Prođe još jedna godina u Srbiji. Nešto nam je bila poznata, koja se to godina uopšte završava? ’99? ’04? Bilo nam je zabavno baš kao i što smo navikli, ali u krugu koji nam se svima već popeo na vrh glave, krugu bez istinskih promena. Zato i na kraju 2014. godine, Rambo Amadeus održava koncerte po Srbiji, umesto da pijucka limunadicu i svira neki vrhunski jazz na nekim prestižnim svetskim festivalima. Ali sve ima svoje, jer njegovi koncerti u tom slučaju ne bi bili ni upola ovako genijalni kao što jesu, i kao što smo imali prilike da čujemo i vidimo sinoć u Novom Sadu.
Užasna hladnoća se sinoć svima zavukla pod kožu tokom dolaska na koncert, a nije pomogao ni sam klub koji nas je pustio unutra tek nakon dvadesetak minuta od najavljenog početka. Međutim, hladnoća kao da je ostala prisutna i tokom nastupa Branimira i Neprijatelja koji su ni krivi ni dužni naišli na veoma hladnu i odbojnu reakciju publike. Iako je njihov kratak nastup bio sasvim korektan i nije bio ni blizu tako loš kako ga je publika ispratila, definitivno se nije uklapao u koncepciju koncerta, pa smo možda takvu reakciju i mogli predvideti. Na kraju krajeva, koji bend se uklapa u koncepciju svirke Ramba Amadeusa?
Branimir i Neprijatleji uživo u Novom Sadu 2014. godine, photo Aleksandra Dragičević
Svi koji su ove godine već slušali Ramba, mogli su otprilike da predvide kakav repertoar ih očekuje i čemu da se ne nadaju suviše. Čuli smo kako neke nove numere poput “E moj Rambo, ostara se”, “Privatizovat’” i “Karakter”,tako i velike hitove “FAP Mašina”, “Jedno te isto”, “Guru Sizif”, “Sokolov greben”, “Čobane vrati se” i dr… Naravno, njegovi koncerti nikada ni nisu bili bitni zbog repertoara, već zbog svojevrsnih performansa. Rambove koncerte doživljavam kao prave jam sessione muzičara koji se igraju kako tekstualnim tako i muzičkim improvizacijama do besvesti. Koliko će sve to izgledati uspešno, zavisi od mnogih paramatera, ali jedan od ključnih jeste njihovo raspoloženje, a pogotovo Rambovo, koje nekada i samo varira tokom koncerta. Generalno, sinoć je izgledalo kao da je bio mnogo raspoloženiji za monologe, šale i igre sa rečima, nego za samu muziku. Ali kada su svirali, a posebno u momentima kada su održavali laganu podlogu, Two Winettous & One more zvučali su izvanredno, prijatno i precizno kao sa trake.
Rambo Amadeus uživo u Novom Sadu 2014. godine, photo Aleksandra Dragičević
Moram priznati da su postojale određene tehničke smetnje koje nisu dozvoljavale da monolozi (i dijalozi) budu efikasniji. Prvo zbog ozvučenja i velikog žamora u zadnjem delu kluba, ali i Rambovog na trenutke ne baš razgovetnog govora, često je bilo jako teško ispratiti sve što je pričao. Nekima sve to više nije bilo smešno već poprilično dosadno i naporno, pa je i pre kraja koncerta klub počeo polako da se prazni, a najviše tokom izvođenja pesme “FAP Mašina” i duge priče o šesnaest šeika. Većina je ipak znala na čiji koncert dolazi, i da će pred sobom imati određene fizičke i intelektualne izazove. Znali su da Rambo često ne podilazi publici po svaku cenu i razmeju njegovu filozofiju “konstruktivne anarhije”, pa su i uspeli da koncert zadovoljno isprate do samog kraja.
Ova svirka je bila još jedna potvrda da je Antonije Pušić jedan od najeminentnijih muzičara sa ovih prostora ikada i da je reč o apsolutno jedinstvenom i neponovljivom umetniku. Doduše, potvrdila nam je i da se gotovo ništa nije promenilo ni ove godine, i da ćemo po svemu sudeći, na sreću ili žalost, još dosta puta sumirati godine sa Rambom Amadeusom.
