INTERVJUI

NEW YORK SKA-JAZZ ENSEMBLE – Kako se rodio novi muzički stil

Written by Nenad Pekez

Kada su počinjali, njihov zvuk predstavljao je nešto potpuno novo. Dvadeset godina kasnije stil pod nazivom ska-jazz i dalje je jedno veliko neistraženo polje inspiracije. Fred Reiter, saksofonista, vokal i lider sastava New York Ska-Jazz Ensemble objašnjava kako se desilo stvaranje novog stila i šta je sve uticalo da danas imamo priliku da iskusimo jazz i ska na potpuno drugačiji način.

Kako je počelo tvoje muzičko putovanje? Kada si počeo ozbiljno da razmatraš da se baviš muzikom u životu?
Fred: Tokom celog odrastanja sam svirao. Još u školi sam počeo sa privatnim časovima klarineta, pa sa potom krenuo sa saksofonom, posle i sa flautom, klavirom, pevanjem… Nisam odlučio da ću se time baviti dok nisam krenuo na fakultet, mada sam već u svojoj 17. godini izuzetno puno vežbao. Recimo da sam sa 19 ili 20 godina baš odlučio da ću se baviti muzikom profesionalno.

Kako si se upleo u jazz i ska muziku? Šta je bilo krucijalno u tim žanrovima što te je privuklo i nateralo da ih zavoliš?
Fred: Film “Harder They Come” Jimmie-a Cliff-a me je prvi upoznao sa tim stilovima. Zavoleo sam ih iako tada nisam znao ništa o njima. Početkom devedesetih sam honorarno svirao saksofon po Nju Jorku, a jedan prijatelj je svirao u lokalnom njujorškom bendom koji je u tom trenutku često nastupao, pa sam se ponudio da budem rezervni saksofonista, što oni nisu prihvatili. Dosta sam vežbao dok nisam uvežbao njihove stvari i eventualno sam uspeo da nastupim sa njima tokom koncerta koji su otvarali sastavu The Toasters. U tom periodu, Toasters-i su svirali po celom svetu, pa sam upoznao Rob-a Buck-a, frontmena benda, i rekao mu da sam zainteresovan za turneje i celu tu stvar. Prvog vikenda 1992. godine me je pozvao da sviram sa njima i nakon toga sam bio u tom bendu šest i po godina. Stil me je najviše privukao zbog bitne uloge duvačke sekcije u muzici.

Ti si bio taj koji je osnovao New York Ska Jazz Ensemble?
Fred: Zapravo, ja sam suosnivač. Osnovao sam ga zajedno sa Rick-om Faulkner-om, koji je svirao trombon u bendu.

Kada ste osnovali NYSJE i kako su izgledali počeci benda?
Fred: Obojica (Rick i ja) smo svirali sa Toasters-ima, bila je to godina 1994, a Buck je držao Moon Ska Records, pa smo odlučili da napravimo projekat sa strane i snimimo album. Okupili smo muzičare iz najboljih mogućih bendova, pa su se tu našli muzičari iz sastava kao što su Skatalites i The Toasters. To su bili ljudi za koje smo smatrali da mogu da sviraju i ska i jazz muziku, jer u to vreme većina onih koji su znali da sviraju jazz, nisu znali ska, a oni koji su znali ska, nisu znali jazz. Odlučili smo da snimimu tu ploču, a u međuvremenu je iskrsao koncert sa Skatalites-ima u Menheten Centru, i za prvu svirku benda smo nastupili pred oko 15 hiljada ljudi. Svirali smo na domaćem terenu, ljudima smo se svideli i od tog trenutka, bend je postao moja beba. Počeo sam da zivkam ljude, zakazujem koncerte, i stvarno sam pokušavao da poguram bend. Svakog dana, godinama, zvao sam telefonom, promovisao, tražio mesta gde bismo mogli da sviramo i na svu sreću, vredelo je.

Vi ste smislili termin “ska-jazz”. Spomenuo si da su ljudi u to vreme znali da sviraju ili ska ili jazz, a zapravo ska je nastao iz jazz uticaja. Zašto ste se odlučili davajući taj naziv da tu kombinaciju nekako ozvaničite?
Fred: Ska jeste nastao iz jazz-a. Skatalites-i jesu bili jamajčanski džezeri, ali njihov pristup je bio potpuno jamajčanski pristup. Oni su svirali pod uticajima američkog R’n’B-a, Nju Orlensa i sl. Kada smo bili na turneji sa njima, ohrabrivali su nas i zaista impresionirali, ali mi smo želeli da ostavimo lični pečat. Mi nismo bili 60-ogodišnji Jamajčani, već mladi Njujorčani, tako da sam sa ska-jazz stilom želeo da prikažem mnogo agresivniji stav, jer smo mi zapravo dolazili iz jačeg rock okruženja. Takođe, Skatalites-i su harmonijski dosta jednostavni, dok smo mi želeli da proširimo harmonije i iskoristimo te dublje jazz harmonije koje se do tada nisu pojavljivale u reggae-u. Došli smo i na ideju da damo svojevrsni omaž iskonskim jazz izvođačima kao što su Monk, Mingus, Coltrane, Billie Holiday, uzimajući neke njihove kompozicije i praveći naše ska intrepretacije. Pored toga, za mene je to bilo američko iskustvo na neki način. Naravno, stvoreno je pod uticajima jamajčanske muzike i Skatalites-a, ali to je bio moj glas. Zato sam bio u potrazi za nečim novim, što smo do kraja i uspeli da dostignemo.

U mnogim srednjim školama širom SAD-a postoji veliki broj mladih jazz bendova u kojima sviraju deca za koje se može slobodno reći da su muzički genijalci. Formiranjem ska-jazz sastava sam takođe želeo njima da pokažem da je moguće da i oni sviraju u rock sastavu, da mogu da zauzmu glavnu scenu.

Znači, imali smo drugačiji stav i počeli smo da sviramo mnogo brže nego što su drugi ikada svirali, jer sam ja takođe bio pod uticajima Toasters-a i punk muzike, a radili smo turneje i sa bendovima poput Madball i Murphy’s Law. Ako poslušaš neke naše ranije kompozicije kao što je “Nasty By Nature”, čućeš dosta agresivni ska-jazz sa punk osećajem, što je poprilično drugačije od Skatalites-a. Bilo je to nešto novo, naše. Davali smo omaž starijim momcima stvarajući istovremeno naš glas, novi glas. Verujem da to jeste bio novi glas i da je ska-jazz rođen tada.

Da li postoji neka najvažnija stvar koju neko ko želi da svira ska-jazz mora da zna ili razume?
Fred: Oduvek mi je bilo bitno da vidim publiku da pleše. Od početka sam smatrao da je muzika sredstvo za ples. Ako si naterao ljude da plešu, sve je super, pobedio si. Ako ljudi plešu, srećni su. Očigledno, uživanje u muzici mora biti najvažniji faktor, bez obzira na sve.

Još jedna bitna stvar za ljude koji bi želeli da stvaraju ili kopiraju (ima i toga) ska-jazz muziku jeste da moraju puno vežbati, moraju biti pre svega odlično tehnički potkovani. U vreme kada smo počinjali kružile su priče da duvači nisu baš dobri, postojala je neka vrsta gotovo negativnog raspoloženja prema duvačima u reggae muzici, znaš već, pričalo se: “svi su naduvani, ne znaju da sviraju”. Trudili smo da podignemo lestvicu, stanemo na kraj tome i kažemo da školovani muzičari stvarno razumeju taj stil. Imali smo stav: učinićemo da ljudi to prihvate, ne želimo da trpimo te uvrede jer možemo da sviramo sa svima. I možemo.

NYSJE ima dosta instrumentala, ali i numera sa vokalom. Šta te privlači kod instrumentala, a šta kod numera sa tekstovima?
Fred: U početku sam bio potpuno okrenut ka instrumentalnoj muzici jer sam dolazio iz jazz-a. Bend je sada već dvadeset godina zajedno, tako da smo očigledno isprobavali razne stvari. Recimo da 90% celokupne današnje muzike čini vokalna muzika. Dok sam radio turneje sa svim tim bendovima, primetio sam da vokalni deo stvarno radi posao ako želite da doprete do velikog broja ljudi. Zbog toga sam dosta radio razvijanju tog tekstualnog elementa, što je bilo zabavno. Takođe, u prilog tome ide i to što ne želim da bombardujem slušaoce sa muzikom koja zna da bude neprestano intezivna, gde je prisutno puno solaža, toliko svega i svačega. Mnogo je bolje kada je nastup raznvorstan i kada se tok koncerta menja. To je što se tiče vokalnog dela.

Kada je reč o instrumentalima, za mene je najbitnije da zvuče kao PESME. Kada slušam jazz, nekada, kažem nekada, ne uvek jer stvarno volim jazz, se desi da primetim kako predugačko soliranje posle određenog vremena ne dopire do publike na pravi način. Uvek se trudim da pišem pesme tako da sadrže melodije koje će te naterati da ih pevušiš, koje ljudi mogu da čuju zato što su dopadljive, i onda kada se ubaci solo, da se ne svira u nedogled jer postane dosadno. To i mene samog motiviše. Kada mogu da otpevam neku melodiju, to me dodiruje. Volim kada je muzika dinamična, kada stalno može da drži pažnju slušalaca. Sviđa mi se kada naši fanovi na koncertima bukvalno pevaju pesme, instrumentalne pesme. Neverovatno je kada nastupamo u Meksiku i ljudi sve pevaju, pomisliš: “ovi ljudi stvarno vole ove melodije”, što mislim da je poenta. Prelepa melodija uspeva, bilo da je sviraš ili pevaš.

Ipak, u ska muzici veoma bitno mesto zauzimaju tekstovi…
Fred: Neke naše pesme nose određene poruke, kao što je “Properly” koja govori o jednakosti, življenu na određeni način… Nekad je super kada pesme imaju poruke, a nekada želiš da pružiš ljudima samo čistu zabavu, bez opterećivanja sa tim temama. Očito, ti impliciraš da je ska pokret, posebno two tone pokret bio u vezi sa rasnom jednakošću i jedinstvom. Kroz celu moju karijeru članovi benda su dolazili iz najrazličitijih delova sveta. Trenutno su tu i crnci i belci i Španci: gitarista, Alberto Tarin je iz Španije, klavijaturista Earl Appleton koji inače živi u Nju Jorku, dolazi iz Londona, a poreklom je sa Jamajke. Kada izađemo na scenu u tom sastavu, to je najbolji pokazatelj načina na koji mi živimo i naših osećanja. To govori da nas nije briga koje kakve boje kože, ili ko kakvoj religiji pripada, da smo ujedinjeni u ovom procesu stvaranja muzike nadajući se da će se ljudi dobro osećati i zaboraviti na svoje probleme. Za mene, to je politički iskaz.

Da li je u toku pisanja kompozicija potrebno da budeš u nekom posebnom, inspirativnom raspoloženju kako bi kreativni proces bio efikasniji?
Fred: (smeh) Kao svetleće lopte sa neba i to? Ne. U poslednje vreme pišem kompozicije na klaviru, jer volim da čujem harmonije, pa se igram i dobijam neke lepe kombinacije. Ili jednostavno čujem melodiju i potom pokušavam da je nađem na saksofonu ili klaviru. Trenutno radimo na šest novih pesama, pa tako nekada samo sednem i pokušavam da napišem nešto, da vidim šta će ispasti. Sednem, napišem, nasnimim, vratim se naredni dan. Ako se dogodi da je nešto dobro, trudim se da radim na detaljima. Na poslednjem instrumentalu koji sam osmišljavao sam radio svaki dan, detaljisao, ulepšavao, neprestano tražio načine da ga poboljšam. Uvek ima posla. Znam kako moj bend treba da zvuči pa mi to olakšava posao, jer pišem za ljude i drugačije instrumente, pa dobijam puno ideja.

Šta te motiviše trenutno da nastavljaš da se baviš sa ovim čime se baviš toliko puno godina?
Fred: Kada me ljudi pitaju koliko dugo dnevno vežbam, shvatim da mi se nekada muzika toliko dugo vrti u glavi da ne mogu da je zaustavim. Takva sam osoba da kada mi se svidi neka pesma, preslušavam je po petneast puta, prosto je volim. Čujem neke pesme koje stvarno osetim, onda ih sviram nekoliko dana, pa to postane moja inspiracija za narednih nekoliko dana.

Nastupali smo u više od trideset zemalja, a ja volim da sviram na što više mesta i upoznajem što više ljudi. Jedna naša pesma se pojavila u HBO dokumentarcu koji je bio nominovan za Oskara, pa je to bilo veoma zahvalno i motivišuće. Odmah sam poželeo da napravimo novu stvar.

Nekad je teško naći motivaciju, ali volim muziku, to je ono što me u osnovi pokreće. Kada bi mi muzika dosadila, prestao bih da se bavim sa njom, ali još uvek nije, i dalje me fasciniše.

Pošto je ska muzika veoma energična i eksplozivna, da li možda imaš strahove da ćete kroz narednih deset, dvadeset godina ako nastavite u ovom stilu možda izgledati smešno na sceni?
Fred: Nemam baš takve strahove, jer kada budeš znao da ti je vreme isteklo i da ti tu nije više mesto, nećeš biti tu. Sviđa mi se kod evropske publike što se ne čini kao da obraća pažnju na te stvari, već obraća pažnju na muziku. Dok god rasturamo ljudi neće brinuti o godinama. Lepota u vezi sa saksofonom jeste da mogu da sviram dok ne odapnem. Možda će nekim ljudima biti smešno, a možda će neki biti zadivljeni kako starac razbija. Ne brinem se o tome još uvek, a u krajnjem slučaju kada budem imao recimo 80 godina neću morati da sviram i rasturam svaku noć. Kako stariš, stvari se menjaju, možda ćemo kasnije svirati na jazz festivalima pa će dinamika biti drugačija, možda neću svirati punk za klince. Ali nikad se ne zna, klinci i dalje dolaze na naše svirke i luduju.

Da li imate neku bazu fanova u Nju Jorku? Koliko ste popularni tamo?
Fred: Znaš, stvar je malo čudna. Očito, imamo puno fanova i ljudi koji nas vole, mnogi nas znaju, ali trenutno smo mnogo jači u Evropi, Meksiku, zemljama kao što su Kostarika i Brazil. Za SAD nisam toliko uložio energije u razvijanju popularnosti, iako se nadam da još uvek možemo da poboljšamo situaciju. Ali uzmimo za primer taj film, zanimljivo je da se sigurno tu ne bismo pojavili da nisam iz Nju Jorka, i da nemam veze sa drugim ljudima ovde. Tokom 2013/14 smo snimili dve pesme koje su išle u nekim reklamama koje su se vrtele na nacionalnim frekvencijama šest meseci, tako da mogu da garantujem da su nas svi u ovoj zemlji čuli, ali ne znaju da smo to bili mi. Smešno je kako ljudi još uvek ne znaju šta je ska muzika. Stalno se čuje po raznim reklamama, sa Toasters-ima smo se svojevremeno vrteli dosta na MTV-u, ali ako pitaš prosečnu osobu šta je ska, neće imati ideju o čemu pričaš.

To jeste stvarno zanimljivo. Većina ljudi je čula za reggae, ali niko ne zna šta je ska, niti da se reggae razvio iz ska muzike…
Fred: Tačno, tačno. Generalno, kada ljudi čuju našu muziku reakcija im bude u fazonu: “o moj bože, pa vi ste fantastični, gde ste bili do sada?!”. (smeh) Bili smo tu, samo si morao da nas otkriješ. U to vreme, svirali smo sa Toasters-ima pred oko 25 hiljada ljudi, što je poprilično dobro. NYSJE je takođe svirao svojevremeno pred izuzetno velikim brojem ljudi, ali scena se tako razvija, nekada je bolje, nekada lošije. Za nas je jedno vreme bilo super u Istočnoj Evropi, sada je bolja situacija u Meksiku. Ne bih imao ništa protiv da opet ojača popularnost u Nju Jorku, ali će ipak teško dostići trenutni nivo koji imamo u drugim zemljama.

U nekoliko navrata si spomenuo da imate puno fanova ovde u Evropi. Da li planirate da posetite u skorijoj budućnosti i Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju i druge zemlje u ovom regionu?
Fred: Pre dosta vremena samo već svirali u Beogradu, možda čak i u Novom Sadu. Ali svirali smo i u Hrvatskoj, u Dubrovniku, prelepo mesto, kao i u Puli, a nedavno me je zvao naš menadžer koji me je obavestio da ćemo izgleda održati nekoliko svirki u Hrvatskoj tokom juna i jula ove godine. Imamo zakazan koncert u Sloveniji takođe.

Voleli bismo da dođemo u Srbiju. Sećam se kada smo nastupali tamo, energija je bila neverovatna. Ljudi su bili uzbuđeni što smo bili tamo, mi smo bili uzbuđeni što smo tamo, jedan stvarno lep i energičan koncert.

Da li si možda čuo neke ska bendove iz Evrope i Balkana? Ima jedan vama veoma sličan bend, zapravo orkestar, koji dolazi iz Italije, zove se North East Ska Jazz Orchestra.
Fred: O, da, znam te ljude! Veoma su dobri. Svirali smo pre nekoliko meseci u Italiji, pa su se oni pojavili na koncertu, čak sam dobio i majicu od njih. (smeh)

Stvar koja mi se baš sviđa kod bendova iz vašeg regiona jeste način na koji su implementirali te balkanske uticaje i domaći zvuk u ska muziku. To je sjajno!

Imate više od deset objavljenih albuma do sada, a poslednji je izašao pre dve-tri godine. Da li pripremate novo izdanje ili možda neko iznenađenje za fanove s obzirom da ove godine slavite dvadeset godina postojanja benda?
Fred: Upravo smo prošle subote bili u studiju, pripremo šest novih pesama. Baš sada razmišljam kako da ih završimo, koje goste da dovedemo i slično. Nadam se da će neke od tih pesama izaći pre letnje turneje i da ćemo izbaciti ceo novi EP veoma uskoro. Jako sam uzbuđen oko ovih kompozicija jer je bend bio fantastičan, svirali smo sjajno i snimali u odličnom studiju. Uzbuđen sam i nadam se da će uskoro izaći.

Možeš za kraj poručiti nešto čitaocima Nocturne magazina…
Fred: Rekao bih samo da bismo voleli opet da dođemo u Srbiju. Ljudi su sjajni, znam da vole ska muziku isto koliko i mi, Srbija je sjajna zemlja i jedva čekamo da se vratimo.

O autoru

Nenad Pekez

Journalist

Contact
nenad@hardwiredmagazine.com

1 komentar

  • […] Među bendovima na čije direktno osnivanje i rad su The Toasters uticali spada i sastav New York Ska-Jazz Ensemble, koji je takođe doživeo veliku popularnost širom sveta i takođe nastupao u ovim krajevima nekoliko puta. Rick „Chunk“ Faulkner i Fred „Rocksteady Freddie“ Reiter su bili višegodišnji The Toasters članovi pre nego što su se upustili u osnivanje New York Ska-Jazz Ensemble-a. Intervju sa ovim bendom takođe možete pročitati na našim stranicama. […]