Poslednjih nekoliko moje vreme računam prema Nikolinim koncertima, jedna se završava a druga godina počinje njegovim prednovogodišnjim. Tradicionalni kalendar je za neke druge ljude, moj je odavno muzički. Nadam se da će još dugo, dugo tako i ostati.
Ove godine smo se iz Doma omladine premestili u Kombank Dvoranu, i ne znam da li mi se više svidela njena veličina, to što je do poslednjeg mesta popunjena, scenografija na bini ili ono što se na njoj dešavalo. Mislim da je ovo najveći Nikolin solo koncert, bar je najveći na kojem sam ja bila.
Kvalitet svirke koju pruža u pratnji svog benda je nešto o čemu odavno ne treba polemisati. Svaki je bolji od prethodnog. Sinoćni je bio vrhunac za mene. Svaki sam doživela drugačije i beskrajno sam mu zahvalna na ovim jedinstvenim iskustvima i toliko slojevitoj i obojenoj muzici koja me svaki put pogodi drugačije.Potpuni ugođaj po svetskim standardima koji je upotpunjen izlaskom benda i domaćeg muzičkog diva na binu.
U atmosferi je treperelo iščekivanje. Znate onaj osećaj kada sve ukazuje na to da se sprema nešto veliko ali se bojite ako se opustite i prgrlite to odmah da će naprasno nestati. „Kradljivci mladosti“ su prošli baš tako, u tom nekom suzdržanom duhu. Kao da su osetili, veliko su ispucali već na sledećoj, onoj koja vas zgrabi sama i ne pita da li ste spremni za nju ili ne. Ona koja se često peva iz sveg glasa a još češće prećutkuje i upija u tišini dok vas kida iznutra. „Zadrži svoj dah“. Zučala je grandioznije nego ikada i po prvi put posle mnogo vremena nije me zabolela. Namejala sam joj se najiskrenije od srca. Ovde je moja nova godina počela.
Najomiljeniji delovi Vranjkovićevih koncerata su mi uvek horska pevanja. Kada svaka duša u sali zapeva iz iste, zna svaku reč od prve do poslednje, a Nikola nas pusti da vodimo i izbacimo iz sebe sve što se do sada skupljalo. „Dve reči“ nas je potpuno oslobodila. Koliko je ova sedmorka uigrana, usvirana i usklađena moglo bi se pričati i pisati do beskraja. Umesto toga bolje je samo pustiti, kao što su sinoć uradili, da muzika govori za sebe. Čini mi se da je svaka pesma prebogatog opusa, što iz ere Block Out-a, što solo karijere, sinoć učinjena minimum duplo boljom. I svaka se činila kao zajednička tvorevina sedam prilika na bini, ne kao da je nekad svirao neko drugi. Svaki od momaka koji prate Nikolu je u tim pesmama ostavio i deo sebe i nemoguće je to ne čuti i ne osetiti.
Ako mene pitate, svaka pesma iz opusa koji Nikola potpisuje je suvo zlato i kada bih mogla da biram sebično i ni malo skromno bih izabrala da svira sve. Sa set listom nema greške i šta god da se na njoj nađe peva se u glas. Ali nekako uvek se izvuče kec iz rukava i po neka koju nismo očekivali da čujemo. Da li je to „Osam i trideset“ koja je celu dvoranu podigla na noge, ili „Majdan“, „Andrej“, „SDSS“, ne pravi se razlika, samo se euforija povećava. Kao i uvek, vrhunac za mene je ona najskuplja „Dve hiljade i kusur godina“.
Koncertnu 2018. otvorila sam baš njegovim 13. januara u Novom Sadu. Zatvorila sam je 13. decembra u Beogradu. Ne mogu da zamislim ni bolji početak ni bolji kraj. Ne mogu ni da ne primetim ovu koincidenciju pogotovo jer je 13. meni veoma poseban datum, ma o kom mesecu se radilo a Vranjkovićeve koncerte doživljavam vrlo lično i mnogo emotivnije nego sve ostale. Ne preostaje mi ništa drugo nego da mu se zahvalim. Na ovoj neopisivoj večeri. Prilici da prisustvujem nečem većem od svih nas. Više od tri sata čiste magije bez pauze. Na mnogima pre nje i mnogima što će doći. Na muzici i večnoj ljubavi prema istoj. Na tome što još nisam dobila zabranu prilaska, ovo mi je bio peti koncert ove godine i mislim da se to graniči sa uznemiravanjem. A pre svega na tome što sam sa svakog izašla kao za nijansu bolja i jača osoba. I na tome što sa nestrpljenjem iščekujem neki sledeći.
[…] Nikola Vranjković Kombank dvorana, Beograd […]