KOLUMNE SPECIJAL

Na nož!: Pantoš ponovo piše i nećete verovati šta se dogodilo! (FOTO, VIDEO)

Written by Boban Pantoš

Zašto bi ponovo to radio sebi, kao mantra mi je odzvanjalo u glavi dok sam se propitivao da li da pišem za Hardwired magazin. Bez ikakvog preterivanja, desetak godina provedenih u Nocturne magazinu ostavilo je posledice; taj period bio je svakakav osim laganog i relaksirajućeg. Nemoj, zajebi, navodio me je unutarnji glas na odluku, lakše ti je bez toga, što je živa istina. Ali moram, ne mogu drugačije, odsečno će drugi, verovatno sasvim iracionalni glas… I tako bi. Logično, vodio sam se nelogičnim savetom. Vratio se onome od čega je bežao, podrugljivo će racio, ali sam ga ionako odbacio. Zašto, pitam se sada. Zato što obožavam metal i rock muziku. Zato što živim za koncerte. Zato što sam i dalje zaljubljen u novinarstvo. Zato što, i pored svega, uživam u pisanju. Zato što je rock zajednica zahtevala da se vratim. Zato što je život sjajan.

Jes’ kurac. Razlozi su, naravno, posve drugačiji. Novinarstvo više ne postoji, mada te činjenice mnogi nisu svesni. Medijske kuće odavno ne rade svoj posao, mada će vas upravo one ubeđivati u suprotno. Potraga za istinom je ili stopirana ili (često i po život) opasna… Upravo u tome je problem, odnosno makar ja tako vidim situaciju. Novinarstvo je postalo čisto reklamiranje proizvoda. Novinari su postali reklamni agenti. Medijske kuće su postale agencije za oglašavanje. Istina je postala zabranjena. Stav je postao tabu. Pročitati nešto suvislo i zanimljivo postalo je nezamislivo.

Tužno je reći, ali potpuno isto se desilo i sa muzičkim novinarstvom. Samo pljušte reči hvale, ližu se dupeta, podižu se spomenici… Redom svi (pa čak i taj Nocturne koji je onomad bio poznat i priznat kao „kritički nastrojen“ magazin, što je i bio jedan od razloga da ga napustim) dele srca, hvale bez argumenata, poput Đokovića šire ljubav… Zajebi. Muka mi je od te odvratne političke korektnosti. Nazovimo stvari pravim imenima. Govno smrdi kao govno. Ako je svirka nekog benda bila sranje, onda sastav nije imao lošu epiozodu te večeri nego je – bio sranje. Ako je neko napravio sranje album, onda to izdanje nije nešto slabije u odnosu na prethodna, nego je – sranje album. Ako je organizator sjebao nešto na koncertu, onda nije malo lošije odradio posao nego inače, nego je – sjebao koncert. Ako je meni tuki dug 12 cm, onda nije skoro 15 cm, nego je – samo 12 cm. Ma, davno je na sve to lepo ukazao pokojni George Carlin, ali ko njega prati, tamo neku anonimnu budalu…

Te novolevičarske, politički korektne, SJW floskule su prazne poput naših novčanika. Nekako su svi naši portali upali u taj vrtlog, verovatno ni ne shvatajući kakvu štetu nanose. Ne sećam se da sam skoro pročitao negativnu recenziju npr. nekog koncerta… Šta, SVI su bili fenomenalni, ni jedan jedini makar prosečan?! To je prosto nemoguće, neko ovde malo kaki. Pitanje je samo zašto. Zbog straha od reagovanja bendova, debilnih fanova, ljutih organizatora? Sve je postalo besmisleno… Ne, svaki bend je poseban, svaki koncert je ostavio bez daha, svaki festival je ostvarenje snova. Povraća mi se od toga i trulih kompromisa.

Ako te je strah, batali pisanje. Ako ne želiš da talasaš, batali pisanje. Ako ti je toliko bitno da te svi vole, batali pisanje. Ili nemoj. Neka svi budu isti. Neka svi budu kopije kopija. Ali, kakav bi to svet bio u kome su svi dobri, sjajni, lepršavi i lepi… Savršen? Idiličan? Ne. Dosadan i tužan. I najbitnije – lažan.

Zašto su gotovo svi prestali da pišu za one koji nisu debili? Verujte mi, ima i onih koji nisu totalni izrodi, života mi! Ima i onih koji žele da pročitaju knjigu koja nije napisana na mobilnom telefonu, onih koji žele da vide stav koji ne potpada pod čistu medijsku manipulaciju… Ali kao da su svi zaboravili na njih, zaboravili na nas. Usudiću se da napišem – do ovog trenutka.

Upravo zbog svega toga, hajde malo da zabiberimo čorbu, hajde da probamo nešto drugačije sa Hardwired magazinom. Nešto zbog čega će se ljudi iz drugih medija i portala možda zamisliti. Nešto što će omogućiti ljudima da imaju nešto ZAISTA da pročitaju. Hajde da probamo s tim pravim novinarstvom, pa šta bude. Da probamo da se uhvatimo u koštac sa realnošću, pa kud’ pukne. Da probamo sa stavom, pa nek ide smrt. Ako ni mi ne uspemo u tome, pa batali pisanje. To je bar jednostavno.

About the author

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com

3 Comments

Leave a Comment