Kao i obično pred svirku, pošao sam prema Božidacu na vreme. Jebiga, nerd, volim da ne zakasnim. Propuštanje predgrupa za mene je neshvatljivo. Pristižući na mesto događaja čuo sam neku galamu i gle čuda! Na koncert me je preduhitrila grupa mladih pankera. Sedeli su ispred Božidarca i pevali razne pank i ska pesme, urlali, pravili neke mini šutke. Poučen prethodnim iskustvima, počeo sam da ih hejtujem. U sebi naravno. Ovi će sigurno ostati ovde da piju, neće se ni pojaviti u sali do REFERENATA, bla, bla.
E sad, i sam sam nekad bio panker. Prošao sam u srednjoj školi tu pank fazu. Bilo je to ili metal, a ovo mi je više leglo. Ali nisam bio kao ova grupica. Kod mene, koji sam iz provincije, bilo je nezamislivo da imam čiroki, tregere i martinke i da budem toliko opušten. Možda je i do mene. Za ovakve je moj burazer dao jedan opasan naziv – prženice. I nastavio sam da ih hejtujem što prave buku i što su toliko slobodni.
Trnje @ Božidarac 2017 | Foto: Jovan Ristić
Došlo je vreme i za početak svirke, a ja sam se po običaju već nacrtao u sali. Tad je usledilo iznenađenje. Ekipica koja je bila najglasnija ispred, bila je takođe unutra. I to skroz napred, odmah do bine. Poznato je da dok sviraju predgrupe u Beogradu, između bine i prvog reda publike postoji zona nepoverenja, široka par metara. Beogradski pank rok bend TRNJE otvorio je svirku pesmom „Ko je ubio premijera“, a ti mladi pankeri su odmah započeli šutke i skakanje. Po mojoj proceni, niko od njih nije tu bio zato što voli, ili zna bend Trnje. Oni su bili tu zbog provoda. Koliko god da sam ja analizirao bend, tražio pozitivne i negativne stvari u njihovom nastupu, toliko se ti klinci dobro provodili. Nije ih bilo briga da li je bend nezasluženo potcenjen od strane publike koja je ostala ispred, ili je bend sranje. To je pank. Šutke, podizanja, martinke, čirokiji, majice bačene u stranu i totalna nezainteresovanos na to šta se događa oko njih. Sa jedne strane, bio sam oduševljen, sa druge mi je to bolo oči i nervirali su me. Celo veče. Možda sam samo bio ljubomoran. Ali energična svirka benda Trnje i entuzijazam ove klinjarije za super provodom su se odlično spojili. U jednom trenutku, gitarista benda je pozdravio ljude koji su ostali ispred i kojih je sigurno bilo više nego ovih unutra.
Nek’ Svira Ko ‘Oće @ Božidarac | Foto: Jovan Ristić
Nakon njih, na binu se penje meni veoma drag bend NEK’ SVIRA KO ‘OĆE. Mladi beogradski ska bend, koji je nedavno izbacio svoj prvi album „Povratak Skaturna“. Pevač je pozdravio publiku, koja je sad već u pristojnoj meri popunila salu, i zahvalio im se na podršci. Rekao je da su se zbog njih ponovo okupili posle duže pauze. Odmah nako toga, Božidarcem se prolomila „Ana“, a za njom jedna nova pesma. Nisam uhvatio kako se zove, ali nakon odličnog ska ritma za đusku, napravili su prelaz u ska pank i to je zaista dobro zvučalo! To je, na primer, novost u odnosu na njihov debi album, koji je bio u nešto mirnijem tonu. Sad već brojnija publika je odlično prihvatila vožnju benda kroz „Povratak Skaturna“, ali i još poneku novu pesmu. Odsvirali su i pesmu „Soliteri“, meni jednu od omiljenih ska pesama, a svirku zatvorili pesmom „Želim samo“, čiji stih „Želim samo da se dobro osećam, da se napijem i pevam s bendom koji svira ska“ je po mom mišljenju parola ovog koncerta.
Peđa, Samostalni Referenti @ Božidarac | Foto: Jovan Ristić
Samostalni Referenti. Uh. Taj bend u meni uvek probudi nešto posebno. Ja sam od onih mirnijih u publici, koji voli da zauzme mesto negde na polovini koncertne sale i mirno posmatra koncert i uživa u njemu. Mogu da otpevam pesmu i to je to. Ali na svirkama Samostalnih referenata ja postajem nešto drugo. Muzika me povuče i uvek završim među prvim redovima. Ja, povučena i fizički potpuno neaktivna osoba, sa svake njihove svirke se vratim potpuno mokar! Tu nema stajanja. Taj ritam me tera na igranje (verujem da ste upućeni kako se igra na ska koncertima) i nema stajanja dokle god da traje svirka. Sat, dva, tri, nebitno. Iskopam iz sebe energiju koju i ne znam da imam. Ska, ska, ska, ska… Zadihao sam se na sinoćnjem koncertu sto puta i mislio da neću moći dalje. Ali onda počne sledeća pesma i puf. Nastavljam sa igranjem i borim se za dah. Ta konstanta borba za komadić vazduha u prepunoj sali je nešto posebno. I u tom trenutku mi postanu jasni oni klici pankeri sa početka. Samo na ska svirkama ja osetim ono što je njima svaka svirka. I ponovo im zavidim. Nije smetalo ni kad je gitaristi pukla žica prvi put, ni drugi put, na šta se Peđa, pevač nasmejao i rekao da je sam kriv kad kupuje kinesku gitaru od 150 evra. Svirku su u tim trenucima nastavili ritam i duvačka sekcija svojim „intermecom na basu“, kako je to Peđa nazvao. I to je zvučalo vrhunski, ljudi ni tad nisu stali. Prosto, nema stajanja na ska svirci. Nikad.
Samostalni Referenti @ Božidarac | Foto: Jovan Ristić
I onda dođe kraj. A u meni sve još uvek gori. Uglavnom posle svirki razmišljam koliko će mi vremena trebati da se vratim do jebenog Mirijeva. Ali sinoć, sinoć sam nabio sluške u uši i samo se pojavio na stanici kod Vatrogasne komande gde je trebalo da čekam 27N. Prevalio sam kilometar, dva, tri, ko zna, kroz izrovanu Ruzveltovu, a da uopšte nisam primetio. Nisam osetio. Pričam ovo kao neko kome pešačenje teško pada. Legao u krevet i zaspao sa osmehom.
Piše Uroš Matović
„Želim samo da se dobro osećam, da zaboravim probleme i danas je moj dan. Želim samo da se dobro osećam, da se napijem i pevam s bendom koji svira SKA!“
Samostalni Referenti @ Božidarac | Foto: Jovan Ristić
