Serija fenomenalnih svirki u klubu Elektropionir a u organizaciji Resetor-a se nastavlja. Poslednjih nekoliko meseci imali smo prilike da čujemo i vidimo čitav niz sastava za koje nismo mogli ni da sanjamo da će doći baš u Srbiju. Nisu ovo ni super veliki, ni super poznati bendovi, ali o njihovoj muzici se može govoriti samo u superlativu. Možda nisu predodređeni da pune velike hale i stadione, iako to i te kako zaslužuju, ali su idealni za klupske svirke. I utorak uveče. Nemaju ni brojnu publiku, ali sasvim dovoljan broj ljubitelja alternativnijeg zvuka i onih koji su željni nečeg malo drugačijeg nego što se kod nas obično nudi da napune ovakav lokal. Kad vam jedan metalac to kaže, onda znate koliko je ovakvo osveženje potrebno.
Helen Money uživo u Beogradu 2016. godine, photo Danijela Radojković
U čari grada Beograda, pogotovo za nas „dođoše“ spada, pored sjajnih svirki, i traženje slobodnog parking mesta zbog kog može da se desi i da na istu zakasnite. Baš zato smo i zakasnili na pola nastupa Helen Money.Čelistkinja Alison Chesley nakon raspada dua Verbow bavila se studijskim radom, i sarađivala sa bendovima Anthrax i Disturbed, koliko god to čudno zvučalo, pa i bendom čiji je nastup sinoć otvorila. Ubrzo se odlučila za solo karijeru. I nije pogrešila. Sa četiri albuma iza sebe pod pseudonimom Helen Money ova fantastična umetnica nije nepoznanica domaćoj publici i trebalo joj je malo više od godinu dana da se vrati u naš glavni grad.
Russian Circles uživo u Beogradu 2016. godine, photo Danijela Radojković
Ono što nam je i ovaj put priredila jeste spektakularni „one-woman“ šou ili šta sve možete sa samo jednim instrumentom na raspolaganju. Definitivno je jedan od najfascinantnijih kompozitora u heavy muzici današnjice čiju muziku ni vrsni poznavaoci ne mogu da definišu i strpaju u jedan kalup. Snaga njenog nastupa i muzička genijalnost i inteligencija do punog izražaja dolaze baš ovako, u živom nastupu i intimnoj polumračnoj atmosferi gde jedva da možete da joj vidite lice ali hipnotisani pratite svaki pokret njenih prstiju i gudala koji prelaze preko žica violončela. Od klasičnih elemenata do haotičnih distorzivnih rock momenata, poigrava se sa vašim emocijama. Plima pa oseka, san i java, diže vas u nebesa pa vas naglo spušta na zemlju. Svaki odsvirani ton oseća se direktno u stomaku i kreće da širi suprostavljene emocije baš onako kako muzika i treba da se oseti.
Moram da priznam da nisam bila baš preveliki fan instrumentalnih sastava ni čitavog post rock/metal pokreta dok nisam prvi put pre par godina čula jedan od ovakvih sastava uživo. Ono što je u kućnim uslovima pretendovalo da me uspava, live je budilo sva čula i emocije koje nisam mogla ni da pretpostavim da ovako nešto može da izazove. Istražujući ovaj žanr i ne propuštajući ovakve svirke, dočekah konačno i RUSSIAN CIRCLES. I to na domaćem terenu.
Russian Circles uživo u Beogradu 2016. godine, photo Danijela Radojković
Od 2006. godine i albuma „Enter“ ova trojka iz Čikaga konstantno je rasla i razvijala svoj zvuk da bi sebi obezbedili titulu jednog od najznačajnijih mlađih post-metal sastava današnjice. Rezultat desetogodišnjeg rada je album „Guidance“, koji vrlo lako može da uđe u trku za jedan od albuma godine. Deset godina kasnije Russian Circles konačno sebi mogu da obezbede hedlajnerske turneje, i to više nego uspešne.
Akcenat je naravno bačen na njihovo aktuelno studijsko ostvarenje. Ono što vas je kod albuma „Guidance“umirivalo, opuštalo vaš um i telo, slušajući ga kući, uživo je unosilo slatki nemir. Pesme poput „Vorel“, „Calla“, „Afrika“ zvuče daleko moćnije i prodornije, gotovo da možete da opipate svaki ton koji dopire do vas. Uz dodatak vizuelnog efekta, tek obrisa trojice muzičara na bini obasjanih pokojim zrakom svetla u kovitlacu dima daje istovremeno i mističan i intiman osećaj koji upotpunjuje doživljaj njihove muzike čiji je sinonim emocija.
Intenzitet nastupa je rastao iz numere u numeru i čini mi se da je vrhunac dostigao sa pesmom „1777“, miljenicom publike, koja se našla na prethodnom albumu „Memorial“. Sjajan zvuk i umeće ovog trija davali su osećaj da ih na bini ima bar duplo više. Ali Dave Turncrantz je, što se mene tiče, ukrao ovaj šou. Energičan i više nego raspoložen, bubnjar je blistao u svakom smislu.
Russian Circles uživo u Beogradu 2016. godine, photo Danijela Radojković
Za kraj postavlja se ono glavno pitanje: zašto ovakvi sastavi nisu veći? Zašto bendovi poput Russian Circles, koji pomeraju granice metala nikako da se probiju do većih koncertnih dvorana i šire publike? Zato što bi njihova muzika tada verovatno izgubila čar. Da, zaslužili su da sviraju pred publikom daleko većom od 200-300 ljudi, ali da li bih ja želela tako da ih slušam? Verovatno ne. Ušuškanost kluba kakav je Elektropionir daje osećaj daleko veće prisnosti i povezanosti sa samom muzikom i bendom. U tome je valjda i poenta. Otići sa osmehom sa svirke od koje se tresao ceo klub u sred radne nedelje, bez trunke žaljenja ili griže savesti zbog toga što ćete spavati koji sat manje. A možda i zakasniti sutradan na posao. Vredno je toga.
