Sinoć su posetioci beogradske Arene uplivali u specifičan univerzum – nezaboravni performans „The Wall“ , predvođen njegovim idejnim tvorcem Roger Waters-om, jednim od članova kultne grupe PINK FLOYD. Neosporivo je da je bila čast ugostiti putujuću revolucionalističku mašineriju koja predstavlja megalomanski poduhvat održavanja duha ove kultne kompozicije iz ’79 godine. Izvođenje albuma „The Wall“ je specifična tvorevina koja predstavlja svojevrsni paket, jer se izvodi na istovetan način i istim redosledom kojim je album satkan.
Roger Waters uživo u Beogradu 2013. godine, photo Nemanja Đorđević
Apsurdno je sinoćni doživljaj okarakterisati samo kao muzički koncert. Ideologija kojom je Pink Floydkonstantno dokazivao svoju avangardnost nikako se ne može pojmiti samo kao muzički entitet. Sinoćni performans u Areni je zaokružena konceptualna celina, ispričana priča, savršeno izvedeni scenario, u sekundu precizan, izveden od strane čitave buntovne vojske umetnika. Glavni akter koncepta je svakako lik Pink, otelotvoren u liku Waters-a. On je sve vreme u emocionalnom i fizičkom dijalogu sa centralnom figurom performansa – zidom. Dinamizam nastupa se ogledao baš u tom zidu koji je sve vreme menjao svoju izgrađenost dok je istovremeno bio podloga najrazličitijim vizuelizacijama, animacijama, izazivačkim porukama pažljivo uklopljenim u smisao svake pesme. Ove vizuelizacije, kao i impresivna scenografija bili su komplementarna adicija savršeno čistom zvuku.
Iza poluizgrađenog zida započet je nastup uz eksplozivne vatromete, jednako snažne kao i uvodni rifovi „In The Flesh?“. Putovanje je počelo. Note su se nizale kao i na albumu, uz dodavanje nove dimenzije zvuku, te je „Another brick in the Wall Part II“ dobila na autentičnosti megalomanskom replikom učitelja i koreografijom beogradskih učenika – dece iz Svratišta. Roger nam je sasvim uspešno transponovao emocije i ideje koje su se u njegovom stvaralačkom umu krile još ’70 godina, tokom oblikovanja ovog kultnog albuma. Jak socijalni motiv ograđivanja i izolacije, fizički poistovećen sa motivom zida, postepeno je rastao u prvom delu performansa. Tokom izvođenja numera prvog dela glavni akter je nadograđivan „ciglu po ciglu“ izolojući se od publike.
Roger Waters uživo u Beogradu 2013. godine, photo Nemanja Đorđević
U drugom delu performansa se u izvođenju snažno osećao duh preispitivanja, polemike, te je prva u nizu “Hey You” bila interpretirana sakrivena od očiju posmatrača, iza zida. Čuvena “Comfortably Numb” je svakako u mislima najviše vapila za David Gilmour-om, međutim i u ovom sastavu su ove note ledile krv u žilama. Raspoloženja su se svakom numerom menjala I zakuvavala, da bi na kraju kulminirala do instinske energije bunta, koji predstavlja rezultantu procesa. “The Trial” je doživela završnicu krajnjim probijanjem zida, probijanjem granica, pompezno kao što zvuči. Ovaj „prasak“ je prouzrokovao trenutnu aritmiju, istovremeno optimistički budeći borbenu nit u svima nama. Postignut je suštinski cilj ovog poduhvata. Protiv ustaljenosti. Protiv unificiranosti.
Primetna je savremena adicija konceptu albuma, koja naglašava njegovu antiglobalističu notu, kao razumnu posledicu aktuelizacije ove teme u odnosu na doba stvaranja ovog dela. Dominantne protivratne poruke, kao i one protiv raznih izama i globalističkih umova pažljivo su se vizuelno preplitale na zidu tokom izvođenja numera poput „Mother“, „Goodbye blue sky“, dok je u drugom delu stvoren vapaj koji je kulminirao Roger-ovim ispaljivanjem iz puške pri završetku „In the flesh“. Ukoliko se uzme u obzir kome i gde je sve ovo sinoć bilo predstavljeno, zasigurno je stvoren specifičan dojam viđenog kod publike.
Roger Waters uživo u Beogradu 2013. godine, photo Nemanja Đorđević
Karakteristika ovog muzičkog doživljaja jeste ta što nam je redosled scenarija unapred poznat, te sa tog aspekta donekle doživljaj čak i može biti predpostavljen. Međutim ono što je unikatno i neponovljivo nalazi se duboko u nama i zavisi od načina na koji smo mi doživeli viđeno, odnosno koliko smo iskreno i intenzivno upili koncept i sjedinili se sa njim. Motiv zida koga je Waters (kao i ceo bend kasnije) toliko pažljivo koristio kao jak simbol otuđenosti i psihičke izolacije, sinoć je dobio još jednu nadvišenu metaforičku dimenziju- dimenziju spajanja. Zid koji smo doživeli sinoć je zapravo zid koji nas je sve spojio i okupio – zid jedinstva. Jedan jedini – „The Wall“.
Na kraju nastupa, u trenutku odjavljivanja uz zvuke numere “Outside The Wall” i predstavljanja člnova benda verujem da su mnogi u publici delićem svog srca poželeli da su čuli još neka imena originalne postavke Floyd-a. Međutim, ne možemo a da ne osetimo neizmernu zahvalnost jer smo uspeli da u Srbiji oslušnemo i doživimo deo kulta zvanog Pink Floyd. Da zajedno sa tvorcem proživimo ovu donekle svima blisku priču i scenario. Posle doživljenog ne ostaje ništa sem neizmerne zahvalnosti zbog postojanja umetnika kao što je Roger koji nam sada samostalno prenosi ovu ideologiju, neprestano i nesebično inspirišući mnoge duše. Zauvek. Hvala mu na tome!
Pripremila Katarina Petrović, fotografije Nemanja Đorđević
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
