IZVEŠTAJI SA FESTIVALA

Seasplash Festival u Puli – Reggae i more odneli još jednu pobedu

Written by Nenad Pekez

seasplash-festival-2015

“Veliki zvučnici postavljani su na obalu okrenuti prema vodi. Napajani su strujom iz rasklimanih prenosivih generatora kroz debele crne kablove provučene ispod peska. Zvučnici su treštali od hirovitog izbora aktuelnih hitova…”. Iako je ovako Timothy White u svojoj knjizi “Uhvati plamen” opisao sound system postavku na Jamajci tokom 60-ih, ništa drugačije ne bi izgledao ni opis plaže 13. Seasplash festivala u Puli tokom prethodnih nekoliko dana. 13 nije suviše srećan broj, niti se može iskoristiti kao razlog za slavlje nekog posebnog jubileja, ali sama činjenica da se Seasplash festival kao jedan od izuzetno retkih reggae-dub manifestacija u regionu održava ovoliko dugo više je i nego impozantna. Direktno oživljavanje jamajčanske kulture na prethodno opisan način sigurno je jedan od glavnih aduta festivala. Upravo ta neodoljiva kombinacija reggae muzike, sunca, mora i plaža bila je presudna kod mene, a verujem kao i kod mnogih drugih, da treći vikend jula provedem u okolini tvrđave Punta Christo na Štinjanu.

PRVI DAN

Malom festivalskom plažom odjekivali su zvuci bas linije dok smo u predvečernjim satima po prvi put ulazili u više nego čisto i prijatno more. Idilični momenti za svakog reggae ljubitelja. Svaka muka i umor nastali tokom višečasovnog putovanja od Novog Sada do Pule potpuno su nestali sa tim prvim brčkanjem. Nešto ranije smo se smestili u kampu koji se nalazio uzbrdo od plaže, na terenu koji za nekog ko prvi put kampuje nije bio suviše nežan, što je i poenta kampovanja. Ubrzo nakon tuširanja ledenom vodom, uputili smo se put tvrđave, iščekujući nastup jednog od atraktivnijih izvođača, sastava NEW YORK SKA-JAZZ ENSAMBLE, koji je za mene lično takođe bio bitan razlog da se nađem na festivalu.

seasplash-festival-2015

Na ulasku u tvrđavu put se račvao na nekoliko staza. Staza napred vodila je do Electrosplash bine, staza levo do Goulash Main bine i Dubsplash bine, dok je staza desno vodila kroz duži tunel do Mainsplash bine. Sve četiri bine su bile relativno blizu, tako da ih je bilo moguće obići dosta brzo. Goulash Main bina, dodata zbog spajanja Goulash Disco i Seasplash festivala, i Dubsplash bina su zapravo bile i suviše blizu, jer smo primetili da se zvuci sa ove dve bine dosta često preklapaju. Tokom narednih dana su pokušali da nekako nadomeste to dodavajući još zvučnika i izolaciju od sena, ali nije ni to potpuno pomoglo. Brzo smo se tuda promuvali, a onda odmah otišli na Mainsplash, gde su najviše nastupali bendovi, pa samim tim smo i mi bili najviše zainteresovani upravo za to mesto.

Od samog početka, New York Ska-Jazz Ensamble, inače tvorci te egzotične ska-jazz kombinacije i sigurno muzički najkvalitetniji sastav na festivalu, rasplesao je apsolutno sve prisutne. Mislim da nije bilo ni jedne osobe koja je mirno stajala tokom njihovih neverovatnih i dinamičnih brejkova i virtuoznih improvizacija, a do kulminacije je došlo tokom dugačke i maestralne izvedbe čuvenog jazz klasika “Take Five”. Moderni ska u kombinaciji sa klasičnim jazz-om očigledno je bio pun pogodak za otvaranje festivala, mada bi njihov nastup možda privukao i više ljudi da nije bio četvrtak u pitanju. Nakon koncerta sam imao čast da se pozdravim sa Fredom, saksofonistom i frontmenom sastava, koji je sam izgledao zadovoljan reakcijom ljudi i uzbudljivom atmosferom. Nakon njih je nastup održao Chami Cool, slabija verzija Manu Chao-a, koji, barem tokom tih prvih nekoliko pesama koliko smo ga slušali, nije privukao više od dvadesetak ljudi.

DRUGI DAN

Upoznavanje sa okolinom, kao i celokupnom atmosferom na festivalu, bilo je intezivnije tokom narednog dana. Ljudi su još uvek u velikoj meri pristizali i smeštali se u kamp. Gledajući najrazličitije ljude iz raznoraznih delova sveta i slušajući najraznovrsnije jezike na jednom mestu, lajt motiv festivala postajao je sve jasniji. Miris jedinstva i mira, kao glavnih poruka reggae i dub stilova, širio se sve više i brže, zadržavajući se u okolini tvrđave i na njoj tokom celog festivala. Tokom svih koncerata, otvorenost publike prema izvođačima bila je direktna i nesputana – plesalo se od prvog momenta pa do samog kraja. Mi smo u međuvremenu malo dalje od kampa otkrili novu, veću i atraktivniju plažu na kojoj smo provodili najveći deo vremena tokom narednih dana. Do nje se stizalo uskim putićem kroz gustu šumu, što je tokom tropskih vrućina bilo i više nego prijatno.

Drugi dan je sigurno za najveći broj ljudi bio najatraktivniji. Iako su prvobitno SUPERHIKS trebali da nastupe nakon Inner Circle-a, u poslednjem času organizatori su se predomislili i zamenili redosled izvođača. Bila je to i više nego dobra ideja jer su makedonski majstori oduvali sve prisutne svojim raznovrsnim zvukom koji je uključivao kako lagane reggae ritmove, tako i ska-punk zvuke, pa čak i obrade Motrohead-a i Sepulture u veoma egzotičnim aranžmanima i tako na pravi način zagrejali prisutne za glavnu atrakciju.

Jamajčanske legende INNER CIRCLE potpuno su ispunile prostor ispred Mainsplash bine, kao i onu gornju platformu, gde se nalazila Food zona, a odakle su se takođe mogli gledati koncerti iz zanimljivog ugla. InnerCircle su nakon odlaska Jacob-a Miller-a izgubili najviše kada pričamo o roots rock reggae, klasičnom jamajčanskom zvuku, ali su zalazeći sve više u pop vode dobili na ogromnoj popularnosti. Iako su započeli ohrabrujuće u pomenutom roots stilu, ubrzo su se okrenuli mnogobrojnim obradama i reggae zabavnjacima. Ljudima to očigledno nije smetalo jer su se svi odlično provodili. Naravno, svi su čekali čuveni hit “A la la la song” tokom koje je došlo do erupcije zadovoljstva u publici. Slušajući reči pesme, prijateljica i ja smo shvatili da je značenje u stvari odvratno. Odmah je usledio još veći hit “Bad Boys” čija izvedba je razvučena na više od 10 minuta. Ta pesma je malo pokvarila prosek pesama o seksu i ljubavi koje su prednjačile tokom celog nastupa.

TREĆI DAN

Plaže su navirale i trećeg dana. Sa druge strane obale otkrili smo još jednu plažu koju krase svetionik i mali, klimavi i šareni most kao iz onih avanturističkih Indiana Jones filmova. Takođe, tu je i kućica u rasta bojama i još jedna binica festivala na kojoj su se mogli čuti samo prijatni reggae-dub zvuci. Tog dana je nastupao zanimljivi turski sastav Zeytin koji su u jednom potpuno opuštajućem maniru svirali mnoge reggae klasike, ali i svoje stvari. Za to vreme smo sa stena skakali u vodu i uživali u očaravajućem pogledu na more i zalazeće sunce. Bio je to još jedan idiličan momenat festivala, upravo onaj zbog kojeg su se mnogi i uputili u Pulu. Možda je na toj bini nedostajalo više akustičnih varijanti koje bi sve to učinile još raznovrsnijim i egzotičnijim, ali prelepi doživljaj bio je svakako zagarantovan.

Regionalni izvođači predvodili su kolo na Mainsplash bini – prvi na udaru bio je ST!LNESS. Kao i uvek, predvođeni neverovatnom energijom Jurija, hrvatski Asian Dub Foundation odsvirali su još jednu svirku za pamćenje. Najviše usled te energičnosti, dinamičnosti i raznolikih prelaza najteži teret pao je na bubnjara, koji je odradio zaista fantastičan posao održavajući celu mašineriju u ritmu. Hardcore reggae zvuci razbudili su prisutne na tvrđavi, kako bi u nastavku Hornsman Coyote sa svojim bendom SOULCRAFT primirio malo strasti, ali samo na kratko.

Coyote je zapravo bio jedini istinski roots izvođač na čitavom festivalu. Tu ulogu revolucionarnog izvođača autentičnog jamajčanskog zvuka odigrao je na najvišem nivou. Pre svega, trombonski dvojac predvodio je bend melodijski i harmonijski, zajedno sa neprikosnovenom ritam sekcijom. Mene lično su oduvale obrade prvo pesme “Sodoma & Gomorah”, a potom i legendarne i prelepe pesme “Door peep” čuvenih Burning Spear. Stvorili su potpuno drugačiju perspektivu te pesme predstavljajući njenu snagu na najbolji mogući način. Međutim, naježio sam se i tokom izbedbi autorskih stvari kao što su “Serbia To Abyssinia”“Victims”“Where Do We Go From Here” i maestralne “Belly Of The Beast”. Masa prisutnih se rasipala tokom njihovog koncerta, ali na kraju su Coyote i njegova ekipa dobili najjače ovacije na čitavom festivalu.

ČETVRTI DAN

Zvuk na festivalu u potpunosti je bio u znaku basa. Zaspite sa basom koji trešti sa ogromnog soundsystema Dubsplash bine i drma celu zemlju, a onda se i budite sa basom koji stiže sa festivalske plaže. Posle određenog vremena, taj bas postao je težak za podneti, a pogotovo unutrašnjim organima koji su bili potpuno ispomerani usled tog zvuka. Zvuk na Mainsplash bini takođe se odlikovao pojačanom bas linijom kod apsolutno svih bendova, ali pored toga je celokupan zvuk uvek bio na zadovoljavajućem nivou (osim što je ponekad bio izuzetno glasan), kao i sama organizacija nastupa koji su pratili program i satnicu uz minimalna kašnjenja, uz izuzetak poslednjeg dana kada je ceo program kasnio sat vremena.

Simpatična, ali energična Sassja otvorila je nastupe na Mainsplash bini, dok je ELEMENTAL samouvereno nastavio da gradi odličnu atmosferu koju je Sassja začela. Ovog puta Remi u glavnoj ulozi svojim zanimljivim tekstovima i odličnom pratnjom iza sebe napravila je najintimniji nastup na festivalu. Publika nije bila mnogobrojna, ali je bila odabrana. Očevidno su tu bili samo najverniji fanovi jer su većinu tekstova uspeli da ispevaju zajedno sa Remi. Bio je to takođe i jedan od mirnijih i staloženijih koncerata čemu su najviše doprineli relaksirajući smooth funky zvuci pravog hip-hop benda, što je izuzetno teško čuti i videti na ovim prostorima.

Kada se sve završi obavezno dolazi osećaj da je sve suviše brzo prošlo, ali iza nas su četiri dana prepunih dešavanja i osećaja, kako onih nelagodnih (najviše fizičkih), tako i mnogo više onih prijatnih i nezaboravnih. Iako je ovo već 13. izdanje, Seasplash festival ima potencijala za još veći napredak. Meni lično su oni zvuci basa bili najneukusniji, tako da mi je do kraja festivala bilo mučno i iscrpljujuće da čujem bilo kakvu bas liniju. Iz soundsystema su se retko mogli čuti neki klasičniji i tradicionalniji reggae-dub zvuci koji bi atmosferu napravili još pozitivnijom. Sa druge strane, mislim da je izostala veća podrška mladim bendovima iz regiona. Ima mnogo njih koji se trenutno probijaju i na dobrom su putu, tako bi im podrška jednog festivala kao što je Seasplashsigurno dobro došla. Samo postojanje jednog pozitivnog festivala kao što je Seasplash u ovim teškim vremenima za reggae i dub muziku iziskuje veliko poštovanje, ali i nadu da će nastaviti u istom tempu i sa istim ambicijama i entuzijazmom i u narednim godinama. Do naredne godine!

fotografije Davor Vuković, Daniel Kiršić, Ivana Tomić

O autoru

Nenad Pekez

Journalist

Contact
nenad@hardwiredmagazine.com

Dodaj komentar

  • […] Menjanje lokacije nakon što su ime i reputacija festivala već uveliko izgrađeni na jednom mestu je đavolski nezahvalan posao. Bez obzira na to što su koncept i glavne odlike manifestacije – festivalsko letovanje, druženje, opuštanje i uživanje u prirodi i moru uz rege zvučne sisteme – ostale iste, prelazak na novu lokaciju je dobrim delom početak od nule. Rizičan i odvažan potez. Organizatori su sigurno računali na otvorenost vernih posetilaca i već pomenuti koncept kojem će zaljubljenici u Seasplash festival dati šansu gdegod da se festival održavao. Sa druge strane, upravo promena lokacije uz najavu nekih od najvećih imena regea kao što su Scientist, Mad Professor, Lee Scratch Perry i Adrian Sherwood bili su glavni razlozi da nakon 4 godine opet posetim Seasplash. […]

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.