Velika sala Doma omladine. Prigušeno svetlo i tišina. Osam sedećih mesta raspoređena su po prostoru označenom kao bina. Scenografija pulsira u svetlosti. Dugokosi čovek izlazi sa akustičnom gitarom i zauzima centralnu poziciju na sceni. Akordi otkrivaju uvertiru. “Veži me“. Rasveta je uperena u njega – Velibor Nikolić(Brigand, Jewy Sabatay) svirački i vokalno počinje da iznosi pesmu. Uskoro mu se pridružuje i inicijator čitavog događaja na kom smo se obreli – Nikola Vranjković. Sledi nastavak priče u sličnom tempu, dok ostatak sviračke družine zauzima svoje pozicije. “Verujem ti, jer nema razloga da ne verujem boljem od sebe…“ Prvi gost večeri iznosi i drugu pesmu, “Za životom il’ za sudbinom“, nakon čega svoje mesto prepušta mraku uz buran pozdrav publike.
Velibor Nikolić uživo u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
U intenzivnom sukobu svetlosti reflektora koji prate svaki pokret pesme, svojim dubokim glasom Nikola otpočinje propoved sa “Mi mirišemo na smrt…“ I Velika sala postaje još veća – “Čarboni akord“ poprima horski karakter u svom trajanju. U nastavku su “Sve što mogu reći“ i “Protiv sebe“ lagano dubile uzrokovano stanje svesti u publici. Prikovanih očiju za binu, prikovanih tela za svoja sedišta, mogli smo samo da upijamo sve nadražaje koji su srčano emitovani sa scene. Virtuoznost na instrumentima, međusobna komunikacija pogledima, smirenost i samouverenost svakog muzičara ponaosob. “Zadrži svoj dah“. Pokušaj mnogih u publici da se odlepe od svojih mesta. Opšta prepuštenost stihovima i zvuku. “A gore lete avioni…“ Iskreno u izvedbi i ponovo horski sa druge strane. Uvertira za “Raskorak“. Scena postaje neukrotiva – od pogođenog i u ton sprovedenog dijaloga svetlosti, preko dijaloga samog benda, do stanja potpunog usisavanja sale u jedan muzički vakuum.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
“Beltaine“. “U krtogu“. Atmosfera poprima uljuljkani karakter. San svesti, bez tela. Prepoznatljiv instrumentalni početak “Majdana“. San jači od budnosti. Zaslepljenost svetlošću uz Nikolino prodorno “Ja verujem u muk istine…“. Svetlost prati sledećeg gosta koji zauzima poznato centralno mesto – Dejan Lalić (Orthodox Celts). “Svetlost na mom dlanu…“ i “Gusarima“ otpočinje “ZaOvdeIliZaPoneti“ set. Nežno i bezobrazno hipnotišuće u izrazu. U sličnoj provokaciji nastavile su “Nagrada za strah“ i “Tehno…logija“, kada je obelodanjena podvojenost koncerta i napravljena pauza. Prilika za osvešćivanjem.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Povratak na zagrejanu binu ispraćen je pesmom “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu“. Vrisak publike zatresao je zidove i skulptoralnu scenu na stihove “Tvoj korak je moje ime, čuvaj me.“ Iako je to usputno izjavio u svom intervjuu kao opis za drugog izvođača, Nikola Vranjković je isti epitet sinoć slučajno ili sa namerom upravo sebi prikačio – “samouveren u svojoj iskrenosti“. I to se osetilo. Trenutak kada je i čitava sala poprimila tačan opis usledio je izvedbom (ne)očekivanog “Bedema“. Strast u gitarskim lomovima, nemilosrdno tretiranje bubnjeva i vokalni vapaj svih prisutnih. Uzvišeno. Ovaj put nam ne ostavljajući predaha, “apsolutna zvezda prethodnog koncerta u Božidarcu“, kako ga je Nikola nazvao, Nemanja Popović, doveo je “Osam i trideset“ sa sobom. I ponovo je oduševljenje bilo nepojmljivo. I ponovo je to imalo ukus, zvuk i atmosferu epskog. “Gvozdeni zvuk u gluvoj sobi…“
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
“Sati prolaze, ko dim kroz vetar lete…“ U iscrpnom nastavku “Sretenje“ je plenilo svojom pojavom. Dolazak Mikija Ristića (Darkwood Dub) na scenu nagovestio je koja pesma nas očekuje. Emotivna i precizna vožnja kroz “Plovni put“. Iako nije to izgovorio, verujem da su mnogima odzvonile u ušima reči “hvala vam puno što ste tu“ jer su postale neodvojivi deo uvoda za pesmu “Dve hiljade i kusur godina“, koju poznajemo prvobitno sa tog snimka njenog živog izvođenja. U kombinaciji sa narednom “Težak slučaj pakla“ dovela je salu do granica pucanja zidova i obrušavanja tavanice. Intenzivno vokalno nadjačavanje na relaciji bina-parter-balkon, i na kraju, potpuno vokalno prepuštanje izvođenja druge pesme publici. Rasplamsavanje tempa sačekalo nas je tokom naredne “Bunar želja ne postoji“. Nesputani krici prisutnih – “Nikad više, nikad više, nikad više…“ Usledio je “Dan koji nikad nije došao“ koji je jednako intenzivno umorio glasne žice kompletne Velike sale. Apokaliptično izvedeno. Završnica koncerta zaokružena je smirenijom atmosferom uz “Najduži je poslednji sat“…
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
Godina je privedena kraju, a Nikola je još jednom sebe nesebično podelio sa prisutnima. Do sledećeg stvaralačkog impulsa ovog autora, do sledećeg susreta sa istim, i do sledećeg tradicionalnog prednovogodišnjeg koncerta, “poželimo mu miran, tih i pegav Dunav“. (Zdravko Petrović, “Bremeplov Nikole Vranjkovića“, strana 93., zbirka pesama “Bremeplov”).
Piše Nevena Balalić
