Iako sam do sada mali milion puta gledao Kelte, i svaki put kada ih vidim na bini osećam se kao u svojoj sobi sa svojim društvom, jedna stvar mi je noćas postaja jasna. Vrzmalo mi se to po glavi i ranije, ali sada sam konačno iskristalisao tu misao. Svaki bend bi trebalo da ima violinu. I u svakom treba da je svira Nikola Stanojević.
Video sam brdo bendova koji neguju irski i keltski zvuk, i u svakom je violina instrument koji daje na značaju, na melodiji i doprinosi energiji, ali ne sećam se da sam ikada video da baš ona bude pokretačka snaga u gotovo svakoj pesmi. Ipak, ima još mnogo toga da se kaže o ovom koncertu.
Orthodox Celts uživo u Novom Sadu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Čudne stvari su se dešavale na ovom koncertu. Počevši od nešto manje posete od očekivane i one koja je bila prošle godine na istom ovom mestu, preko kamera koje su okruživale binu u svrhu snimanja dokumentarca, pa do tehničkih problema koji su uticali na setlistu i sam tok svirke. Ipak kombinacija svih tih stvari nekako je učinila ovaj koncert još intimnijim iskustvom i dodatno pojačala osećaj bliskosti između benda i publike. A on je svakako tu, ipak se poznajemo godinama.
Negde oko pola deset bend je izašao pre polupopunjen klub, i dok je publika još zauzimala svoja mesta započeo adekvatnom “St Patrick Was a Gentleman”. Nakon što su nanizali “The Irish Rover”, “Whiskey You’re the Devil” i “Wearing of the Green” postala je jasna namera benda da od starta nametne visok tempo, i da od njega ne odustaje. Publika je igru spremno dočekala, pa je uzvratila već sa prvim taktovima i dala do znanja da je spremna za dugo veče.
Orthodox Celts uživo u Novom Sadu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Lagano spuštanje tempa sa “Nancy Whiskey”, “Ben na Shi” ili “Mick McGuire” nije donelo suštanje atmosfere, već naprotiv – odnos na relaciji bend-publika bio je u uzlaznoj putanji. Horsko pevanje nastavljeno je i dalje, a bend je pametno nizao upravo takve pesme – sumornu “Dirty Old Town”, plesnu “Two Faces”, ili veliku, narativnu “Star of the County Down”.
Odlično poznavanje benda i publike lako je bilo uočljivo i odgovorom na neke, ne toliko izvikane pesme poput “I’ll Tell Me Ma”, “Sindidun” ili “Mountain Dew”. Upravo tu je postalo primetno da je Stanojević odlučio da “ukrade šou” dajući pesmama dodatnu energiju, ali to nije dugo potrajalo. Poslednja je donela probleme nakon kojih je bas gitara prestala da daje znake života.
Orthodox Celts uživo u Novom Sadu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Brzo pregrupisavanje na bini dovelo je do toga da čujemo neke pesme koje dugo nismo imali prilike. Neki od nas nikada, budući da je dobar deo njih napisan pre nego što su neki od članova uopšte bili u bendu, a neki u publici bili rođeni. Bend je “zagrebao” po svom debiju iz davne 1995. godine, pa su se iz nemali procenat improvizacije na repertoaru našle “Wild Rover”, i “Mrs. Mc Grath”, ali i “The Real Me” koja je zvučala moćno, a u kojoj je glavnu reč ponovo vodila violina. Dobili smo još i “What’s Goin’ On” pre nego što je binom ponovo zagrmeo zvuk basa, ali onda smo znali da stvari postaju ozbiljne.
Poslednji deo seta i bis doneli su neke od najjačih aduta koje bend ima da ponudi. “Rocky Road to Dublin”, “Wind that Shakes the Barley”, “Far Away”, “Green Rose”, “The Celts Strike Again”, “Drinkin Song”, “Far Away”, “Rare Old Mountain Dew” ili “Front Row Theme” donele su horsko pevanje, ples ili šutke, svaka u svom ritmu. Nisam siguran kojim redosledom su išle, niti u kom tačno momentu se dogodio kratkotrajni silazak sa bine i povratak na nju, ali to je manje važno.
Orthodox Celts uživo u Novom Sadu 2016. godine, photo Tamara Samardžić
Ono što znam, jeste da je bis Aca proveo u dresu “naše Voše”, sa brojem 14 na leđima. Reč je naravno o Ivanu Lakićeviću desnom beku Vojvodine koji je veliki fan rock muzike, ali i navijač “zelenog” kluba iz Glazgova. Pridružujemo se Aci u željama da se ovaj momak jednom i nađe u dresu škotskog velikana. Kraj bisa obeležila je pesma “Partin’ Glass” koja je trebalo da označi kraj koncerta, ali se publika ipak nije slagala sa tim. Upriličen je još jedan povratak i još jedna pesma pre konačnog povlačenja sa bine.
Orthodox Celts su još jednom pokazali zašto su jedan od naših najkvalitetnijih koncertnih bendova. Energija koju šalju sa bine je gotovo nestvarna, a opet toliko čista i potpuno oslobođena svakog vida agresije. O sviračkom delu nema potrebe mnogo raspredati, bend postoji 24 godine, i to se itekako oseti u njihovoj svirci. Upravo godišnjica koju očekuju sledeće godine bila je razlog gorepomenutim kamerama, a bend je najavio dokumentarac koji bi trebalo da se pojavi tokom sledeće godine. Ipak, ja moram da postavim jednom drugo pitanje – kada će taj album?
piše Miljan Milekić
