju sebe muzici i fanovima ne spavaju u hotelima sa 7 zvezdica, ne zahtevaju od organizatora boce viskija stare decenijama ili najskuplji kavijar i ne prodaju milione kopija svojih ploča. Ali oni nisu zvezde. Oni su samo umetnici i muzički geniji, svako od njih na svoj način, i nisu željni toga. Teško mi je da prihvatim da znak jednakosti između termina zvezda i genije u muzici više ne postoji.

U nastavku koncerta, imajući na umu sve to, mrzela sam sebe još više jer da nije bilo Skyharbor-a ovde nikada ne bih došla niti čula za bendove sleepmakswaves Tides From Nebula. Doživela sam ih kao predgrupe, iako su rođeni headliner-i. A svet ni za njih nije čuo. Bar ne u onoj meri u kojoj je trebalo. sleepmakeswaves u proseku imaju 25. godina, a sviraju kao da su toliko dugo na sceni. Obučeni identično, u crne uske farmerke i crne majice izašli su na scenu stidljivo i skromno. Ispravka: skoro svi. Pogled mi je pao na bosonogog bubnjara u šorcu, sa kosom preko lica koje do kraja nastupa nisam uspela da vidim. Sve jedan muzičar sa kojima sam ikada imala prilike da razgovaram, rekao mi je da su bubnjari „posebna sorta“. Nedostatak obuće i odeće na Tim-u Adderlay-u mi najmanje nija zasmetao, jer je, što bi rekli, pokidao! Iako su izgledali tako, njihova muzika i umeće su sve samo nisu skromni. Kombinujući dinamiku i emociju, njihova muzika odiše energijom koja je podigla celu salu na noge. Mada je masa već bila podstaknuta Dan-ovim rečima. Pesmu „After They Destroyed Everything“ koja originalno traje 18. minuta produžili su na neverovatnih 20. i potpuno nas uništili. Obraćajući se publici kad god je došao do  mikrofona, Alex Wilson se gušio pokušavajući da pronađe prave reči da se zahvali što smo tu i što ih podržavamo. Hvala tebi Alex, bilo je nestvarno!

Usledila je još jedna post-rock instrumentalna sesija predvođena poljskim bendom Tides From Nebula. Pružili su sjajnu svirku, nešto mirnijeg ritma sa povremenim eksplozijama basa i bubnjeva. Neumorno su pozivali publiku iz sveg glasa da im se pridruže u svom tom ludilu, zaboravljajući u euforiji da imaju i mikrofon. Verovatno bi u velikom stilu i porazbijali svoje gitare, da im je taj luksuz dopušten.

Za kraj ću citirati pokojnog pevača benda Alice In Chains Layne-a Staley-a: „Jednu stvar sam naučio u muzičkom biznisu: nikada ne sviraš posle Pantera-e“. Znam da je besmisleno praviti ovakva poređenja sa bendovima koji su zauvek promenili muzičku istoriju, ali poenta je da što se mene lično tiče, jedina greška koju su sleepmakeswaves Tides From Nebula napravili, je ta što su svirali posle Skyharbor-a.

O autoru

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.