RECENZIJE RECENZIJE ALBUMA

OF MICE AND MAN – „Defy“ (2018)

Written by Teodor Radović

OF MICE AND MEN
„Defy“
Nu Metal / Medolic Metalcore
(Rise Records, 2018)

Red Growl vokala, red Hanke Paldum. Basista se prihvatio mikrofona dok je originalni pevač napustio bend zbog „kreativnih razlika“ (čitaj- raspodele para). Što bi Dr. Nele rekao „ne daju mu, bolan, da sevdah svira“. Novi album OM&M je tu. Na šta to liči?

Moram odmah na početku da kažem da nisam baš veliki fan tog nekog screamo/emo/post/whatever hard kor / metal kor /nu metal / trlababalan zvuka. Tamo negde kad se Linkin Park pojavio, već sam dobro zagazio u dvadesete pa me taj red growl vokala red Hanka Paldum vokala i nije baš fascinirao u startu. Da sam tada bio sedam do deset godina mlađi, verovatno bih se primio na svu tu isporuku love/ hate emocija pa bi mi to negde u malom mozgu ostalo kao muzika mojih tinejdž godina. Ovako sam doživotno osuđen na Stockholm sindrom vezan za euro dance, što je verovatno još i gore, ali šta da se radi, taj zvuk je jednostavno bio sveprisutan u mojim tinejdžerskim godinama i kao takav ostao urezan u nekoj od mojih sivih ćelija.
 
Realno, Linkin Park je početkom dvadeset prvog veka bio ono što je 2 unlimited bio samo nekih sedam do deset godina ranije – sveprisutan. Nu metal je postao novi eurodance. I dok bismo mogli da raspravljamo o ukusima i kvalitetu ova dva žanra, neoboriv fakat je da su oba izdominirala muzičko tržište u svoje vreme.
 
OF MICE AND MEN nam ne nude ništa novo. Ništa upečatljivo i pamtljivo, ali s druge strane balansiraju tako da u skladu sa žanrom, dovoljno dobro plivaju unutar granica istog. Možda naupečatljiviji momenat albuma je to što se basista Aaron Pauley prilično uspešno oprobao kao glavni vokal. Moje mišljenje je da su te turbulencije oko pevača dosta uticale na činjenicu da bend i dalje luta u traženju sopstvenog izraza. Prvo ih je zbog bolesti napustio originalni pevač i osnivač benda Austin Carlile da bi ga nakratko zamenio Jerry Roush. Zatim se Austin vratio u bend da bi OM&M nastavili „oću piškim neću piškim“ tradiciju pa je Austin opet izleteo iz benda ovaj put zbog „kreativnog neslaganja“ i svih onih drugih glupih razloga koje možemo pročitati u novinama kad nekoga izbace iz benda zbog raspodele novca ili u žutoj štampi kad se selebritiji razvode. Uvek postoji neko kreativno neslaganje i nepomirljive razlike ili neki sličan glupi izgovor. Dr Nele Karajlić bi na sve ovo rekao “ a samo prava raja je znala u čemu nje trik : nije ti Austin jarane budala, on ti je defakto umjetnik „.
 
I stvarno, sudeći po tome da je Austin kukao kako je ovaj put otišao iz benda jer mu ostatak članova nije dao da bude uključen u proces pisanja tekstova, ne mogu a da se ne setim onog legendarnog stiha iz „Ibro Dirka“ pesme : „ne daju mu bolan da sevdah svira „.
Nazad u vreme sadašnje – što metaforički zvuči sasvim ispravno kad je novi zvuk ovog benda u pitanju : dosadašnji basista je uspeo da iznese ovaj album kao glavni vokal i to veoma dobro, bez obzira na moj animozitet prema ovom žanru.
 
Pesma koja najviše obećava na ovom albumu je jedan od prvih koje su snimili, Warzone. Doduše glavni problem, kao i u svakoj drugoj pesmi je taj melodični momenat tamo negdje oko 1:45. Nemam ništa protiv melodičnih stvari (naprotiv) ali u ovom nu metal žanru to je maltene obavezan deo pa ne mogu a da ne napravim opet paralelu sa eurodance : red muškog repovanja, red ženskog refrena i tako u krug.
Kao eurodance tako i nu metal ima te ponegde moćne i masne hard core / thrash metal deonice, baš kao u Warzone, da bi presekli taj flow s nekim MTV nja nja nja zvukom koji je otprilike kao Justin Bieber sa distorzijom. Isto važi i za uvodnu/ naslovnu  Defy ili fantastičan, fantastičan thrash metal na početku Instincts…a onda kad strofa prođe i kad slavuj pusti svoj umilni glasić kroz šljivike i livade, dođe mi da flašu rakije razbijem o zid!!! Problem je što uz ovakav melodični vokal ne mogu da zamislim sebe kako pijem rakiju, a gusti sok iz tetrapaka koji bi savršeno išao uz ovakav zvuk – ne može da se razbije kad ga zavrljačiš prema zidu od besa.
 
Možda je malo off topic ali stvarno, šta je s tom Kalifornijom??? Kako sve uspeju da umelodišu ( copyright na ovu reč molim)??? Prvo su omekšali punk sa svojim melodičnim vokalima i roštiljanjem po gitarama i tako utrli put gomili indie njanjavih bendova (ruku na srce postoje i uspeli eksperimenti, poput Descendents), da bi zatim ukenjali i Ska sa svojim Sublime / No Doubt paprikašem. Linkin Park i njegovi najuspešniji derivati takođe dolaze iz te iste države. Sa druge strane imamo Bay Area Thrashers kao totalni antipod svemu tome a imamo i fantastične Fishbone i malo manje fantastični Mordred.
Paralela sa Srbijom se sama nameće – zemlja u kojoj Tašmajdan mogu da napune i Cane s brejkersima i Era Ojdanić je mozgojeb svoje vrste. Koliko god da nisam fan OM&M, ukoliko makar jedan klinac poželi da zagrebe pravi zvuk pa počne da kopa po muzičkoj istoriji, onda je njihova misija uspešna. U tom smislu moram da pozdravim očajnu obradu Money od Pink Floyd. Da, verzija je totalni trash ( a ne thrash) ali ako barem jedan njihov fan poželi da čuje original pa ga to odvede na Floyd, King Crimson, Van der Graaf Generator, Jethro Tull i sličan zvuk – onda je OM&M misija uspešna.
 
Trebao bih ukratko da se osvrnem na pesme ali ovde kad čujete jednu čuli ste sve. Maltene matematički precizno se smenjuju te sekvence „vidi kako smo zajebani i besni “ sa“oh draga sečem vene dok na tebe mislim noći ove „. Kad bih bio zaludan da isečem samo tvrđe deonice albuma, verovatno bi album dobio slabašnu četvorku, bez zezanja. Ovako, moj subjektivni utisak je dvojka ali zbog gore pomenutog uticaja na klince kao i činjenice da nisam fan ovog zvuka, trojka se sama nameće kao realnija od moje procene.
 
Piše Teodor Radović
Lista pesama:
01. Defy
02. Instincts
03. Back to Me
04. Sunflower
05. Unbreakable
06. Vertigo
07. Money
08. How Will you Live
09. On The Inside
10. Warzone
11. Forever YDG’n
12. If We Were Ghosts
 

O autoru

Teodor Radović