Poslednji dani festivala gotovo po pravilu donose prve naznake post-festivalske depresije, a kako bismo to makar malo odložili, odlučili smo da se što ranije pojavimo u festivalskom prostoru. Ipak, nismo uspeli da stignemo do bine na plaži, ali jesmo do skate mini-rampe gde se održavao skate session praćen dodelom nagrada.
U pauzi između kraja programa na plaži, i početka dešavanja na velikoj bini, veliki broj ljudi se okupio ispred kapija festivala – posetioci mogu neograničen broj puta da ulaze i izlaze iz festivalskog prostora – kod rampe i šatora sponzora Monster Energy, čija ekipa je bila zadužena za muziku. Videli smo neke odlične vožnje, sjajne trikove i definitivno se nismo pokajali zbog ove odluke. Rampa se pokazala kao pun pogodak, a nadamo se da će se praksa nastaviti i narednih godina. Prema najavama – hoće.
Priliku da otvore veliku binu dobili su italijanski NH3. Moram da priznam da sam u životu imao priliku da čujem i više italijanskih ska bendova nego što sam to mogao da poželim, ali je simptomatično da je svaki od njih dobar uživo. Uglavnom neguju sličan zvuk koji im evidentno leži, a solidno popunjen prostor ispred bine pokazao je da ima publike koja to želi da isprati. Kako nisam ranije imao kontakata sa ovim mnogoljudnim sastavom nisam previše upućen u rad benda, a od pesama sam prepoznao samo italijansku himnu. Kako to mislite “Bella Ciao”nije italijanska himna?
NH3 na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Za naredni bend sam čuo samo reči hvale od nekoliko prijatelja i fanova punk rock zvuka iz inostranstva, te smo njihov nastup odavno imali isplaniran kao “must”. Iako se zovu MUNCIE GIRLS, bend čini jedna devojka, koja svira bas i peva, uz dva momka – jednog za bubnjevima i jednog na gitari. Reč je o prilično mladom i neiskusnom bendo kome predstoji mnogo rada i “brušenja” na binama poput ove, a to se više primetilo u nekako stidljivom ponašanju i komnukaciji sa dosta brojnom publikom, nego po samoj svirci. Ipak, kvalitet imaju, i nema sumnje da će sa sticanjem iskustva samo postajati bolji.
Muncie Girls na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Novu krv zamenila je stara, ali više nego ključala. Direktno sa ulica Los Anđelesa u Tolmin su navratili TOTAL CHAOS. Bend sam imao prilike da vidim u Novom Sadu pre malo više od četiri godine kada su ostavili više nego dobar utisak, a ovde, uz adekvatnu podršku publike i na ozbiljnijoj bini zvučali su više nego dobro. Iako stilski različiti od hedlajnera i publici koja je bila spremna za skate punk razaranja, njihov nastup je ispraćen kako dolikuje, a sa više od četvrt veka na sceni, skupili su dovoljan broj fanova da prvi redovi budu “njihovi”. Možda je ovaj žanr prošao svoj zenit, ali bendovi poput Total Chaos i dalje imaju snage da ga održavaju u životu, i što je najvažnije ima ljudi koji su spremni da to isprate. Možda ih nema mnogo, ali ima ih.
Total Chaos na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Pred nastupe hedlajnera, očekivano, stvorila se gužva, a svi kojima je skate punk zvuk blizak srcu, itekako imaju za čim da žale ako nisu bili na ovim nastupima. Prvi na binu izlaze kultni NO FUN AT ALL. Kao i prišle godine u slučaju Satanic Surfers publika u Tolminu dobila je ekskluzivu budući da bend nije u potpunosti aktivan, te da samo povremeno sviraju. Ove godine to je bio slučaj na tek nekoliko većih festivala. Ipak, ta neredovna aktivnost nije se osetila u njihovoj svirci, a publika je očigledno bila željna njihove muzike.
Skandinavski previzno ređali su pesme bez puno priče između, dok se oko njih, polako ali sigurno spremalo ludilo. Sama atmosfera možda bi se najlakše mogla opisati upravo jednom njihovom pesmom – “Beachparty”. Pored konstantnih šutki, povremenih circle pitova i konstantnog stage divinga, brdo ljudi se portudilo da obezbedi zavidnu količinu lopti za plažu, dušeka, šlaufa, pa i čamaca, koji su konstantno leteli kroz publiku. Sa ili bez ljudi na njima.
No Fun At All na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Bend je lagano prolazio kroz sve faze karijere, u svojih sat vremena uspeli su da “naguraju” dvadesetak pesama, od kojih je sve i jedna imala odličan prijem. “Believers”, “Wow And I Say Wow”, “Should Have Known”, “Lose Another Friend”, pomenuta “Beachparty”, “Out of Bounds”, “Catch Me Running Round”, sve su dočekivane sa oduševljenjem, i praćene žestokim reakcijama. Za sam kraj bend je dodatno “zakuvao” sa “Beat ’em Down” i “Master Celebrator”, da bi za sam kraj ostala pesma posvećena “onome što je juče izgledalo kao dobra ideja” – “Alcochol”.
Za početak bih želeo da se zahvalim svima koji su mi tokom godina rekli da MILLENCOLIN zvuče loše uživo. Sve priče o tome, i komentari kako se članovi benda mrze, kako međusobno ne razgovaraju i tezgare okolo, učinile su da veoma malo očekujem od ovog nasupa. Sva ta očekivanja vrlo brzo su izbrisana. Bend je odsvirao koncertčinu, dok je publika u velikoj meri pomogla da se festival zatvori u velikom stilu.
Millencolin na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Sve ono što je bilo prisutno na nastupu No Fun At All, ovde je bilo još jače, više, luđe. Sa pravim presekom novih i starih pesama, bend je konstantno držao publiku u sjajnom raspoloženju, a možda i najbolji način da se sumira konceer bio je momenat prilikom pesme “Autopilot Mode” kada se ogromni cicrcle pit odvijao oko čamca na naduvavanje koji je bio na rukama manje grupe, dok su unutra dvojica momaka “veslala”. Nekoliko trenutaka kasnije, i sam čamac je “ponela struja” pa je kružio publikom. Ne treba zaboraviti ni ogromnog jednoroga na naduvavanje koji je uvek bio tu negde.
Bend je ispaljivao hitove – “Penguins and Polar Beers”, “Mr. Cleen”, “Lozin’ Must”, “Fox”, “Duckpond”, a nije zapostavio ni aktuelni “True Brew” sa kog smo čuli “Egocentric Man”, naslovnu, pomenutu “Autopilot Mode”, singl “Sence & Sensibility”, kao i “Bring Me Home”. Na moje iznenađenje, nove pesme su više nego uspešno našle put do slušalaca, i stale rame uz rame sa nekim starim hitovima. Bend je bio među retkima koji je “odradio” i bis, doduše više pro forme nego što je za tim bilo potrebe, budući da su svi znali da će se vratiti nazad. Očekivano, za kraj stižu zakucavanja sa “Farewell My Hell” i himnom THPS2 generacije – “No Cigar”.
Millencolin na Punk Rock Holiday festivalu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Vidno dobro raspoloženi, konstantno su dobacivali sa bine, Nikola se kontatno bunio kako pomenuti čamac izdržava sve izazove, dok isti takvi kakve on kupuje na letovanjima u Hrvatskoj traju jedva po dva dana, pozdravljao publiku iz svih delova sveta, pa i svoje sunarodnike iz Srbije koje je prepoznao po “količini dlaka na glavi”. Bend je dostojno zatvorio glavnu binu festiovala i u potpunosti opravdao poverenu ulogu hedlajnera poslednjeg dana, a nama ostaje nada da bi nekada u budućnosti mogli da dobiju poziv i iz naše zemlje. Raised Fist smo dočekali…
Još jedan Punk Rock Holiday je završen, a novi je već najavljen. U pet dana, računajući i onaj uvodni doček za kampere, videli smo mnogo, mnogo odličnih bendova. Organizatori su se potrudili da gotovo svi pravci punk rock zvuka budu zastupljeni, pa smo imali prilike da vidimo legendu kakva je Jello Biafra, street punk bend, ska bendove, hardcore bendove kako stare tako i nove škole, skate punk bendove i punk rock u svakom smislu te reči. Štaviše dobili smo i dašak modernog pop punk zvuka koji su doneli Such Gold, što bi sudeći po reakcijama i poseti mogla da bude praksa koja će se nastaviti.
Smešten na savršenu lokaciju, festival je dokazao da ga je vredno posetiti, i da je uz belgijski Groezrock Meka za sve one kojima je punk rock zvuk u sferi interesovanja. Uz program koji je veći iz godine u godinu ostaje samo da čekamo šta sledeće mogu da ponude i kako da nadmaše ovako uspešno izdanje. Datume već imaju, prodaja ulaznica kreće prvog septembra. Nema razloga da sumnjamo.
