Prvo veče festivala u velikoj meri pokvarila je kiša, ali na sreću, drugog od nje nije bilo ni traga. Vreme je tokom celog dana bilo odlično, sunčano i toplo, padavine se nisu pojavile ni tokom večeri, a teren na Adi je odoleo velikom iskušenju, pa tako nije bilo ni blata. Svi preduslovi za odlične svirke su bili tu.
Shoplifters uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Ksenija Rosić
Prvi bend drugog dana stigao je iz Novog Sada. Na vreme, u 17.30 časova po beogradskom vremenu, na binu izlaze SHOPLIFTERS i započinju svoj set. Ovaj bend ima prilično unikatan zvuk za ove prostore, a to što svira, svira jako dobro. Njihov punk rock na tragu bendova poput Descendents i Snuff nikada nije pronašao put do šire publike, ali oni ih vole, to čine priličnim intenzitetom.
Kako bend ima sveže izdanje – EP “Smile” njega su odsvirali u celosti, pa smo tako čuli “Bad Luck”, “Safe and Sorry”, i „Better O’Luck“ dok su ostatak seta popunili starim favoritima poput “Slowing Down” i nekim novim posmama. Nastup su završili remek-delom “Smile” i prepustili bine narednim bendovima.
Scordisci uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Ksenija Rosić
Priliku da otvori drugi dan na glavnoj bini dobio je beogradski celtic punk sastav SCORDISCI, jedan od pobednika konkursa za nastup na ovom festivalu. Upravo ovde moram da uputim prvu kritiku organizatorima zbog izbora ovog benda. Iako je reč o pobednicima konkursa, gledali smo bend koji je odsvirao jednu jedinu autorsku pesmu, dok je ostatak repertoara popunjavao mahom pesmama bendova Flogging Molly i Dropkick Murphys, a čuli smo i Bad Religion, kao i ne-znam-ni-sam-koju-po-redu obradu pesme “Irish Rover”. Na konkurs je bilo prijavljeno mnogo autorskih bendova, i prosto nije u redu prema njima da im cover bend zauzme mesto.
Nakon nastupa Beograđana, desila se pomalo zbunjujuća situacija na maloj bini, kada se dogodila pauza od pola sata. Violent Chapter su prebačeni na treći termin, dok su Dot the Eye svoj set svirali nakon 1 h i benda Sham 69. Ipak to nije previše smetalo nikome, pa su se tako pažnja ponovo usmerila ka glavnoj bini.
Don Gatto uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
Dakle, nakon pauze od tridesetak minuta i muzike sa razglasa, na glavnu binu se penju gosti iz Mađarske – DON GATTO. Bend je tokom pola sata predstavio svoje viđenje metaliziranog hardcore zvuka, malobrojnoj publici koja je u tom momentu bila na festivalu. Pružili su čvrstu i dobru svirku, po energiji koju su emitovali sa bine videlo se da im je stalo da ostave dobar utisak, a verujem da su u tome i uspeli. Bilo je vidno da ih publika ne poznaje, ali ko je odlučio da ih pogleda, definitivno nije napravio grešku.
Violent Chapter uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Ksenija Rosić
Jedan od bendova koje sam zaista želeo da čujem na ovom festivalu bio je VIOLENT CHAPTER. Ovaj bend prosto nema sreće sa selidbama članova u inostranstvo. Nakon što su izgubili gitaristu pre koju godinu, nedavno su iz istog razloga ostali bez pevača i basiste. Ovom prilikom su predstavili novi vokal, dok im je prijatelj “uskočio” na basu.
Zanimljivo je bilo da su oni bili bend na koji je publika počela da dolazi u nešto većem broju, pogotovo ona mlađa. Prvi redovi su bili okupirani i sve je bilo spremno. Što se tiče 2.1 verzije benda, za sada su mi podeljeni utisci, i verujem da će morati da prođe neki period da se to sve slegne. Novi vokal, je tehnički bolji od Marka, ima bolji izgovor na engleskom, ali je Markov prednost bila u tome što je njegov vrisak bilo lakše razumeti, što meni mnogo više leži. Publika je očekivano prihvatila bend, od početne “Deadweight Trust”, pa sve do “Bottom Feeder”i “White Rabbit Hole” kojima su i zatvorili nastup.
Mad Sin uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
Nemački sastav MAD SIN mi je bio potpuna nepoznanica, ali su me prijatno iznenadili. Svojim zanimljivom zvukom koji uključuje psychobilly i punk uticaje, kao i velikom energijom, uspeli su da animiraju dobar deo okupljene publike, koja je plesala i pevala sa njima. Posebno zanimljiv utisak ostavio je begešar koji se nekoliko puta obratio publici na čistom srpskom jeziku.
Free Ride uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
FREE RIDE su premijerno svirali u Beogradu, i definitivno su ostavili odličan utisak. Taktika zbunjivanja kojoj su pribegli dala je rezultat, pa su nakon što se sa razglasa čula “New Bugatti” koju potpisuje Rick Ross, manje više svi su prišli da vide šta se to dešava. Metalcore šestorka je to odlično iskoristila, te u svojih pola sata pokazala čime su to zaslužili evropske i britanske turneje, kao i koncerte sa velikim imenima žanra.
Bend je zvučao odlično, uvežbano i tačno, a osim prve dve-tri pesme na kojima je vokal bio gotovo nečujan, mogli su se pohvaliti i dobrim zvukom. Probili su led kada je Beograd u pitanju, i nadam se da neće proći previše vremena dok ih ponovo ne vidimo, ako ne ovde, onda makar u nekom drugom gradu.
Defeater uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
DEFEATER su po drugi put posetili Srbiju, ali ovaj put kao mnogo veće ime i već etablirani bend hardcore scene. Tokom prethodnih šest godina izdali su dva albuma i mnogo puta proputovali svet. Tako i ne čudi ozbiljnija poseta tokom njihovog nastupa, ali i veliki broj mladih kojima je melodic hardcore zvuk bliži od onog koji sviraju hedlajneri.
Petorka ima svoju specifičnu energiju i pre svega emociju koju uspevaju da iznesu na svojim koncertima, i publika se lako vezuje za njih. Tačnije, ovo je bend koji nema toliko široku bazu fanova, ali oni koji ih vole, vole ih do srži, i to je bilo vidljivo i juče. Koncert su otvorili furiozno sa “Bastards” i već tada je bilo jasno da nas očekuje čvrst i beskompromisan nastup. Nizale su se i “Cowardice”, “The Red, White and Blues”, “No Shame”, “Hopeless Again”, “Rabbit Foot”, “Dear Father”… Ostaje žal što nisu odsvirali “I Don’t Mind”, ali to samo povećava želju da ih pogledamo još koji put.
Hardfaced uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
Od mnoštva makedonskih bendova na koje sam naleteo poslednjih godina, ohridski HARDFACED je jedan od retkih koji mi se nije svideo. Metalizirani hardcore sa beatdown elementima mi prosto nikada nije legao, ali je činjenica da je reč o kvalitetnom i usviranom bendu. Drugim rečima, ko me je*e. Bend je pružio dobar nastup, nedostatak melodije kompenzovali su energijom i agresijom, pa iako nisu imali previše publike, ostavili su je sa zadovoljnim osmehom na licu.
Realni hedlajner ovog festivala bili su AGNOSTIC FRONT. Realni zato što je baš tokom njihovog nastupa bila najveća posećenost, kao i najbolja atmosfera. Gotovo bez prestanka vrtele su se velike šutke, ljudi su surfovali jedno po drugima, a bile su vidljive i baklje. Atmosfera je mnogo više ličila na klub nego na open air festival, i jedino je šteta što je bina bila toliko daleko, pa kontakt nije bio još prisniji.
Agnostic Front uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Ksenija Rosić
Bend je zvučao sjajno, energično, upucano, prosto osetili su se milioni pređenih kilometara i decenije sviranja. Pesme kao što su “Gotta Go”, “My Life, My Way”, “A Mi Manera”, “Riot, Riot, Upstart”, “Peace”, “For My Family”postale su već himne žanra, i očekivano su izazivale ludilo u publici. Dotakli su se i novog albuma “American Dream Died” pesmama “Police Violence” i “Old New York”.
Zanimljiv momenat dogodio se tokom njihovog nastupa kada su se u prvim redovima pojavilo nekoliko momaka sa nacističkim obeležjima, što ljudima iz benda nije promaklo. Roger Miret je nekoliko puta pokazao prstom ka njima, da bi im uputio i srednji prst nakon toga, dok im je Vinnie Stigma slao poljupce i pokazivao mišiće. Na sreću, incidenata nije bilo. Za sam kraj, ostavljena je “Never Walk Alone”, nakon koje su se trijumfalno povukli sa bine.
Last Hope uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
Nakon gostiju iz Njujorka, usledilo je prebacivanje na malu binu, ali bez preterane promene u zvuku. Bugarski LAST HOPE su rado viđeni gosti u Srbiji, i jedan od popularnijih hardcore bendova u Evropi, te ne čudi ni veća posećenost male bine prilikom njihovog nastupa. Oni su to umeli da cene i vrate svojom energijom, te verujem da će se uspešno građen odnos i dalje razvijati u pozitivnom smeru. Jednog momenta na bini im se priključio i Dime iz benda Hardfaced, pa su fanovi ovakvog zvuka svakako imali šta da vide.
SHAM 69 su jedan od onih bendova čije ime se izgovara stojeći, dok je uticaj koji su ostavili na punk scenu nemerljiv. Vlasnici jedne od najvažnijih pesama žanra ukazali su se pred nama u originalnoj postavi, i to je svakako bio trenutak vredan pažnje. Iako daleko od cveta mladosti, četvorka je pružila odličnu svirku, dok je Jimmy Pursey u svakom trenutku držao konce u svojim rukama.
Sham 69 uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Ksenija Rosić
Pesme poput “What Have We Got”, “I Don’t Wanna”, “Rip Off”, “Angels With Dirty Faces” utkane su u DNK punk žanra kao celine, i s toga ne čudi njihovo pevanje od prve do poslednje reči. “George Davis Is Innocent” se pretvorila u “Charlie Hebdo’s Innocent” u znak sećanja na novinsku redakciju francuskog lista, a čuli smo i obradu “White Riot”, još jednog legendarnog benda – The Clash. Na nju je nastavljena himna “If the Kids Are United” praćena bakljama i podignutim skejtovima?! u vazduh. Nakon nje bend se povukao sa bine, ali naravno da to nije bio kraj.
Sham 69 uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
Posle kraće pauze vraćaju se na binu, i stiže nova pesma, koju su po rečima benda tek nekoliko puta odsvirali uživo – “Corkbush Field”, da bi konačan kraj nastupa usledio sa „Hurry Up Harry“ i “Hersham Boys” lagano napuštaju binu. Gledanje ovog benda u ovoj postavi je kao čitanje lektire. Nešto što prosto svako treba da uradi. Sham 69 već godinama nisu aktuelni, ni relevantni u svetski tokovima punk zvuka, ali je njihova zaostavština toliko velika, da prosto ne moraju više ništa da urade u karijeri. I dalje će biti bitni.
Priliku da zatvore festival, iz ovih ili onih razloga dobili su Beograđani DOT THE EYE. Uprkos dobroj svirci, bend je platio ceh drastičnoj žanrovskoj različitosti u odnosu na ostale, te su njihovu svirku ljudi praktično iskoristili da ne izlaze sa terena u tišini. Manji broj fanova ih je ispratio, dok je velika većina ipak samo nezainteresovano prolazila pored male bine na svom putu do izlaza. Šteta, jer bend ima šta pokaže, ali izgleda da ovako profilisan festival ipak nije bio pravo mesto za to.
Dot The Eye uživo na Rockaway Lake Festivalu 2015. godine, photo Danijela Radojković
E, sad. Uprkos lepom vremenu, ni drugi dan festivala poseta nije prišla blizu cifre od 1000 ljudi, ali nakon pažljivije analize, to je možda i realno stanje. Iako su organizatori pokazali veliku ambiciju održavaljem festivala na sjajnom prostoru koji može da primi i do nekoliko hiljada ljudi, publika nije bila spremna da odreaguje na pravi način.
Među hedlajnerima je bilo legendarnih i kultnih bendova, ali kockice se nisu poklopile. Buzzcocks, The Godfathers, Sham 69, doduše ne u ovoj postavi, već su nekoliko puta bili u Srbiji i punili prostore, ali se ispostavilo da im je stadion ipak bio preveliki zalogaj. Rockaway Lake svakako zaslužuje još jednu šansu, pre svega zbog odlične organizacije tokom oba dana, i truda koji je u njega uložen. Sa druge strane, možda bi trebalo okrenuti pogled ka nekim malo popularnijim, modernijim, i aktuelnijim bendovima, kao i usmeriti promociju na regionalni, pa i kontinentalni nivo. Preduslovi su tu. Ako može Tolmin da imam festival kao što je Punk Rock Holiday, zašto ne bi mogao da ga ima i Beograd?
