Pokazatelj ozbiljnosti i snage publike nekog grada jesu koncertni prostori, a kada vidite Budapest Park, momentalno će vam postati jasno šta znači PRAVA publika, ona za koju je izgrađen poseban kompleks na kome će se održavati SAMO koncerti. Shvatate li o čemu se radi ovde?
Dream Theater uživo u Budimpešti 2014. godine, photo Hajni Török
Za one koji nisu posetili ovo fantastično mesto, evo malo opisa: Park je izgrađen sa osnovnom namenom da se u njemu održavaju koncerti. Kompletan prostor je popločan drvenim podom, tako da u slučaju kiše nema blata, odnosno prašine kada je suvo. Sa leve i desne strane se nalazi niz štandova (kafića) sa barskim stolicama a iznad svakog se nalazi terasa sa stolovima i stolicama koje su na raspolaganju gostima sa VIP narukvicama. Pored ovoga, u kompleksu se nalazi i nekoliko restorana, kafića gde posetioci mogu da posede i da se osveže. Budući da je prostor namenjen isključivo koncertima, sva arhitektonska rešenja su bila u službi dobrog zvuka i verujem da su graditelji u potpunosti ispunili očekivano.
Ako biste ma kog slučajnog prolaznika koji se našao u okolini Budapest Park-a u rano subotnje popodne pitali šta bi mogao pomisliti o bendu koji to veče svira na osnovu publike koju vidi i koja će prisustvovati koncertu, sigurno bi mogao da vam kaže da je u pitanju ozbiljan i veliki bend. Dok se na koncertima velikih popularnih bendova dobrim delom vide tinejdžeri koji su tek otkrili metal, pa se samim tim i zainteresovali za legende tog zvuka, Dream Theater privlače stariju publiku, onu koja je verno zadržala interesovanje za oštar zvuk, umetnički preoblikovan u domene zrelosti i napredovanje samog žanra. S tim u vezi ne čudi što je preovladavala zrelija publika, koja je otpilike govoreći, bila sličnih godina kao i sami muzičari u bendu.
Dream Theater uživo u Budimpešti 2014. godine, photo Hajni Török
Strpljivo čekajući u redu, ljudi su već pre šest, za kada je bilo zakazano otvaranje kapija bili na mestu događaja. Sparina kojom je vazduh oduzimao mogućnost svežeg udaha i vrelina kojom je sunce žarilo nije bilo prepreka za zauzimanje najboljih mesta. Trčalo se do same ograde pred binom. Do osam sati Budapest Park je bio pun i to ne samo Budimpeštancima; mogli su se čuti različiti strani jezici, ali najčešće univerzalni – engleski među ljudima koji su razgovarali. Gotovo svi su bili uniformisano obučeni u Dream Theater majice iz nekog perioda, što je odavalo izraz stvarnog poštovanja i obožavanja.
Sa pojavom tehničara koji su otkrivali pokrivene instrumente i ostale muzičke rekvizite, krenuli su prvi gromki aplauzi, skandiranja i zvižduci: Dream Theater su bili više nego dobrodošli. Mike Mangini je dotrčao do svojih ogromnih bubnjeva i probao da se sakrije iza njih, nadajući se da je bio dovoljno neprimetan, a oduševljenje publike koja je podigla ruke u vazduh eskaliralo je onog trenutka kad su John Petrucci, John Myung i Jordan Rudes stali na svoje pozicije. Poslednji se pojavio James LaBrie, tek pre nego što je zapevao.
Dream Theater uživo u Budimpešti 2014. godine, photo Hajni Török
Očekivano, prve numere i prvi set bio je posvećen aktuelnom izdanju „Dream Theater“ (2013) kao i njegovom prethodniku „A Dramatic Turn of Events“ (2011). Ovde bih se zaustavio i skrenuo pažnju na glavni problem Dream Theater-a, a to je prema mom mišljenju, a uveren sam da nisam usamljen, upravo LaBrie. Prosto mi je neverovatno kako i zašto virtuozna četvorka u svojim redovima trpi iritirajuć vokal LaBrie-a koji, budimo iskreni, potpuno kvari svku deonicu u kojoj se pojavi i svaki fantastični instrumentalni deo pada u vodu kada LaBriezavrišti preko njega svojim iritantnim visokim i često nestabilnim glasom. Ostaće mi misterija zašto DT odavno nisu raskrstili sa njim i u svoje redove doveli odgovarajućeg pevača.
Nakon nekih sat vremena, LaBrie najavljuje kratku pauzu i bend se sa bine povlači na nekih 15-20 minuta, dovoljno da se i fanovi malo odmore i predahnu od lavine virtuoznosti koja je zapljuskivala publiku proteklih sat i kusur. Na LED displejima su krenule reklame za proizvode vezane za članove benda i verujem da je svako u publici na trenutak pomislio „WTF?!“ pre nego što je shvatio da je prikazano zapravo samo parodija i šala jer su proizvodi koji se nude „action figures“ članova benda. Svakako vrlo interesantno i neočekivano.
Dream Theater uživo u Budimpešti 2014. godine, photo Hajni Török
Vrativši se na binu u promenjenim majicama i izgubivši naočare za sunce (koje je već bilo uveliko zašlo) sa lica, Dream Theater su nastavili da plene svojim autentičnim šarmom kroz ostvarenja sa ranijih albuma. Vozovi koji su prolazili pored Budapest Park-a, a koji su inače pre samog početka koncerta bili bučni, delovali su kao nečujne svetleće trake; toliko je ogromno zvučao Dream Theater.
Drugi set je bio posvećen albumu „Awake“ iz daleke 1994. godine. Svaka od numera „The Mirror„, „Lie„, „Lifting Shadows Off a Dream„, „Scarred“ dočekana je sa oduševljenjem i jasno govori da je to bilo doba kada je DT bio nadasve kreativan i snažan da prokrči sebi put do najvećeg progressive metal benda na svetu. Izvodeći numeru „Space-Dye Vest“ DT nas je podsetio i na to koliko su izgubili odlaskom fenomenalnog i uvrnutog Kevin-a Moore-a koji je učestvovao u pisanju najboljih pesama iz opusa DT.
Kontakt s publikom je bio dobar, ne preterano srdačan jer su Dream Theater ipak ljudi svesni svoje veličine, koji drže do sebe i daju tek dovoljno prostora za interakciju sa svojim fanovima. To svakako nije važilo za vatrenog Mangini-a, koji je zaraznim ali iskrenim osmehom od srca osvajao sve fanove. Bubnjar koji je u jednom trenutku bio proglašen najbržim bubnjarem na svetu, koji je identičan u savršenosti sa Mike Portnoy-em, a nebrojano puta veći u svojoj skromnosti, jednostavnosti i neposrednosti pravo je osveženje za Dream Theater. Umesto velikog ega, Dream Theater su dobili živu toplinu; Mangini-a koji je iz duše mahao fanovima, zahvaljivao im se i potpisivao na kartama na kraju koncerta.
Rudes je na svom vanzemaljcu od klavijature glumio gitaristu, fantastično negujući dinamiku klavirskog zvuka. Neverovatno je za pomisliti da je to čovek koji je blizu svoje šezdesete godine. Petrucci i Myung su često bili jedan do drugoga svirajući svoje vratolomne deonice. Uvežbano instrumentalno eksperimentisanje kroz već dobro poznate pesme davalo je više nego dovoljno vremena LaBrie-vom glasu da se odmori od pevanja. Instrumentalisanja je bilo zaista mnogo, ali to se i očekivalo od benda. Uvek je lepo slušati kada neko zaista savršeno i nepogrešivo svira, naročito ako ste ljubitelj progressive muzike koja pretpostavlja tehničku zakomplikovanost, muzičare koji nesebično pokazuju šta sve umeju i publiku koja netremice gleda načuljenih ušiju.
Nakon nešto više od dva sata sviranja, DT se odjavljuju ali se brzo vraćaju na bis i to kakav! Usledio je set sa jednog od najboljih albumskih ostvarenja, ako ne i najboljeg „Metropolis part 2: Scenes from a Memory“.Publika je imala privilegiju da čuje „Overture 1928„, „Strange Déjà Vu„, „The Dance of Eternity“ i „Finally Free„.
Dream Theater uživo u Budimpešti 2014. godine, photo Hajni Török
Iako mi je ovo bio četvrti put da gledam veliki Dream Theater uživo, a prvi od kako je Mangini preuzeo bubnjeve, moram reći da mi je ovaj koncert ostavio najjači utisak. Pre svega zbog prostora i činjenice da je ovo prvi outdoor koncert DT kojem sam prisustvovao. Dalje, oduševila me je zastuljenost numera sa „Awake“ albuma kao i „Metropolis part 2: Scenes from a Memory“. Da ne bude sve u superlativu, primetno je da su numere sa poslednja dva albuma dosta slabije i neubedljiivje, te ni da ih virtuozna deonice ni uvežbanost benda ne mogu „izvući“.
Ako je iko ikada imao sumnje da je „Metropolis part 2: Scenes from a Memory“ savršen album, mogućnost da se mali deo njega čuje uživo je sve te sumnje demantovao. Veličanstvenost, elegantnost i uzvišena lepota muzike rasprštale su se Budapest Parkom, oduševljavajući sve prisutne koji su pevali zajedno sa LaBrie-m. Veoma dirljiv završetak, predivan u odabru pesama, spektakularno je okončan dugim pozdravljanjem sa publikom. Mahali su, osmehivali se i savladavali umor žestokim adrenalinom koji su dobijali ispred sebe momci iz Dream Theater-a. Bilo je očigledno da je Budimpešta sa svima prisutnima u Budapest Parku dala ponovo veče za pamćenje svom voljenom bendu. Suvišno je reći da je voljeni Dream Theater dao fantastičan koncert i deo sebe svojoj publici jer su svakim svojim dahom na bini pokazali koliko su celim bićem tu svesni zbog koga su tu.
Mnogi bendovi samo odrade svirku, turneju, koncert, a samo oni veliki zaista uživaju u tome bivajući kompletno i u svakom trenutku potpuno opčinjeni onim čarobnim, dražesnim opijatom koji proizvode – svojom muzikom.
