Noć raspevanih holograma – Usluga fanovima ili laka lova?

Što sam bliži svojoj 30-toj godini, a čini se da joj se približavam brzinom svetlosti, sve češće primećujem da me muče problemi na koje se mladi ljudi generalno ne žale. Međutim jedan koji me najviše muči nije vezan za zdravstveno stanje ili egzistencijalnu krizu. Naime, sve češće primećujem hronične napade misli kao što su „kako je lepo bilo onomad“ ili „kako smo se lepo družili tada“. Ta hronična nostalgija je nešto čega sam se oduvek gnušao kao adolescent, a sve češće primećujem da mi se uvlači pod kožu i poigrava sa umom.

Rock scena eksploatiše nostalgiju više nego bilo koji drugi žanr (osim možda ljubitelja klasične muzike iz više nego razumljivih razloga). Koliko često čujete, pa i sami izustite „Kako se nekad dobro sviralo“ ili „nekad je muzika imala smisla“. Koliko često vidite bendove koji žive od stare slave i izdaju albume čisto da bi imali povoda da se otisnu na turneje, kako bi opet svirali one pesme „uz koje smo rasli“ a potpuno zanemarili novi materijal, bez obzira na to da li je kvalitetan ili ne. Iako sam i sam zagovornik one stare „bez starca nema udarca“, neki bendovi jednostavno nastave da žive kroz figurativne aparate za održavanje života iako im je rok trajanja odavno istekao i sami osećaju da ne mogu više da nastave tim tempom.

Pa dragi moji, sve to je upravo dobilo potpuno novu dimenziju. Ukoliko redovno pratite naš portal ili ste bili jedan od 75.000 srećnika koji su posetili ovogodišnje izdanje festivala Wacken Open Air znate da je čast da zatvori prestižni festival 2016. godine pripala bendu DIO DISCIPLES, koji su oformili članovi benda koji je nekada predvodio Ronnie James Dio, i koji su nastavili da nastupaju nakon njegove smrti. Zamislite iznenađenje onih koji su iz prvih redova posmatrali kako se bendu tokom kultne pesme We Rock na bini pridružila prozirna utvara koja je po stasu i glasu jezivo ličila na pokojnog frontmena. Ovaj digitalni duh je imao iste manirizme kao i legendarni pevač i animirao je publiku, čija je reakcija iz onoga što smo mogli da čujemo i vidimo bila nesumnjivo podeljena. U jednom trenutku ova pojava je podigla zastavu festivala Wacken i zadenula je za svoj eterični mikrofon.

Zašto izbegavam da se obratim ovoj pojavi po imenu? Iz prostog razloga što ta pojava nije Ronnie James Dio, koliko god mi želeli da imamo moć da vratimo ljude kao što su Lemmy Kilmister, Phil Lynott, David Bowie, Frank Zappa ili sam Ronnie James Dio iz mrtvih. Pritom, ja nisam neko ko se plaši tehnološkog napretka, naprotiv. Kao dugogodišnji fan naučne fantastike razvoj tehnologije holograma je nešto što me oduvek fasciniralo. Ne sumnjam da će jednog dana čovečanstvo tu tehnologiju toliko usavršiti, da ćemo imati cele sobe poput čuvenog holodeck-a iz serije Zvezdane Staze i da će one biti deo našeg svakodnevnog života. Ali toj tehnologiji nije mesto u muzici.

Verujem da bih se i ja radovao da sam imao prilike da prisustvujem ovom performansu, upravo zbog one hronične nostalgije koja me muči poslednjih par godina. Jedan ekskluzivan nastup na najvećem svetskom metal festivalu ili koncertu u čast preminulog je lep gest. Ali supruga frontmena, Wendy Dio, i kompanija Eyellusion planiraju da odu korak dalje. Naime, Dio Disciples će sledeće godine krenuti na turneju tokom koje će im se kao gost pridružiti upravo pomenuti digitalni duh. Bend obećava da će se set sastojati od čak 14 pesama, a centar bine će zauzeti niko drugi do pokojni frontmen? Zvuči čudno?

Neke muzičare je nemoguće zameniti, pogotovo ako su u pitanju gorepomenute legende. Da li je onda fer prema muzičarima kao što su Phil Campbell, Mikey Dee, Simon Wright ili Craig Goldy da zauvek ostanu u posthumnoj senci daleko većih legendi? To je uglavnom stara garda ljudi koji su previše toga prešli da bi svoju karijeru gradili iz temelja. Uostalom, svaki prosečni slušalac će pre kliknuti na Youtube video ako na njemu piše Dio Disciples a ne Last In Line. Svaki prosečni slušalac će pre kliknuti na Thin Lizzy nego na Black Star Riders. I ja se na prvom mestu kao fan ne bunim, i sa zadovoljstvom bih otišao na koncert benda koji odaje počast pokojnom Phil-u Lynott-u uz uživo izvođenje hitova koje svi volimo.

Štaviše, jedan od boljih koncerata koje sam ikada posetio bio je koncert benda Queen, kada je vokalne dužnosti preuzeo Paul Rodgers. Iako će mnogi reći kako su to samo skupi tribute bendovi, ti ljudi ipak jesu gradili karijeru jednog benda zajedno sa frontmenom i imaju pravo da mu odaju počast na ovaj način. Queen su to uradili dirljivim snimkom na kome Freddie Mercury izvodi pesmu Bohemian Rhapsody. Još bolji primer toga bio je čuveni koncert u njegovu čast gde su nastupili neke od najvećih svetskih muzičara cele jedne ere. Ali postoji granica ukusnog i neumesnog odavanja počasti nekome, a mislim da hologrami duboko gaze u ovu drugu kategoriju.

Freddie Mercury na ekranu tokom nastupa benda Queen

Rock ’n’ Roll je oduvek bio žanr koji se dičio svojim koncertnim umećem. Rock ’n’ Roll je predstavljao pobunu protiv muzičara koji izađu i na plejbek i uz matricu odrade koncert za koji su fanovi debelo platili. Da li je u tom slučaju u redu da bend nastupi uz pratnju neživog frontmena, koji pritom peva na plejbek i trudi se da sakrije očigledno jeftinim trikovima kao što su animiranje publike i podizanje zastava na kojima stoje imena grada u kojima se koncerti održavaju? I ono što je najvažnije: da li bi se pokojni muzičar složio sa tim da se njegova bleda, prozirna kopija obraća fanovima koji su bili spremni da daju život za njega, umesto njega?

Neki od pomenutih muzičara su bili daleko veći vizionari od mene, i sigurno bi se složili da se posthumno pojave pred svojim fanovima, ako ništa barem tokom jedne ili dve omiljene pesme. Drugi su verovatno veći poklonici old-school metoda živog nastupa, i sve ovo bi im bilo degutantno. Ali kako mi možemo da znamo da li se oni slažu sa tim kada nemamo načina da ih pitamo. Da li je u tom slučaju ovakav hologramski prikaz zloupotreba njihovog lika i dela? Da li ćemo u budućnosti doživeti to da muzičari u svoj testament moraju da stave klauzu da ne žele da se posthumno pojavljuju kao hologrami ili, u dalekoj budućnosti, androidi iza kojih stoji veštačka inteligencija koja je programirana po nervnim obrascima pokojnika.

Tu postoji još jedna začkoljica. Koliko vremena će proći pre nego što ti bendovi budu primorani da zamene gitaristu ili bubnjara novim hologramom? Koliko vremena će proći pre nego što umesto bendova budemo gledali holograme na bini svake večeri? Siguran sam da će se Gene Simmons prvi radovati ovom prospektu, kako je više puta izjavio da planira da bend KISS održi u životu uz pomoć drugih muzičara kada on više ne bude mogao da nastavi. Egomanijaku kao što je Simmons će sigurno više odgovarati da na bini vidi prikazu sebe nego nekoga ko glumi njega. Da li će u svojoj fanatičnoj posvećenosti prošlosti fanovi prihvatiti ovakav vid zabave kao normu. Da li će hologrami ubiti prave muzičare?

Ronnie James Dio kao hologram | © Hardwired

Ako ste gledali prenos koncerata sa ovogodišnjeg izdanja festivala Wacken Open Air ili, opet, imali sreće da budete tamo, znate da je festival prošao u znaku sećanja na pokojne. Većina bendova je koristila priliku između pesama da iste posveti svojim palim kolegama. I to je u redu. Bez njih ova scena ne bi bila tu gde je danas. Ali odavanje počast pokojnima tako što ćemo voditi njihovu prikazu na svetsku turneju nije samo neumesno već i protivno svemu čemu su oni težili. Zašto ne bismo odali počast Dio-u tako što ćemo podržati bend koji nastavlja njegovim stopama. Zašto ne bismo odali počast Lemmy-u tako što ćemo organizovati ogroman koncert, veliku žurku gde će svi oni na koje je imao uticaja slaviti njegovo ime kroz muziku. Turneje sa hologramima nisu odavanje počasti, to je još jedan način da se od fanova izmuzu zelembaći koji pokreću celu mašineriju. Ostaje da se nadamo da će poštovaoci likova i dela ovih legendi uvideti licemerstvo u ovakvom koraku i sprečiti da hologrami postanu poguban trend za muziku.

Uostalom, uporedite i sami: