IZDVAJAMO SPECIJAL

PANTERA – Vulgarna demonstracija moći

Written by Boban Pantoš

Arlington, Teksas, 1981. Od oko 350.000 stanovnika u to vreme, svet će dobro zapamtiti njih petoricu. Četrdeset stepeni u hladu; biće da ih je sunce poprilično udarilo u glavu, pa petorica momaka, redneka sa raspalim instrumentima, odlučuju da osnuju glam/power metal bend.

Dakle, usred ozloglašenog Juga, braća Vincent Paul Abbott (bubnjevi) i Darell Lance Abbott (gitara), zajedno sa Tommy Bradford-om (bas gitara), Terrence Lee Glaze-om (gitara) i Donnie Hart-om (vokal), odgovorni su za rođenje sastava Pantera’s Metal Magic, da bismo 1982. konačno došli do itekako prepoznatljivog naziva ove metal mašinerije – Pantera.

Tokom iste godine novopečeni glam bend napuštaju dotadašnji pevač i basista, Hart i Bradford, a njihova mesta popunjavaju novopridošli bas-ludak Rex Robert Brown (tada Rexx Rocker) i Glaze, koji se latio mikrofona, pa je  Diamond Darell, ostao jedini gitarista u bendu. U tom periodu Pantera svira po rodnom Teksasu, gde ih je primetio Carlos Cavazo, tadašnji menadžer zvezda u usponu – Quiet Riot. Ljubitelji sleezy glam-a mogli su da vide stanovnike Arlingtona kao predgrupu sastava Ratt, DokkenStryper i, naravno, Quiet Riot. Iako primećena od strane solidnog broja ljudi, Pantera nije imala potrebnu dozu iskustva i znanja da bi se nametnula i zasenila pomenute bendove. Zato i čudi „luda“ odluka da se već 1983. godine objavi album. „Metal Magic“ je poprilično nakaradna ploča, veoma niskog kvaliteta, doslovno garažne produkcije. Album katastrofalnog cover-a producirali su braća Abbott i njihov otac Jerry Stariji, a objavljen je za home-made kuću, pogađate, Metal Magic. Ukoliko to nije dovoljno da se stekne utisak o koliko očajnom debiju je reč, poslušajte „bravure“ poput naslovne, zatim „Sad Lover“ ili direktan rip-off KISS-ove „Detroit Rock City“ pod imenom „Ride My Rocket“. Dvosmisleni seksualni tekstovi, izlizani rifovi, ritmovi koji izazivaju i smeh i podsmeh, teatralne i suvoparne solo deonice, nedovoljno ubedljivi vokali i stupidni refreni, na sreću, nisu im zapečatili sudbinu, ponajviše zbog toga što je Amerika u to vreme gutala sleezy bendove.

Naredni album momci izbacuju već naredne godine. Iako elementarnog pomaka svakako ima, predvođena Glaze-om (koji je promenio ime u Terrence Lee), Pantera kao da ubacuje u treću brzinu, ali i brzo ostaje bez goriva. Tek što se poleti, sledi slobodan pad, detalji koji su odlično odrađeni bivaju poklopljeni katastrofalnim rešenjima. Rifovima podređena naslovna „Projects In The Jungle“, smehotresna „Heavy Metal Rules“ i ostale, teško da mogu bilo kojem fanu zaličiti na ono što se danas podrazumeva Panterinom zaostavštinom.

Bilo kako bilo, ova ekipa nije rođena za odustajanje. Iako će se kasnije ispostaviti da će se i sami stideti svojih početaka, momci ne gube vreme i ubrzo, tokom 1985., objavljuju još jedno izdanje – „I Am The Night“.

Ovoga puta, kvalitativni skok je očigledan; čim čujemo uvodnu „Hot And Heavy“ (za koju je urađen i nemušt video) shvatamo da Pantera sve više širi vidike i, iako osnovno opredeljena kao glam/power metal bend, ubacuje deonice koje su posledica njihove ljubavi prema čistom heavy zvuku, kakav gaje npr. Judas Priest. S druge strane, na momente dolazi i do snažnijih ritmova, rifova i vokala, pa se može reći i da ovim albumom Pantera konačno kreće u pravcu – ekstrema. Numere „Onward We Rock“, „Daughters Of The Queen“ i „Valhalla“ nude daleko više nego svi prethodni albumi zajedno – pregršt zrelih solo-deonica Diamond Darell-a, sve bolju tehniku sviranja i sve prisutniji dupli bas bubanj Vince Abbot-a, pa i sasvim solidne heavy vokale Terrence Lee-a, koji se trudio i da na trenutke zvuči „žešće“ nego ranije. Naposletku će se ispostaviti da je bend od njega tražio agresivnost, brutalnost, ali i emotivnost i melodičnost što ovaj momak nije mogao da im pruži.

DOLAZAK KAUBOJA IZ PAKLA

Iako je „I Am The Night“ sasvim solidno prošao kod kritičara i publike, braća Abbott više nisu bili zadovoljni samom muzikom. „Želeli smo nešto više, osećali smo toliko energije u sebi, a to se nije moglo primetiti u našoj muzici“, izjavio je svojevremeno Diamond Darell, „pravdajući“ se lokalnim fanovima. Jasno je, Terrence Lee je morao da ode. Želja ostatka ekipe da se radi na muzici koja bi se najbolje mogla opisati kao „američki Judas Priest“ bila je isuviše velika. Terrence definitivno napušta Panteru, dok se braća Abbott bacaju na skauting.

Ubrzo, a nakon neuspelih pokušaja sa nekoliko pevača, sticajem okolnosti su se našli u zabačenom klubu u Luizijani tokom svirke benda Razor White. Sa zvučnika su prštale note pesama Judas Priest, dok je klubom plenio, binom dominirao osamnaestogodišnjak. „Znaš, bili smo jebeno oduvani njegovim glasom, ali i pojavom“, pričao je kasnije Vince Abbott. Istovremeno je delovao žešće napušeno, ali i kao da zna tačno šta da uradi da napali publiku. Pravi čovek za nas, kroz osmeh je objašnjavao Vince. Naravno, reč je o čoveku koji se zove Philip Hansen Anselmo.

Ukoliko verujemo rečima članova benda, Phil se odmah savršeno uklopio u celinu, uneo novu energiju i nove ideje, kako po pitanju muzike, tako i po pitanju imidža. Kao i kod mnogih bendova, tako i ovi Teksašani odbacuju stare krpe i ulaze u nove. Ali, za razliku od većine drugih bendova, stare prnje ne zamenjuju markiranim „uniformama“, nego se opredeljuju da na bini nose ono što nose – kod kuće. Dok su snimali naredni album, polako odbacuju „jebene nitne, lance i katance“, kako je to Phil rekao, na njemu svojstven način. Zatim, po poslednji put, Pantera objavljuje još jedan album u sopstvenoj režiji, jednostavnog naziva – „Power Metal“.

Na heavy osnovu momci ovoga puta dodaju i thrash metal idiome, pa tako dobijamo svojevrstan miks dva pravca. Furiozna „Power Metal“, thrash-irana ala Judas „Rock The World“ i baladična „Hard Ride“ističu se u odnosu na ostatak ploče. Međutim, pored toga što se itekako primeti veća doza agresivnosti, ovaj album donosi tri najbitne stvari – Diamond Darell polako postaje pravi mag svog zanata, bend daleko ozbiljnije pristupa komponovanju i, najzad – fantastičan glas koji poseduje Phil Anselmo. Raspon od visina pri kojim vam se pomuti u glavi do dubina koje vas ugrizu direktno u srce, sve vreme obuzima slušaoca. Phil, koji je do tada predstavljao prosečnog američkog tinejdžera, prerasta u frontmena koji, ispunjen raznim životnim frustracijama, emocije kanališe na zadivljujuće zreo način. Ujedno nežnost i oštrina njegovog glasa kao da predstavljaju krik svakog problematičnog mladića u Americi. Phil je godinama kasnije, pričajući o svom životu, obelodanio da je konstantno bio maltretiran u školi od strane starijih đaka, da je bio veoma povučen, ali sklon agresiji i destrukciji. Zvuči kao, za Ameriku, uobičajena priča, ali je zanimljiva činjenica da sve to možemo prepoznati u njegovom glasu. Najzad, iako i sam bend ne priznaje „Power Metal“ kao Panterin album, mora se podvući, on je polazna tačka, fitilj bombe koja dovodi do razarajuće eksplozije do koje uskoro dolazi.

„Cowboys From Hell“ je objavljen 1990. godine za Atlantic Records, a najavljivala ga je danas legendarna „Cemetery Gates“. Ujedno melodična i agresivna, pomenuta pesma najviše pleni tekstom i, ponovo, Phil-ovim glasom koji je još više dobio na dimenzionalnosti. Ipak, pravi udarac je napravio singl naslovne kompozicije. Te 1990. Guns N’ Roses su žarili i palili, Metallica je prerastala u bend stadionskih dimenzija, TestamentSlayer i Anthrax su svojim brzinama rušili sve pred sobom. Međutim, mnogi su bili začuđeni jačinom ove pesme – snažne bas deonice cepale su zvučnike, zarazan groove je bio toliko efektan da je svako telo naterao na reakciju, ludački rifovi su nas ostavljali u čudu. Čim se video zavrteo na MTV-u, bilo je jasno – svet je dobio pravu metal mašinu! „Domination“ tempom i brzinom apsolutno opravdava sopstveni naziv, eksplozivno-ritmična „The Art Of Shredding“ u sebi sadrži i fenomenalne melodije, „Medicine Man“ nudi bombastične rifove i solaže, dok kontura pesme „Heresy“ dozvoljava Phil-u da pokaže sve što zna. Naposletku, „Cowboys From Hell“ je i tekstualno valjao, lirika je pratila muzičku direktnost, pa se mnogo klinaca lako prepoznalo u iskrenoj i istinitoj poeziji koja je, ponajviše, govorila o svakodnevnoj frustraciji. Zbog svega navedenog ne čudi zašto bend apostrofira „Cowboys From Hell“ kao Panterin debi, zašto su njime dobili i nadimak za bend, ali i zašto fanovi sveta prigrliše ovaj jedinstven sastav.

 

Ta fama za Panterom raste i zbog njihove fantastične live izvedbe ali i zbog činjenice da bend mnogo vremena posvećuje fanovima, kako pre, tako i posle svirki. „Jebote, oni su kao mi. Znaš, ja sam kao onaj klinac u šutki. Ja sam u šutki kad gledam omiljene bendove. Kapiraš? Da ne pevam u bendu bio bih ispred bine“, objašnjavao je Phil. Zbilja, faktički na svakom koncertu, Phil bi skočio među ljude, skakao sa njima, grlio se, gurao… „Svakako, to fanovi umeju da cene, vole da vide i osete znak jednakosti između smrtnika na bini i smrtnika ispred bine. Sve je to isto sranje. Ja svoje frustracije izbacim gore, oni dole. Mi smo jedno“, reči su kojima Anselmo odgovara novinarki MTV-a „kako to da tako mali bend ima toliko odane fanove“. Značaj „Cowboys From Hell“, kako za sam bend, tako i za ceo muzički svet, svakako je bitan, ali ono što će tek uslediti malo ko je očekivao.

Očigledno gladni za stalnim promenama i progresom, momci mnogo toga menjaju, počevši od svojih imena i, ponovo, izgleda – Diamond Darell postaje DimebagVince Abbott Vinnie PaulRex Brownodbacuje glam zaostavštinu Rexx Rocker, a ceo sastav kožnjake, uske farmerke i slično. No, ono najbitnije – dodaju još više agresivnosti, tekstovi im postaju još zreliji i direktniji. Očigledno ljuti na sistem, ali i svesni da već imaju određenu snagu i uticaj, 1992. objavljuju „Vulgar Display Of Power“, čiji naslov predstavlja omaž čuvenoj rečenici iz filma „Egzorcista“. I kao da album tera svo zlo iz nas! Uvodna „Mouth For War“ grabi nas savršenim rifovima; Dimebagse predstavlja kao pravi inovator budući da takav način sviranja u to vreme niko drugi nije praktikovao, omađija nas već prepoznatljivim ali i najagresivnijim groove-om do tada i, naposletku, u potpunosti rasturi na milion parčića žestokim završetkom. Nasuprot njoj, fantastična i mračna „balada“ „Hollow“ zatvara album i kao da nam stavlja do znanja da sve to jeste Pantera – ozbiljna i predana u tome što radi, puna besa i nezadovoljstva, kompleksna i višeslojna, svestrana, agresivna i, naposletku, veoma emotivna duša. Upravo zbog toga se u njihovoj muzici pronalazi sve veći broj ljudi. Klinci sa koledža i srednjoškolci, iskusni rokeri i metalci, ali i u to vreme sve brojniji pripadnici „grunge nacije“. Pesmama „Walk“„This Love“„Rise“ Pantera je sjedinila sve ono što je do tada bilo jasno podeljeno – teški groove, teške rifove, teške solaže, teške ritmove, teške tekstove – heavy, thrash, hardcore, alternative, punk – sve u jednom. „Vulgar…“, naravno, predstavlja instant i komercijalni uspeh. Veoma uticajne studentske radio-stanice ne vade disk iz plejera, bilo je nezamislivo da sportski događaji, ispred stadiona, prođu bez „No Good (Attack The Radical)“, ali na koncetima vlada neponovljiva – „Fucking Hostile“!

 

 Obraćajući se, pre svega, svojoj generaciji, Pantera je pronašla savršen recept za kanalisanje bunta njihovih fanova. „To je naš iskren stav, čoveče. Jebi ga, ja sam klinac iz Nju Orleansa, opresiju doživljavam celog života, kao i svi moji ortaci. Jebeš to, ja volim ovu zemlju i pevam njoj. A ovu jebenu zemlju ne čine usrani političari, radikalne grupe i kerovi, nego ti i ja i ovaj klinac koji sad kod kuće sluša naš album„, govorio je Phil. Zbilja, sav bunt, svo nezadovoljstvo prema sistemu stalo je u ta nepuna tri minuta. Nije ni čudo što je ta punk-metal pesnica prkosa i u narednim godinama ostala koncertni hit.

Kako to obično biva u Americi, predstavnici sedme sile svoje lešinarsko oko bacaju i na ove momke. Ali, našli su se u velikom problemu – Phil Anselmo definitivno nije čovek koga možete pustiti da priča jer se vrlo lako može desiti da ostanete bez posla – on zaista nije imao dlake na jeziku, a svaka druga reč mu je bila psovka; Vinnie Paul – iako veoma komunikativan više je voleo da priča sa pivom, viskijem i jegerom; Rex Brown – delovao je kao mršavi dečkić koji se sasvim slučajno našao među životinjama i mrzeo je intervjue; i najzad – Dimebag Darell je bio poletan, srećan i privatno veoma miran i povučen čovek koji je imao fobiju od objektiva. Zato i nisu usledile silne naslovne strane, opširni intervjui, specijali i slično. Međutim, od samog početka karijere bend je obožavao da snima sopstvene gluposti sa turneja, čas je kameru držao Vinnie, čas Rex, čas Phil, čas Dimebag. Njihovi trash video radovi „Cowboys From Hell – The Video“„Vulgar Video“ i „3 – Watch It Go“ obezbedili su povezanost sa fanovima kakvu ni 10.000 intervjua ne bi moglo; realno, stvorila se posebna, neraskidiva veza. Pantera je bio pravi američki bend, sa američkim tekstovima, američkim groove-om, američkim prenaglašenim besnim pristupom.

AMERIKANIZACIJA STILA,
INTERNACIONALNI USPEH I TREND-UBICE

Tokom tih godina, početkom i sredinom devedesetih, nekada ekstremno popularni pravci, glam i thrash, faktički više ne postoje. Grunge je uzeo primat, ali jedni od retkih koji nisu dozvolili apsolutnu dominaciju „novog zvuka“ jesu upravo momci iz benda Pantera. Šta više, Phil je voleo sastave poput Pearl JamSoundgarden i Alice In Chains – „to je prava, jaka, jebena američka muzika! Priča se rifom, sporo, teško, baš kakav je život“, izjavio je svojevremeno, dodavši da se više oseti ponosnim kada festivalsku binu podeli sa američkim bendom makar to bio i Green Day, nego evropskim, pa bili oni i Judas Priest. Za takve izjave možemo mi da se pravimo do sutra da ne razumemo i ne odobravamo, ali je činjenica da bismo više ponosa osetili kad bi svetskom muzikom vladali sastavi i muzičari iz Srbije, zar ne? Uzgred budi rečeno, Amerika je tih godina u potpunosti okupirala svet svojom muzikom, pa je možda i to jedan od razloga zašto dolazi do još veće „amerikanizacije“ zvuka na kultnom – „Far Beyond Driven“.

Uticaje njujorškog hardcore-a možemo primetiti čim čujemo„Strength Beyond Strength“, kako sa muzičke, tako sa vokalne strane. Phil u potpunosti odbacuje high-pitch power vokale, a ubacuje HC, growl i harsh urlike. Dimebag-ovi rifovi teži su nego ikada do tada, ali i poprimaju „dušu“ sastava poput Suicidal Tendencies i Prong. Ipak, i posve zadivljujuće, stiče se utisak da Pantera nikad bolje nije zvučala! „Becoming“, uz semplove i zaista glasne bubnjeve nudi nešto što bi se moglo opisati kao „southern rifovi i southern pevanje“. Naravno, agresivnost i agonija prepoznaju se u svakom prokletom tonu, dok bas gitara biva jača nego ikad. Numera „Slaughtered“ počinje kakvim industrial motivima u rifovima da bi se ubrzo pretvorila u death metal i HC razbijačinu, što doprinosi ubedljivosti prilično čudne produkcije Terry Date-a. S druge strane, Dimebag je spustio štim, pa neretko imamo utisak da slušamo neki podivljali sludge bend, dok Phil-ovi tekstovi u potpunosti predstavljaju njegov svet – Ovo je najjači šit koji smo do sada napravili, razvaliće vas, majke mi, rekao je Phil i dodao je ovog puta dao celog sebe, kako po pitanju vokala, tako i po pitanju tekstova.

Iako ne briljantna i posebno nadahnuta, Phil-ova poezija je efektna. I najbitnije, mnogi se mogu prepoznati u njoj jer zapravo govori o stvarnim događajima i stvarnom besu, nezadovoljstvu. Najzad, bomba koja je svojom eksplozijom, uz neponovljivu „I’m Broken“, najviše doprinela uspehu albuma jeste himna „5 Minutes Alone“. Tekst za ritmičnu rifologiju nastao je tako što je na jednom koncertu neki lik iz publike Phil-u pokazao srednji prst. Phil, takav kakav je, rekao je fanovima da ga prebiju, pa je otac tog klinca tužio bend i poručio – „dajte mi samo pet minuta nasamo sa tim Phil Anselmo-m i pokazaću mu ko je ovde glavni“, na šta je Phil uzvratio „dajte mi samo pet minuta nasamo sa ocem te pičkice i razbiću ga“

Bilo kako bilo, „Far Beyond Driven“ doživljava oprečne reakcije, velike hvale i velike kritike. Ipak, ono što je najbitnije, fanovi su pohrlili u prodavnice i novitet postaje prvi ekstreman album koji je debitovao na Billboard-ovoj listi – prvim mestom! Usledile su široke turneje, faktički po celom svetu, internacionalni uspeh benda je obezbedio duga putovanja, obezbedio je bendu da vidi mnoga mesta, ali i saznanje da velika popularnost sa sobom nosi i veliki teret. „Užasno mnogo smo svirali, i bio sam strašno umoran od svega. Izgubilo se to zadovoljstvo, a uvek sam govorio da ću prestati da se bavim muzikom ako do toga dođe“, govorio je Phil 2006., objašnjavajući događaje koji će uslediti tokom i posle turneje povodom albuma. „Imao sam problema sa leđima, vratnim pršljenovima, baš sam se raspadao i sve mi je išlo na kurac. I znaš kako to ide, počneš sa običnim lekovima, i bude ti kul, bol prestane. Ali ti lekovi su jebene varalice, lažovi, i ubrzo to provališ. Bolovi se stalno vraćaju, a lekovi više ne deluju jer si jebeno imun. Dok sam shvatio šta se dešava i šta radim, već sam bio navučen na heroin“.

Te 1995. dolazi do potpune otuđenosti i razdvojenosti inače veoma bliske grupe prijatelja. Phil je počeo, i za njegove standarde, da pravi previše sranja na koncertima. Bukvalno. Jednom prilikom je izvršio veliku nuždu na bini, govoreći u mikrofon „American badass stench“. Zatim, kad ga je novinarka pitala za brzi intervju, odgovorio joj je da on ne može brzo da svrši, ali da će se potruditi. I isukao ga iz gaća. Naposletku, ostaće i zapamćena izjava u Montrealu da rep muzika poziva na ubistva belaca. Budući da je bilo jasno da ne ide sve u dobrom pravcu, Phil odmah nakon turneje odlazi u Nju Orleans i sa dugogodišnjim prijateljima počinje da piše pesme za sludge/southern metal super-grupu Down. Rezultat te saradnje je fantastičan album „NOLA“ (nadimak za Nju Orleans), pa tada i kreću prve glasine da se Pantera raspala.

Međutim, tokom 1996. momci ponovo ulaze u studio, i to delimično – Phil snima vokale u studiju Trent Reznor-a iz Nine Inch Nails u Nju Orleansu, dok ostatak benda svoje prangija u Dalasu. S obzirom na to da je takav rad, blago rečeno, čudan, možda je i trebalo očekivati da „The Great Southern Trendkill“ ne zvuči dobro. Ipak, čini se da i najveći pesimisti nisu očekivali toliki pad u kvalitetu. S jedne strane zbog tanke produkcije, s druge zbog, za Panteru, neuobičajenih i preteranih repeticija, utisak razočaranosti dominira. „War Nerve“„10’s“„Floods“ sasvim su okej pesme, ali je to daleko od standarda koji su sami postavili. Očigledno je da nije bilo grupne saradnje i dorade kao do tada, pa se tako i promotivni singl „Drag The Waters“davi u besciljnom ponavljanju refrena, dok numere poput „The Underground In America“ ne uspevaju ni da dotaknu znatiželju. Jedino dvodelna „Suicide Note“ nudi nešto novo i posebno – blago ironična i nadahnuta kaubojsko-akustična pesma pretvara se u ekstremni bućkuriš i, konačno, prepoznatljivi groove. Takođe, mnoge fanove je razočarala činjenica da je Pantera usporila. Svakako, ujedno je postala i teža, ali tempo je sporiji, prepolovljen, očigledno zbog Phil-ovih tendencija koje su išle ka sastavima poput Crowbar. Za neke kvalitetan, za neke loš, korak u vidu „The Great…“ svakako ostaje zapamćen, po dobru ili po zlu.

 

SMRT UMALO I SMRT ZAISTA

Ta negativna energija koja kao da se uvukla u bend, kulminaciju doživljava tokom 1996., kada Phil ima overdose, i to već treći, ali definitivno najozbiljniji. 13. jula srce Phil Anselmo-a je prestalo da kuca na celih pet minuta i malo je falilo da se od reanimacije odustane i proglasi smrt. Ukoliko ste mislili da će uslediti klasične priče za near-death experience, prevarili ste se, to je ipak Phil – „Ma, ne sećam se ničega osim medicinske sestre koja mi je rekla da sam imao overdose. Nisam video svetlo, nije mi se niko obratio odozgo ili odozdo, nisam video dugu i ta sranja. Ali jesam osetio sramotu jer su svi saznali. To mi je bio već treći put, ali po prvi da svi iz benda znaju, porodica, prijatelji, novine. Sramota, sramota me je jedino spasla od tada“, izjavio je Anselmo podosta docnije.

Budući da je zid između Phil-a i ostatka benda bio toliko veliki, svi su bili iznenađeni činjenicom da je Philovisnik o heroinu. Naravno, usledile su intenzivne terapije i odvikavanja koja su, za divno čudo, dale rezultate. Da sve bude još bolje, Anselmo je konačno otišao na operaciju leđa i vratnih pršljenova, pa nakon i tog oporavka – bolova više nije bilo. Sve to, uz doslovno odrastanje, učinilo je da Phil počne zrelije i produktivnije da se ponaša – pod nadimkom Anton Crowley svira gitaru na Necrophagia albumu „Holocausto De La Morte“, sarađivao je s bendom Eibon, ali i osnovao Viking Crown.

Ta Anselmo-va novostečena energija i jasna želja za stvaranjem ponajbolje se oseti na narednom i, ispostaviće se, poslednjem Panterinom studijskom ostvarenju – „Reinventing The Steel“, objavljenom 2000. Kao što i sam naziv govori, u pitanju je album koji je nastao ponovnim rađanjem stare, dobre Pantere! Kako je bend udahnuo svež vazduh, tako je došlo do svežih ideja – „Revolution Is My Name“, „We’ll Grind The Axe For A Long Time“„Yesterday Don’t Mean Shit“„Uplift“„It Makes Them Disappear“ donose Panteru s još masnijim rifovima, jačinom koja se ne sreće ni svaki treći dan, primetnijim a svakako doziranim uticajem southern i sludge metala. Dok slušamo „Reinventing The Steel“ možemo jasno osetiti miris benzina i nafte, užarenog teksaškog asfalta, viskija, krvi i baruta – dakle, prava američka aroma prati nas sve vreme, posve ubedljivo, pa zato i ne čudi zašto imamo utisak da je u pitanju najbolje izdanje u njihovoj raznovrsnoj diskografiji. Dimebag briljira idejama, sludge motornim testerama, Vinnie Paul je ovoga puta sveo tehniku, preciznost i jačinu na savršen balans, pa uz neponovljivu interpretaciju Rex Brown-a, taj dvojac čini da se osetimo kao da slušamo brundanje Dodge Viper-a, i to na auto-putu L.A.-Tihuana. Kad se na sve to dodaju činjenice da Phil koristi svoj zanimljiv glas na krajnje znalački i profi način i da na pesmi „Goddamn Electric“ gostuje niko drugi do živa legenda Kerry King, biva nam jasno da smo konačno dobili pesnicu u facu, upravo onu pesnicu kojom su nam ovi momci pretili svih proteklih i prokletih godina. Bes, nezadovoljstvo, snaga, frustracije, manijakalnost, alkohol, pik-apovi, trava, tetovaže, večita borba, kako protiv drugih tako protiv sebe, konačno dolaze u potpunosti do izražaja – „Reinventing The Steel“ cepa zvučnike, tela i srca.

 

Nažalost, ta fantastična energija, jasna iskrenost koju možemo čuti na albumu, iskrenost u izražavanju besa i večitog bunta, kao i da se u potpunosti uvukla među članove benda, a na svakako loš način. Nakon skraćene turneje (zbog napada avionima na Bliznjakinje u Njujorku i zgradu Pentagona 11. septembra 2001.), Phil Anselmo odlazi u Nju Orleans. „Rekao je da mu treba odmor. On je veliki patriota i sve ovo ga je veoma pogodilo“, objašnjavao je Vinnie Paul zašto je bend uzeo „odmor od godinu dana“. Međutim, ispostaviće se da su stvari daleko ozbiljnije – taj preko potreban odmor za Anselmo-a je kratko trajao. Odmah se posvetio pravljenju novog Down albuma, što je ujelo za srce Dimebag-a – „Čoveče, to su zajebane stvari, to je nepoštovanje. Rekao je da mu je potreban odmor od muzike, što je očigledno bila laž“, besno je komentarisao za Rolling Stone.

Ipak, bend se, bar zvanično, još uvek nije raspao, Elektra objavljuje neku vrstu kompilacijskog EP-a, gde su se našle i obrade omiljenih im Black Sabbath i Ted Nugent-a. Nedovoljno da bi se zaustavila bojazan u milionima fanova širom sveta. Da sve bude još gore, Dimebag i Phil započinju pravi medijski rat – ne biraju reči i sredstva ne bi li optužili onog drugog za Panterinu neaktivnost. Dimebag mahom poručuje da je Phil „jebena pičkica, kukavica i lažov i da je Down najveće sranje od benda“, dok je Phil, uopšteno, odgovarao da je „Dimebag reinkarnacija Hitlera koji želi da kontroliše ceo svet i svačije emocije“… Zatim je otpočela i sveopšta podela među fanovima, medijima, novinarima, a najteže je bilo Rex Brown-u koji je svirao, radio i viđao se sa obema zaraćenim stranama. Ostaće zabeleženo da je čak i Njujork Tajms posvetio celu stranu, kao bendu, a zapravo svađi između njih dvojice podržavajući Dimebag-a koji je, po njihovom mišljenu, „trezveniji i normalniji“.

Podržavali „levu“ ili „desnu“ stranu, tužna strana istorije će pokazati da svi ostaju bez Pantere – 2003. bend je zvanično raspušten. Svet je ostao bez jednog od najuticajnijih bendova u istoriji rock-a, a svakako jednog od najoriginalnijih u metal svetu. Skoro svaka nada da može doći do pomirenja, čini se, ugasila se nastankom novog sastava braće Abbott – Damageplan. A zaista svaka ugasila se nasilnim gašenjem jednog života…

Sve svetske agencije i televizije, velike i male, bogate i skromne, javljaju da je došlo do pucnjave na koncertu metal benda Damageplan, i da ima žrtava. Isprva su informacije bile oskudne, nagađajuće, pominje se ubistvo policajca, dok ubrzo ne stiže potpunija – ludak pod imenom Nathan Gale je 8. decembra 2004. vatrenim oružjem usmrtio Nathan Bray-a, Erin Halk-a, Jeff Thompson-a, kao i Darell Lance Abbott-a, poznatijeg pod imenom Dimebag Darell… Ne želeći da trubimo koliki je to gubitak za svetsku muziku, fokusiraćemo se na događaje koji su usledili. Pronela se priča da je Gale s namerom ubio Dimebag-a jer je njega krivio za raspad Pantere, što je sa socijološke strane krajnje opasno. Očigledno nesvesni kako međusobni rat utiče na druge ljude, Darell i Phil nisu vodili računa ni o čemu drugom osim o sopstvenim ego tripovima – rezultat svega toga jeste smrt čoveka, za koga kažu, da je bio sjajan prijatelj i pozitivna ličnost. Ono što mi svakako znamo jeste da takva Darell-ova smrt, da takva smrt Pantere nikad neće biti prežaljena…

 

Phil se našao na udaru medija, fanova, Dimebag-ovih rođaka, prijatelja i – devojke. Rita Haney poručuje Anselm-u da će ga ubiti, dok Vinnie Paul izjavljuje da će ga stići pravda. Vremenom, te strasti su se stišale, do krvi zaraćene strane su konačno pronašle zajednički jezik. Ipak, sa svih strana se odlučno odbacuje ideja o re-unionu. I da se ne lažemo, najbolje je da tako i ostane. Teksašani su nam ostavili pregršt odličnih rifova, ludačkih ritmova i nesvakidašnju energiju – ne treba gaziti, pljuvati po tome, a stiče se utisak da bi upravo tako bilo ako bi na Dimebag-ovo mesto došao neko drugi, pa bio to i Kerry King, kako se tada pominjalo…

Od tada Phil dela kroz razne solo varijacije i sa bendom Down, dok se Vinne po prvo put usudio da krene u muzičko putovanje bez svog brata sa sastavom Hellyeah.

Na kraju, ne ostaje ništa pametno ni dovoljno snažno za napisati. Možda se zato i treba pozvati na Darell-ove reči:

„Obožavam da sviram u ovom bendu, sa ovim momcima.
I jednog dana kada ne bude bilo Pantere, neće biti ni mene…“

O autoru

Boban Pantoš

Journalist

Contact
boban@hardwiredmagazine.com