Odbrojavanje do ovogodišnjeg izdanja festivala započelo je onog momenta kada su Satanic Surfers prošle godine odsvirali svoje poslednje tonove. Slovenački gradić Tolmin ponovo je otvorio svoja vrata svim fanovima punk rock zvuka, i na pet dana postao centar sveta kada je ovakav zvuk u pitanju. Za razliku od starijeg brata, festivala MetalDays, Punk Rock Holiday okuplja mnogo manje posetilaca, ne nudi ogromu produkciju, ali pozitivna atmosfera koja se svake godine širi ušćem Tolminke u Soču sve to nadoknađuje i čini ga jednom od obaveznih stanica fanovima iz celog sveta.
U momentima dok smo se spuštali ka festivalskom prostoru, sa bine su dopirali zvuci ska obrade pesme “What is Love” hita sastava Headaway, a za koje je bio zadužen slovenački sastav Super Action Heroes, da bi nam nakon njih soundtrack za razlgedanje festivalskog prostora i postavljenih štandova obezbedio još jedan domaći bend, ali mnogo tvrđeg usmerenja – Kreshesh Nepitash. Festival je ove godine dobio nekoliko novih štandova, a pored starih poznanika poput Monster Energy ili Bird Attack radio stanice, a od novih tu je štand legendarne izdavačke kuće Fat Wrech Chords iza koje stoji Fat Mike iz sastava NOFX. Očekivano, on je privlačio veliku pažnju.
Versus The World na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Prvi bend koji smo dočekali bio je kalifornijski VERSUS THE WORLD. Petorka u kojoj sviraju članovi bendova Lagwagon, The Ataris i Antifreeze donosi upravo onakav zvuk kakab bi se mogao očekivati od ljudi koji sačinjavaju bend i u potpunosti opravdava svoje geografsko poreklo. Kao najjači faktor benda izdvaja se fenomenalan vokal koji svojom energijom i glasom odlično prenosi tipičnu kalifornijsku melodiku koju bend gaji. U svojih četrdesetak minuta pružili su čvrstu, energičnu svirku, pripremili publiku i na pravi način predali štafetu bendovima koji su usledili.
Izraelce iz USELESS ID slušam toliko dugo, da se više i ne sećam kada sam počeo, ali mislim da je to bilo negde oko albuma “Redemption” iz 2005. godine. Ipak, nikada nisam imao priliku da ih čujem uživo, sve do sada. Štaviše, sećam se čak i nekih klinačkih pokušaja sa društvom da skupimo novac od srednjoškolskog džeparca kako bismo im platili avionske karte i doveli ih u Srbiju, ali se to, naravno nije ostvarilo. Ipak, nakon koliko godina, konačno se srećemo.
Useless ID na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
O tome koliko me je bend oduševio svojom svirkom, dovoljno će biti da napišem da sam sa lakoćom prešao preko činjenice da nisu svirali neke od meni omiljenih pesama poput “It’s Allright”, “Dying Love” ili “Shallow End” , pa čak i činjenice da su gotovo savim izignorisali prošli album “Syptoms” koji mnogo volim. Ipak, moram da im odam priznanje za hrabrost da u setlistu uključe gotovo desetak pesama sa aktuelnog albuma “State is Burning” koji je izašao pre samo nekoliko nedelja.
Nove pesme su odlično prihvaćene, među njima možda i najbolje “We Don’t Want the Airways” posvećena legendarnim Ramones ili “How to Dismantle an Atom Bomb”. Ostatak seta popunjen je mnoštvom favorita poput “Before it Kills Me”, “Suffer for the Fame”, “Isolate Me” ili “Deny It”. Odlična, čverta svirka davala je pesmama dodatnu energiju, a Yotam Ben Horin pored toga što je fantastičan tekstopisac, ima retku sposobnost da na pravi način prenese publici svaku reč. U trenucima agresivan, u trenucima energičan ili melanholičan, njegova emocija je to što je nosilo koncert. Publika je to spremno ispratila, a ovacije nisu izostale ni kada se na bini pojavio Joey Cape iz Lagwagon-a kako bi zajedničim snagama bila odata počast Tony-ju Sly-ju, preminulom pevaču benda No Use for a Name. Što se mene lično tiče, dobio sam jedan od dražih koncerata ove godine.
Lagwagon na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Kao treći činilac zajedničke turneje koja je prošla i kroz Tolmin, na binu je izašao legendarni kalifornijski sastav LAGWAGON. Povratnici na festival, koje sam imao prilike da gledam i 2014. Godine, ovog puta su se vratili jači za furiozni novi album “Hang” koji ipak ovog puta nisu toliko forsirali, budući da je reč o festivalskom nastupu. Ipak, čuli smo sjajne “The Cog in the Machine” i “Western Settlements” dok je ostatak nastupa bio posvećen “greatest hits” repertoaru. Lagwagon su dugo na sceni, imaju poprilično hitova u svom opusu, a ovo je prosto njihova publika, i tu nije moglo da bude greške.
Energija i pozitivne vibracije koje je bend odašiljao sa bine, poklopile su se sa publikom željnog dobrog provoda i punokrvnog punk rock zvuka, te su pesme poput “Violins”, “Falling Apart”, “Coffee and Cigarettes”, “Burning Out in Style”, “After You My Friend”, “Making Friends”… Lično, kao favoriti izdvojile su se “Alein 8” koju je Cape započeo sam na bini, da bi se bend priključio kasnije, kao i “May 16”, pesma putem koje sam se i upoznao sa ovim bendom. Na samom kraju, usledila je i “Razor Burn”, još jedna posveta za najvećeg pesnika punk rock sveta koji više nije sa nama.
Sick Of It All na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Činjenicu da je ovo Punk Rock Holiday, a ne “Hardcore Holiday” na svojoj koži su možda najbolje osetili momci iz sastava SICK OF IT ALL. Furiozna četvorka koja je na turneji povodom tri decenije postojanja zauzela je svoje mesto na bini pred osetno manje ljudi nego bend pre njih. Ruku na srce, to može da ima veze i sa gotovo beskrajnim nameštanjem, koje je potrajalo celih četrdesetak minuta, što je dovelo do toga da bend počne sa skoro pola sata zakašnjenja. Ipak, bend je pružio energičnu i moćnu svirku, baš onakvu kakva se od njih i očekuje.
Okupljena publika, koje je i dalje bilo u velikom broju, ponovo je priredila ludilo, i koncert je svakim trenutkom dobijao na snazi. Lou Koller i ekipa znaju šta rade, znaju kako da animiraju publiku, a imaju dovoljno hitova da im to ne predstavlja veći problem. “Clobering Time”, “Scratch the Surfice”, “My Life”, “Injustice System” orile su se šumom, dok je vidno raspoloženi Koller dobacivao publici da se oseća kao Beyonce zbog toliko plesača oko sebe, i pitao one koji ih prvi put gledaju “gde su bili do sada, jer su za to imali samo trideset godina”. Publika je dobar deo nastupa provela na bini zajedno sa bendom, što je ovaj nastup činilo još dinamičnijim.
Festival zvanično još nije ni počeo, a imali smo prilike da vidimo četiri odlična benda, od kojih dva ne nose ništa manji epitet od legendarnih. U narednim danima očekuje nas još mnogo, mnogo toga, a već naredni dan donosi gromade Descendents, kao i mnoštvo drugih bendova.
Pripremio Miljan Milekić
