INTERVJUI

SCORPIONS – Povratak smrtonosnog uboda

scorpions-band-2015
Written by Marko Ristić

Ove godine obeležava se pedesetogodišnjica postojanja benda SCORPIONS. Tim povodom, objavili su novi album “Return to Forever“ koji je za njih po mnogo čemu poseban. U međuvremenu su muzičko putovanje u poslednje četiri godine, kao deo velike oproštajne turneje, zaokružili dokumentarnim filmom “Forever And A Day“. Šta ih je nateralo na povratnički album, šta se krije iza samih pesama, kakva su ih osećanja i razmišljanja vodila tokom koncipiranja novog materijala, Rudolf Schenker, Klaus Meine i Matthias Jabs objašnjavaju u nastavku.

scorpions-band-2015

Kako je došlo do ideje za naziv novog albuma “Return to Forever“ i šta se krije iza njega?
Klaus: Postojalo je mnogo verzija i svakom nedeljom koja je odmicala, proživljavali smo pravi pakao oko svih naziva sa kojima smo se pojavljivali. Mislim da me je Rudolf nazvao jedan dan i rekao mi da je imao razgovor sa našim izdavačima, Sony Music, koji su taj naziv i predložili. Rudolf-u i meni se dopala ideja. Činjenica je da na albumu nema pesme koja nosi ime “Return to Forever“, ali sam naziv dobro reflektuje sve ono kroz šta smo kao bend prošli u poslednjih nekoliko godina. Na kraju smo se svi složili da bi to bio dobar naslov jer objašnjava ono gde smo sada i kuda idemo od ovog trenutka.Rudolf: Tokom poslednje turneje smo primetili da je naša muzika, naročito kada govorimo o pesmama “Still Loving You“, “Wind Of Change“, “Rock You Like A Hurricane“, ili “Send Me An Angel“, ta koja ostaje zauvek, i da će Scorpions-i, barem kroz ove pesme, ostati zapamćeni. Možda ne zauvek, ali nadamo se bar neko vreme. (smeh)

Otkrijte nam nešto više o konceptu novog albuma i njegovoj pozadinskoj priči.
Matthias: Prvobitna ideja je bila da objavimo određene pesme koje smo snimali tokom kasnih ’70-ih, ’80-ih i ’90-ih godina, a koje nisu našle svoje mesto ni na jednom našem albumu. Priroda formata vinila na kojima smo sve objavljivali, ograničila nas je po pitanju dužine albuma i nije nam dozvoljavala više od osam do devet pesama. Tako da smo imali puno snimljenog materijala, ali nismo bili u mogućnosti da sve to objavimo u to vreme. Znali smo da imamo veoma dobre ideje iz tog perioda, pri čemu su mnoge bile nezaokružene: neke pesme nisu imale tekst, neke je trebalo ponovo napisati, ali postojali su osnovni rifovi, tako da smo hteli da objavimo stare stvari, ali naravno, uz njihovo ponovno snimanje. Da ih uradimo na novi način. Međutim, tokom procesa snimanja, pojavile su se i nove stvari. Tako da je album “Return to Forever“ zapravo spoj oživljenih starih i potpuno novih pesama.
Rudolf: Zbog svih emocija koje smo imali tokom poslednje turneje i tokom MTV-Unplugged projekta, osećali smo se toliko kreativno i bili smo uzbuđeni što smo uspeli da napišemo odlične stvari.
Klaus: Želeli smo da ponudimo nešto posebno svojim najvernijim fanovima. Zato je ovaj album toliko poseban. Kao bend smo na neki način zatvorili knjigu svojim poslednjim albumom, a ovo bi bilo neko ponovno otvaranje, stranicu po stranicu…

Kada i kako je “Return to Forever“ snimljen?
Matthias: Album je sniman tokom poslednje dve godine u takvom tempu da smo svirali po turnejama, pa smo bili u studiju, i to nikad duže od dve nedelje, što je bilo pravo osveženje za nas. Ranije smo znali da provedemo po šest meseci i duže u studiju, i često smo postajali klaustrofobični… Ovom metodom smo ga držali svežeg, svirajući na turneji dobijali smo nove ideje, nove izvore inspiracije…

Scorpions su već održali oproštajnu turneju, počevši od 2010. i promocije albuma “Sting in the Tail“. Šta vas je nateralo na povratak?
Rudolf: Nismo očekivali da će turneja ispasti tako velika, uprkos tome što smo znali da samo uradili dobar posao sa tim albumom. Jedno od najprijatnijih iznenađenja na turneji bila je činjenica da smo zadobili veliki broj mlađih fanova, između 18 i 29 godina, koji nisu ni bili rođeni kada su mnoge naše pesme postale hitovi. U međuvremenu smo dobijali puno mejlova od njih, puno reakcija na društvenim mrežama sa prilično jasnim željama i molbama – ne žele da odemo pre nego što nas prvi put čuju i vide uživo. Tada smo shvatili da je ta turneja bila veliko buđenje, koliko za fanove, toliko i za nas.
Matthias: Instinktivno su svi iz benda znali da to ne sme biti kraj. Tu temu smo držali otvorenom, i potajno želeli da radimo nove projekte. Bili smo sigurni u svoje želje da nastavimo da se bavimo muzikom, možda na drugačiji način, jer otkada bend postoji i otkad sam mu se ja pridružio ’78. godine, nismo radili ništa drugo do snimanja albuma i odlazaka na turneje, i tako u krug. Na kraju je sve to preraslo u izvesnu rutinu, i sa ove distance, smatrali smo da to treba da prekinemo ili da bar napravimo pauzu. Ali desilo se da smo nastavili da radimo ono što smo oduvek i radili. Verovali ili ne, imamo novi album! (smeh)

Ove godine se obeležava pedesetogodišnjica postojanja Scorpions-a. Možete li da se prisetite svojih početaka u bendu i kako je uopšte došlo do njegovog osnivanja davne 1965. godine?
Rudolf: Mislim da se u mom slučaju ključni momenat desio kada su se Beatles-i pojavili. Tada sam kupio svoju prvu gitaru. Međutim, kada sam shvatio da uopšte nije lako svirati je, odlučio sam da je odložim za nešto kasniji period. Onda su došli i Rolling Stones-i uz Beatles-e, i jednostavno nisam više mogao da se odupirem tome. (smeh) Nabavio sam knjigu kako bih naučio da sviram ritam gitaru. Sećam se kada je moja majka došla, koja je inače pevala u crkvenom horu i poznavala je jednu ženu čiji je sin vežbao na gitari u podrumu crkve, i pitala me da li želim da mu se pridružim. Naravno da sam prihvatio, prvenstveno jer mi se dopala ideja sviranja sa nekim. To je trajalo neko vreme, a naša ekipa za sviranje se umnožila. Sa druge strane, nekima od njih se nije sviđala ideja češćih proba, na čemu sam ja insistirao, jer sam čvrsto rešio da imam bend i da počnem da sviram po klubovima, što se ubrzo i ostvrailo.
Klaus: Mislim da u vreme kada sam se ja priključio bendu nije postojao glavni vokal, ili je možda Rudolf pevao… Ali se sećam da je bilo novogodišnje veče 1969. na 1970. godinu, kada je Rudolf pozvao Michael-a i mene da se pridružimo Scorpions-ima. Ostatak je istorija!
Matthias: Rudolf-a sam upoznao mnogo pre nego što sam postao član benda. Scorpions su tada bili već poznati nemački bend, jednom sam ih i gledao uživo. 1978., kada je moj prethodnik u bendu, Ulrich Roth, napustio Scorpions-e, tražili su novog gitaristu. S obzirom da sam poznavao Rudolf-a, on me je pozvao na jednu probu, a da mi nije rekao zašto. Ni ja nisam mogao da pretpostavim pravi razlog jer nisam znao da je Ulrich već bio izašao iz benda. Odsvirali smo tada par pesama, a ja sam tek kasnije saznao da su održali audiciju sa oko 140 gitarista u Londonu. Da sam znao za to, verovatno bih imao tremu svirajući pred njima (smeh). Budući da nisam to znao, očigledno se ispostavilo da sam onaj pravi za to, koji vam 37 godina kasnije otkriva celu priču!

Da li ste mogli da predosetite takav svetski uspeh u vreme kada ste formirali bend i kako su Scorpions-i postali međunarodno popularni?
Klaus: U stadijumu kada smo počinjali, ranih ’70-ih, glavni cilj nam je bio da sviramo, i to ne samo vikendom, već da nekako organizujemo sebi nastupe tokom cele nedelje. Nismo čak razmišljali ni o snimanju albuma. Tako da smo putovali gde god se ukazala prilika za neki koncert. Tada se desilo da smo napravili turneju po Engleskoj i da smo svirali na nekim dobro poznatim mestima, na kojima su mnoga velika imena pre nas nastupala. Sve je to delovalo kao veliki izazov i motivacija za sve nas da saznamo da li smo dovoljno dobri za tako nešto. Kasnije, kada smo dobili ponudu da sviramo u Japanu, uvideli smo da je odluka koju smo prethodno doneli, da naši tekstovi budu isključivo na engleskom jeziku, bila ona prava, jer je predstavljala ulaznicu za svetsku karijeru.

Šta je za vas bilo posebno u vezi sa serijom koncerata održanih u Lenjingradu tokom 1988.?U to vreme je delovalo nemoguće za jedan rock bend sa Zapada da dobije dozvolu za nastup u Sovjetskom Savezu.
Klaus: Otišli smo tamo bez ikakvih očekivanja. Veoma mali broj umetnika je to postigao tada, upravo iz razloga što nije bilo lako dobiti tu dozvolu. Ponuđeno nam je pet koncerta u Lenjingradu i isto toliko u Moskvi. Međutim, dva dana pre nego što smo krenuli iz Nemačke, većina tih nastupa je bila otkazana, a mi smo bili neopisivo razočarani, jer smo toliko želeli da sviramo u Moskvi. Umesto toga, ponudili su nam deset koncerata u Lenjingradu. A to nam je delovalo kao zaista veliki zalogaj – svirati i napuniti kapacitet tamošnje arene od 15-18 hiljada ljudi, i to deset puta! Kako je to uopšte moguće? Ali kada smo stigli tamo, sačekala nas je prava manija – fanovi su pristizali iz svih krajeva Sovjetskog Saveza, putovali su i po nekoliko dana, samo da bi iskusili atmosferu zapadnjačkog rock koncerta!

scorpions-band-2015

Wind of Change“ je pesma inspirisana promenama u političkom režimu Sovjetskog Saveza kasnih osamdestih, koje su se reflektovale i na promene u Nemačkoj, prvenstveno na pad Berlinskog zida. Kako ste vi doživeli ovu pesmu kada ste je napisali, i kako je doživljavate danas, nakon toliko godina?
Klaus: Prvo, nisam mogao da verujem onome čemu smo prisustovali. Videli smo da se svet menja, i to smo iskusili pred svojim očima. Mogli smo osetiti da je vreme Hladnog rata na svom izmaku. Naravno, niko nije imao predstavu da će nekoliko meseci kasnije zaista i doći do pada Berlinskog zida. Ali ta promena je jednostavno bila u vazduhu, toliko da se mogla i osetiti. Čitav splet događaja je blo veoma inspirativan za mene, tako da sam napisao pesmu o tome. To je jedna veoma posebna priča, koja je ispričana mnogo puta, i drago mi je što vidim da, posle svih ovih godina, i dalje toliko znači mnogim ljudima, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Danas, 26 godina od kada je zid pao, tužno je što se na nekom drugom kraju sveta podižu novi zidovi, i da se svet toliko menja. Uz sve krize koje smo videli 2014. godine, uz sve sukobe, ponekad imam osećaj da sat otkucava unazad. Ne znam šta će sve ova godina doneti, ali se nadam da ćemo svi pronaći način da se zbližimo jedni sa drugima kako bismo išli zajedno napred, za mir i bolji svet.
Rudolf: Za mene je to bio jedan od najlepših momenata – spoznaja da muzika može da izgradi mostove. Od trenutka kada je “Wind of Change“ ugledala svetlost dana, videli smo sebe kao graditelje mostova među različitim generacijama, među različitim sistemima, religijom… I dok smo to radili, primetili smo da su svi ljudi zapravo isti. Samo je potrebno dati im muziku koja će ostvariti vezu između njih. To je bio cilj koji smo hteli da postignemo. Sa ove distance, mogu da kažem da je “Wind of Change“ postala pesma najveće revolucije mira na svetu.
Matthias: “Wind of Change“ je pesma koja daje ljudima nadu, i to je možda najveća emocija koju ona nosi.

Kako je došlo do toga da ste prihvatili ponudu MTV-a za “Unplugged“ projekat 2013. godine, kada ste gotovo prestali sa radom, i šta vam je to iskustvo donelo?
Klaus: Bili smo veoma neodlučni po pitanju toga. Hteli smo da ih odbijemo jer smo se već bili skoro razišli, ali to bi bilo prilično budalasto, zar ne? Pogotovo što nam je sama ideja zvučala zabavno – kao projekat u kome bi se čula čista muzika benda, bez nekog velikog spektakla, poput svetske turneje. Na kraju smo prihvatili ponudu, ali uz zahtev da to ne bude u malom studiju pred 250 ljudi, već na otvorenom polju pred velikim auditorijumom, što se i desilo u Atini. To je bilo jedno potpuno drugačije iskustvo za nas, i mislim da je ispalo sjajno. Imali smo nekoliko nastupa 2014. sa MTV Unplugged, i na neki način, čitav taj projekat nam je pokazao da u ovom bendu još uvek leži velika snaga.

Kako ste došli na ideju snimanja dokumentarca “Forever And A Day“? Kakav je osećaj biti praćen kamerama 24 sata dnevno?
Klaus: Na svojoj nesuđenoj oproštajnoj turneji, želeli smo da napravimo nešto zaista posebno i da dokumentujemo raspoloženje koje vlada u bendu nakon svih ovih godina. Želeli smo da pokažemo da i dalje pravimo energične koncerte pune strasti i uzbuđenja, dok smo u isto vreme, kako je turneja odmicala, razmišljali o potencijalnom raspuštanju benda. 
Matthias: Kamermani su nas pratili na putu ka nekim velikim gradovima, poput Moskve, Los Anđelesa, Minhena, Pariza… Pratili su nas i u studiju dok smo snimali, sve do bekstejdža, garderobe, nekada su bili i u našim hotelskim sobama… Nije da su nas pratili baš čitavih 24 sata, ali su bili prisutni većinu vremena i dobili su pravi insajderski uvid u bend, što je nešto što nikome do sada nismo dozvolili.
Rudolf: Režiser ovog filma, Katja von Garnier, bila je veoma osetljiva po tom pitanju i pažljiva, tako da mi posle nekog vremena uopšte nismo primećivali prisustvo kamermana, tako da je uspela da postigne pravi efekat “iza scene“, i da uhvati srž i dušu Scorpions-a. Zato ovaj dokumentarac i jeste toliko poseban.

*intervju objavljen uz pomoć Sony Music Srbija

O autoru

Marko Ristić

Editor-in-Chief

Contact
marko@hardwiredmagazine.com

1 komentar

Ostavite komentar