Izrežirana sala sa centralnim sedećim mestima i obodnim krugom za stajanje sinoć je uvela novi koncept u prostor Centra za kulturu Božidarac. Pojava kluba ‘u drugačijem svetlu’, i doslovno je bila upriličena drugačijim svetlom, s obzirom na osmišljenu rasvetu kojom je plenio, potvrđujući jedan segment doslednosti u performansu koji Nikola Vranjković neguje. Onaj dominantan segment, najavljeni akustično-električni set koji je parirao vizuelnom ugođaju, otpočeo je izvođenjem pesme “Najduži je poslednji sat“. Možda paradoksalan izbor za početak, ali iskoraci su uvek dobrodošli kada je u pitanju ovaj autor. Pojačan instrumentalnim naoružanjem svog benda, i nesebičnim pozdravima publike, Nikola je snagu svog muzičkog iskustva dalje otelotvorio kroz “Čarobni akord“ i “Sve što mogu reći“.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2015. godine, photo Krsta Tomković
Literatura pod nazivom “Zaovdeilizaponeti“, očekivano je poljuljala svest prisutnih izvođenjem svojih odlomaka, “Svako putuje za sebe“ i “Sretenje“. Neretko opskurni karakter koji su pesme nosile, uz nemilosrdnu bitku žičanih instrumenata, dramatizovan je taktiziranim udarcima bubnja i eksplozijom rasvete. Izoštrenost čula i emotivna isprovociranost.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2015. godine, photo Krsta Tomković
Neočekivani razvoj događaja sačekao nas je izvođenjem “Praskozorja“, pesmom Consecration-a, koja se u ovom ruhu savršeno uklopila u Nikolin repertoar, koji je ovim činom nesumnjivo ukazao poštovanje prema svojim muzičarima. Neočekivano horski i od strane publike, od prepoznavanja uvodnih linija do kulminacije stihovima “Danas mogu sve“, i mistično evociranje Danilovog akustičnog projekta Amaranth.
U nastavku i bez predaha, usledile su “Nagrada za strah“ i “Gusari“, čiju je hipnotišuće-pasivnu atmosferu strpljivo nadogradilo izvođenje osvešćujuće “Zadrži svoj dah“. Uz “Dve hiljade i kusur godina“ napravljena je inteligenta horska podloga za prećutno upijanje stihova novoobjavljene pesme “Fototapet“. “…Pokvareni svetionik. Princ bez konja, k’o đavo bez registarskog broja…” Žilav i beskompromisan autorski izraz. Tradicija po pitanju dovođenja gostiju na svoje koncerte, ovaj put je na sceni predstavila Petra Rudića (Svi na pod), koji je, uz Danila Nikodinovskog, učestvovao u stvaranju ove Nikoline pesme. Zavodljive zvučne teksture pojačane elektronskim umećem Rudića, rezultirale su efektnom fuzijom i neslućenom snagom završnice –“…Ničeg više se ne bojim. Čitav život – jedan momenat, il’ dva. A dan prolazi kao vetar iznad nas…”
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2015. godine, photo Krsta Tomković
Produženi odjek zvučnih linija čitavim klubom doveo je “Majdan“ na velika vrata pozornice. Ne dopuštajući klizanje atmosfere, usledio je i “Plovni put“, kao još jedan biser poslednjeg studijskog impulsa “Bremeplov“, te potajno iščekivanje da će se naslovna pesma ovog opusa uskoro desiti i u živom izvođenju.
Opširan uvod, psihodelično vođenje tonova, i “Fotelja“ lagano kreće da se uvlači i u najsitnije pore prostora. “Neki dani nekad liče, a poneki malo više…“ Opskurna atmosfera i zanesenost. Izvođenje “Raskoraka“. “Težak slučaj pakla“ naizmenično na relaciji Nikola-publika u vokalnoj dimenziji. Težnja ka tvrđem opusu koncerta koja je uveliko rasla, dobila je svoj puni karakter kroz “Bunar želja ne postoji“ i “Dan koji nikad nije došao“. Opšta uskovitlanost Božidarca, muzičari koji su se pridigli sa svojih sedećih pozicija, pomahnitala rasveta i oticanje ušnih duplji usled snažnog rifovskog naleta. Povratak Petra Rudića na scenu i za kraj simbolično “Tehno…logija“.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2015. godine, photo Krsta Tomković
Uz najavu velikog beogradskog prednovogodišnjeg koncerta, Nikola Vranjković je pozdravio prisutne i ubedljivo zaključio još jedno koncertno poglavlje. U iščekivanju kraja decembra…
Piše Nevena Balalić
