Ono što ostaje posle jednog soničnog komadića realnosti, kakav je demonstriran sinoć u Centru za kulturu “Božidarac”, jeste ogromna i zastrašujuća praznina između pogleda. Ili ispunjenost. Jake emocije, jak odaziv beogradske publike i nemilosrdno opipavanje vremena sačuvanog od zaborava. A sve krivicom kreativno neukrotivog Nikole Vranjkovića, u pratnji svojih prijatelja virtuoza.
Brigand uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
Otvaranje večeri prepušteno je sastavu BRIGAND koji sve intenzivnije ispisuje svoju istoriju i koji svakim sledećim nastupom donosi burniju zavodljivost atmosfere. U prepoznatljivom stilu, započeli su svoje konstruktivno demoliranje i “Srpski Rok” je ubrzo osvojio prostor Božidarca. Usledila je još jedna olovna kugla njihovog aktuelnog albuma “Zaplešimo Grešnici” –“Samostrel”. Ubedljivo seizmičko paranje, koje je dobro našamaralo sve prisutne, i na koje je savršeno nalegao Jewy Sabatay pomen – “Lisac od Želatina”. Opus “Grešnika” se u nastavku strastveno širio. Jasna gitarska putanja nagovestila je punu masivnost “Heroja”, koji je snažno ispraćen reakcijom publike. Ostavljena bez predaha, izbomardovana je paklenim notama “Voleo Sam Te” i “Metak S’ Mojim Imenom“. Sećanje na Jewy Sabatay opus ostavljeno je za brutalnu završnicu, uz gostovanje Nikole Vranjkovića i Danila Nikodinovskog na sceni. Poput izvođenja “Nevremena” u SKC-u 2010. godine, kada su se Velibor i Danilo priključili tadašnjem Block Out-u kako bi je odsvirali, tako je i sinoć neka prijatna i prodorna energija isijavala sa scene. Na samouverenu ritam sekciju, ova snažna trojka nadovezala se svojim manipulativnim gitarskim deonicama, zapanjujućom usaglašenošću i ubedljivo iznela “Okean Sreće” i“Nevenu”. Pokošeni mitraljeskim rafalima, preživeli su pokušali da se vrate natrag po još jedan aždajski udarac.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
Povratak 18 godina unazad i dragulji albuma “Godina sirotinjske zabave”, “Veži me” i “Čarobni Akord” otvaraju nastup Nikole Vranjkovića. Prisutni u publici se nisu štedeli da nadglasaju sve što se sa scene obrušavalo. Opus “ZaOvdeIliZaPoneti” otvoren je “Gusarima” i istančanom interpretacijom svih muzičara. Seta koja je protrčala atmosferom tokom ove morske pustolovine, nemilosrdno je zavladala tokom “Majdana”. Bolne gitarske jecaje prividno uključena publika je nostalgično pratila. Opuštajuće i tragično obojeno. “Ili smo samo zalutali u sećanje.” Čini se da je prošla čitava večnost, a samo nekoliko trenutaka kasnije prepoznata je uvertira za “Zadrži Svoj Dah” uzrokujući nenapadno i gotovo pasivno dubljenje svesti. “I ne žuri sat nego ne stižem ja da zakasnim bilo gde…” Usaglašeni u punoj snazi i iskrenosti Nikola i “Orkestar” izvode hipnotišući “Raskorak” dok ih publika pomno prati otvorenih ušiju, usana, srca. Sada bespovratno uvučeni u svet ovog muzičko-poetskog obreda, prisutni su burno ispratili “Protiv sebe“. Čisto, nedekorativno i samodovoljno. Baratanje sa opsežnom diskografijom nastavilo se kroz , sada deo tog malog aktuelnog albuma “Bremeplov”, “Nagradu Za Strah”.Neočekivani scenario u nastavku je dostojno osvestio sve prisutne. Snažna postava na sceni dobila ja još više na snazi pojavom Nemanje Popovića, čoveka koji je vokalno učestvovao na studijskom snimku tog atemporalnog spomenika ljudskog uma – “Osam i trideset”. Epska razmera ove pesme se sinoć nedvosmisleno osetila – od same interakcije članova na sceni, preko raspamećenog stanja u publici, do iskrenog dijaloga obe strane. Njena epska razmera je istovremeno hipnotišuća i razarajuća: ona je ispraznila i ponovo ispunila stvarnost – uništila i ponovo izgradila.
Nikola Vranjković uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
U iscrpnom nastavku usledile su “Sretenje” i “Ispod Tvoga Oka” , koje su donele nešto mirnije vode u ovo uzburkano putovanje. Jednako prodorne “U krtogu” i “Svako Putuje Za Sebe” lagano su emitovale svoje poruke, koje su se osećale, pevale… Daleko dublje poruke i daleko gušće korenje nego što izgleda na površini. Ova blaga ušuškanost ubrzo je presečena teškim instrumentalnim rezbarenjem kada je “Bunar Želja” uzeo maha. Horski karakter koji su donele “Težak Slučaj Pakla” i “Nikad”, ubedljivo je obojio Božidarac, uz “Najduži Je Poslednji Sat”, koja je prepuštena je za kraj.
Čini se da je svaki detalj celovečernje plovidbe pažljivo isceniran. Kadrovi su se nizali u opsegu lepote setnih nota, preko uzburkano agresivnih napada, zapljusnutih ispresecanim krikom, do tihog davljenja u poetskim epohama… I za kraj samo iznenadni trzaj stvarnosti, distancirane i često manipulativne.
“Vreme nekako uvek stane u najgorem trenutku.“ (“Peščanik”, strana 27., zbirka pesama “Bremeplov”, Nikola Vranjković)
Piše Nevena Balalić
