„The Dark Side Of The Moon“ koji je uzdigao PINK FLOYD u sam vrh popularnosti i ispisao nove stranice u istoriji rock muzike, pred bend je stavio težak zadatak srušivši im ambicije da će ikada više moći da stvore nešto slično njemu. Međutim, 12. septembra 1975. godine izašao je „Wish You Were Here“, moćan album dostojan svog prethodnika koji je sve do danas jedno od njihovih autentičnih remek-dela, a sa 15 miliona prodatih kopija i jedno od najuspešnijih. Inspirisan je tragičnom sudbinom osnivača Pink Floyd-a, Syd Barrett-a, otuđenošću koja je vladala među članovima benda u tom periodu ali i odsustvom morala u muzičkoj industriji pa ne čudi što ga Gilmour i Wright, zbog emocije i kompleksnosti, navode kao svoj omiljeni album.
Početkom oktobra 1973. godine su Pink Floyd ušli u studio i započeli rad na svom devetom albumu. Prema Waters-ovim rečima, bili su kreativno i fizički iscrpljeni a uspeh „The Dark Side Of The Moon“ koji se u tom trenutku i dalje nalazio na vrhu top lista i turneja koja ga je propratila, doneli su sa sobom i velika očekivanja od benda. Osećali su obavezu da naprave nešto novo ali inertnost koja ih je obuzela nije donela pozitivne rezultate. Stvari su se činile još težima s obzirom na to da momci više nisu bili bliski kao nekada i svaki od njih je želeo prostora za sebe. Tadašnji menadžer je, u potrazi za rešenjem, sledeće godine uspeo da ubedi čak i Syd-a Barrett-a (koji je bio primoran da se povuče već 1968. zbog posledica prouzrokovanih preteranim konzumiranjem LSD-a) da im se pridruži u studiju ali je posle samo tri provedena dana sa njim, bilo jasno da je Syd zauvek izgubljen. Usledilo je nekoliko neuspešnih pokušaja ali su se Waters, Gilmour, Wright i Mason konačno vratili u studio u januaru 1975. godine kada je Waters-ova ideja oživela nadu za nastanak novog albuma. S obzirom na to da su se članovi benda retko kada mogli zateći na istom mestu u isto vreme, zahlađenje njihovih odnosa je, pored već gorkih misli koje su bile povezane sa Berrett-om, presudilo da se album zove „Wish You Were Here“.
Ključni trenutak je nastupio 5. juna 1975. tokom finalnog snimanja pesme „Shine On You Crazy Diamond“ kada se u Abbey Road studiju pojavio neočekivani gost. Waters je upitao prisutne da li ga poznaju, jer mu nije bilo jasno ko je taj čovek i šta tu traži a ono što je Wright tada shvatio, sve ih je porazilo. Bio je to Syd Barrett, sa viškom kilograma, obrijane glave i obrva. Potpuno neprepoznatljiv, izgledao je kao sredovečni muškarac iako je imao samo 29 godina. Waters, pod utiskom uznemirujuće pojave svog izgubljenog prijatelja, posvetio je čitav album osećaju usamljenosti, otuđenosti od ljudi i odsečenosti od sveta, baš onim ljudskim osećanjima koja je uvideo kod njega. Proganjale su ga reči pesme „Jugband Blues“, poslednje stvari koju je Syd napisao za Pink Floyd: “It’s awfully considerate of you to think of me here, and I’m much obliged to you for making it clear, that I’m not here.”
Ovo je konceptualni album kao i njegov prethodnik iz 1973. a sadrži pet pesama koje je sve bez izuzetka napisao Roger Waters. „Shine On You Crazy Diamond“ (od I do V celine) je prva pesma na albumu i posvećena je Barrett-u, čak se i njegovo ime krije u početnim slovima naziva. Kao uvodni deo korišćene su staklene čaše za vino koje su bile napunjene različitim količinama tečnosti a zvuk su dobijali prelaženjem prstiju po njihovom obodu. Sa njom se prepliće sledeća „Welcome To The Machine“ koja je oštra kritika pohlepe i koristi koja je zavladala u svetu muzike. Sledi jedini singl sa ovog albuma „Have A Cigar“ koju izvodi Roy Harper i jedna je od dve pesme Pink Floyd-a u kojima se pojavljuje gostujući vokal. Nosi sličnu poruku kao prethodna uz podrugljivo pitanje „Oh by the way, which one’s Pink?“ koje su im svojevremeno postavljali saradnici ne znajući da je Pink Floyd zapravo bend. „Wish You Were Here“ započinje dobro poznatim rifom Gilmour-ove dvanaestožičane gitare i takođe je posvećena Syd-u ali i svima onima koji se osećaju izgubljeno. Album se završava drugim delom pesme „Shine On You Crazy Diamond“ (od VI do IX celine) a fenomenalan instrumental zaokružuje čitavu priču.
„How I wish, how I wish you were here
We’re just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year…“
Omot je urađen u Los Anđelesu u Warner Bros studiju, i prikazuje dva kaskadera obučena poput biznismena, Ronnie Rondell-a i Danny Rogers-a kako se rukuju dok jedan od njih gori u plamenu. Inspiracija za omot oslikava situacije u kojima ljudi ne pokazuju svoja osećanja iz straha da bi se mogli opeći (u originalu je „getting burned“ takođe i izraz u muzičkoj industriji koji se koristi u slučajevima kada muzičari izbegavaju plaćanje poreza). Na poleđini se nalazi još jedna skrivena poruka u vidu prodavca bez lica i bez zglobova u praznom odelu, koji u pustinji prodaje svoju dušu.
„Wish You Were Here“ možda nije revolucionaran kao „The Dark Side Of The Moon“ niti ambiciozan kao „The Wall“ ali definitivno ima posebno mesto u srcima fanova Flojda. Ovo je lični album svakoga ko se bar nekada osetio praznim i nostalgičnim a sam eho Gilmour-ove gitare svojim melanholičnim zvukom proganja slušaoca i tako prkosi vremenu već više od četrdeset godina. Nažalost, deset godina kasnije Roger Waters napušta bend a ove pesme su tek 2005. ponovo zajedno odsvirali na Live 8 festivalu u Londonu kada se tekstopisac sa setom osvrnuo iza sebe: „Veoma je emotivno stajati ovde sa momcima nakon toliko godina. Ovo radimo zbog onih koji nisu više sa nama… I naravno zbog Syd-a.“
26. juna 2012. godine, posle prvog emitovanja koje je imao na BBC-u, izašao je dokumentarac John-a Edginton-a pod imenom Pink Floyd: The Story of Wish You Were Here u kojem o albumu pričaju sva četiri člana Flojda kao i ostali ljudi koji su bili deo njegove realizacije.
Piše Aleksandra Prodanović
