PARKWAY DRIVE – „Ire“ (2015)

PARKWAY DRIVE
„Ire“
Metalcore
(Resist Records / Epitaph Records, 2015)

„Deep Blue“ je po mom skromnom mišljenju ploča njihove karijere, dok je prethodni „Atlas“ bio onaj kamen spoticanja, album na kojem mi se čini da su dostigli svoj plato i da nema dalje. Najava novog albuma podstakla je i mnoga pitanja. „Alas“ je promenu započeo, na „Ire“ promena je nastavljena.

PARKWAY DRIVE su svoje mesto jednih od kraljeva metalcore žanra pošteno zaslužili. Brutalni breakdown-i, opasni rifovi i vokali koje je otpevao Winston McCall, kao jedni od najboljih u igri, doneli su im slavu i uspeh van rodne Australije. „Deep Blue“ je po mom skromnom mišljnju ploča njihove karijere, dok je prethodni „Atlas“ bio onaj kamen spoticanja, album na kojem mi se čini da su dostigli svoj plato i da nema dalje. Najava novog albuma podstakla je i mnoga pitanja. „Alas“ je promenu započeo, na „Ire“ promena je nastavljena. 

„Ire“ je album na kome su Parkway Drive najviše eksperimentisali sa zvukom. Da, rasli su sa svakom pločom, ali su se uvek držali svog prepoznatljivog pravca što ih je i lansiralo i učinilo jednim od najkomercijalnijih i najtraženijih metalcore bendova na planeti. Mnogi će se složiti da im je promena bila potrebna. Na „Ire“ su naglo usporili tempo. Mešavina rock, metal, punk zvuka i svega onoga što se nalazi između svakako jeste inovacija u njihovom zvuku, i ovo je najviše što su se udaljili od matičnog žanra. Na momente više zvuče kao heavy metal bend koji gazi u metalcore vode, iako bi trebalo da bude obrnuto. Ali, promene mogu da budu i dobre, zar ne?

I dalje su žestoki. I dalje su glasni i agresivni. „Destroyer“ snažno otvara album. Udara jako od starta i taman kad se zauka negde na pola izgubite pažnju. Kad treba da zada zavšni udarac prosto se povuče. I čini se kao da većina pesama na albumu prati ovaj obrazac. Fali im samo malo one stare Parkway Drive magije da vas zakuca za pod. Kada su singlovi „Vice Grip“ i „Crushed“ izašli, nisam bila sigurna šta da mislim. Trebalo mi je neko vreme da svarim i prihvatim sve ono što sam čula i sve promene koje su se desile. „Vice Grip“ je definitivno ona od traka koje predstavljaju prekretnicu, koje su namenjene široj, mainstream publici. Iako ne mogu to da im zamerim, prosto mi je sve vreme nešto falilo. Na celom albumu taj „wow“ momenat za milimetar izmiče. Najbliže tome su pesme koje su se našle na drugoj polovini albuma, „Bottom Feeder“ i „A Deathless Song“, drugačije ali dopiru do slušaoca na način na koji bi trebalo. 

Zaista mi ne smeta pravac u kom je njihova muzika krenula, na određenim nivoima funkcioniše. Samo mi se čini da je promena usiljena, da ni sami nisu dobro razmislili šta zapravo žele. Albumu fali samo jedna iskra da zapali vatru, nažalost na „Ire“ nije bila dovoljno snažna i nadam se da će na sledećem izdanju to da se desi, kako bi od solidnog dodatka u njihovoj diskografiji došli do odličnog koji će zadovoljiti sve pristalice, i one „starog“ i one „novog“ Parkway Drive zvuka.

Piše Jadranka Balaš

Lista pesama:

01. Destroyer
02. Dying To Believe
03. Vice Grip
04. Crushed
05.Fractures
06. Writings on the Wall
07. Bottom Feeder
08. The Sound of Violence
09. Vicious
10. Dedicated
11. A Deathless Song