Ghost – „Prequelle“
Trebalo mi je jako puno da prelomim između prvog i drugog mesta na ovoj listi. Prednost ipak ide bendu Ghost kao nekome čije vreme tek dolazi, što “Prequelle” itekako potvrđuje. U recenziji albuma “Meliora” sam napisao da je to izdanje njihov “Master of Puppets”. “Prequelle” je bez sumnje njihov “Black Album” – potpuni okret komercijali sa hitovima koji probijaju granice žanra. Lepota ovog albuma je što potpuno muti granice sprdnje i ozbiljnosti, popa i metala, što će mnogima biti trn u oku.
Judas Priest – „Firepower“
Verujem da niko nije očekivao ovakav povratak heavy metal veterana u koži, lancima i nitnama. Nema sumnje da su Judas Priest izbacili svoj najbolji album još od kultne ploče “Painkiller” nakon skoro tri decenije. Andy Sneap, koga mnogi optužuju da je plastični producent bez duše, definitvno je igrao ogromnu ulogu u produkciji, pa album zvuči daleko modernije, svežije i zajebanje od prethodnih par izdanja. Iako je možda za nijansu predug, Firepower je album koji se sluša u cugu i kome sam se često rado vraćao tokom godine.
Saxon – „Thunderbolt“
U slučaju benda Saxon nije bilo iznenađenja, zato što smo već svi navikli na dosledan kvalitet od ovih heavy metal veterana. Ipak, moram primetiti da je “Thunderbolt” daleko bolji album od prethodnih par izdanja benda sa pesmama koje su postale instant klasici i zvuče fantastično uživo.
Behemoth – „I Loved You At Your Darkest“
Mnogi su se pitali da li Behemoth mogu da nadmaše “The Satanist” koji su mnogi proglasili remek delom žanra. Ne znam da li su ga nadmašili, ali su u najgorem slučaju objavili jednako kvalitetan album koji prožima fantastična atmosfera i krasi vrhunska produkcija.
Snowy Shaw – „White is the New Black“
Ovaj švedski metal veteran ostavio je pečat na mnoge kultne bendove kao što su Mercyful Fate, Therion, Dimmu Borgir, Dream Evil, Sabaton… Lista je podugačka. Nakon više od 30 godina, Snowy Shaw je objavio prvi studijski album pod svojim imenom. Snowy je album najavio kao “best of unapred”, kako će se ovih 12 pesama naći na predstojećih šest albuma koje muzičar sprema (neobičan koncept u najmanju ruku). Bilo kako bilo, „White is the New Black“ je fenomenalna kompilacija fantastičnih pesama obogaćene uticajima sa svih strana, koje zahvaljujući njegovom glasu formiraju skladnu celinu.
Avatar – „Avatar Country“
Godinama sam želeo da zavolim ovaj bend, ali uprkos par vrhunskih traka po albumu nikada me nisu dovoljno uvukli u svoj svet. Do sada! Avatar su objavili bizarni konceptualni i teatralan album pun raznoraznih uticaja i fenomenalnih aranžmana.
Primal Fear – „Apocalypse“
Baš kao i Saxon, Primal Fear su objavili album koji je daleko kvalitetniji od njihovog skorijeg opusa, verovatno najbolji od albuma “Seven Seals”. Nijedna pesma na “Apocalypse” nije prazan hod, nijedan momenat nije dosadan ili deja vu. Pored toga, Primal Fear su se napokon okrenuli power metal uticajima koji su krasili njihove rane radove, što ovom albumu daje određenu dozu nostalgije za albumima kao što su “Devil’s Ground” ili “Black Sun”.
Parkway Drive – „Reverence“
Iako me nije oduvao kao “Ire”, “Reverence” je potpuno logičan korak napred za Parkway Drive. U vreme kada In Flames izbacuje ovakva sranja, a metalcore se sveo na kvazi-intelektualnu paradu besmislenih ritmova i neslušljivih pesama, drago mi je da jedan bend gura žanr u dobrom smeru i piše pesme koje će vas lako podsetiti zbog čega je ovaj žanr stekao ogromnu popularnost za relativno kratko vreme. Agresivno a melodično, besno i melanholično – „Reverence“ je formula za fenomenalan metal album u 2018. godini.
Dimmu Borgir – „Eonian“
Dimmu Borgir su toliko bili odsutni sa scene da sam se zapitao “da li je u 2018. bilo kome stalo za Dimmu Borgir”. Izuzetno generični singl “Interdimensional Summit” samo je pojačao moje strahove. Međutim, “Eonian” kao celina nastavlja gde je stao “Puritanical Euphoric Misanthropia” samo sa modernijom produkcijom i skupljim elementima.
Amorphis – „Queen of Time“
Iako se svake druge godine nadam da će se Amorphis probiti iz urobora u koji su sami sebe zarobili, “Queen of Time” donosi upravo ono što od benda očekujete. Međutim, to ovaj album ne čini ništa gorim ili neslušljivim. Možda mu se za par godina neću uopšte vraćati, ali 2018. sam ga rado slušao. Iako sadrži par novih elemenata koji ga čine primamljivijim novim slušaocima, novi album benda Amorphis prati formulu koju je bend usavršio još 2009. godine na albumu “Skyforger”.
Goatmare & The Hellspades – „Decomposed“
Domaće izdanje koje sam ubedljivo najviše vrteo tokom godine. Stiglo je kao poklon prošle nove godine i još uvek me oduševljava fantastičnim kompozicijama, jezivom atmosferom i sjajnom produkcijom. Spoj panka i teatralnosti, romanse i morbidnosti, “Decomposed” je pokazao da su Goatmare jedan od najunikatnijih bendova na ovim prostorima.
Vojko V – „Vojko“
Marko će me staviti u top što uopšte pominjem Vojka na sajtu, ali bih ogrešio dušu kada ne bih rekao da mi je ovo jedno od najvećih iznenađenja godine i album koji sam posle prvog ubedljivo najviše slušao. Na tragu koji su utabali Justin Timberlake, Robbie Williams i Michael Jackson, Vojko je zasenio svoju grupu Dječaka (kapirate, boy band) i osvojio region pevljivim i iskrenim pesmama u kojima se nažalost većina nas prepoznaje na ovaj ili onaj način.
Quasarborn – „The Odyssey to Room 101“
Svetsko a naše je toliko izlizana fraza, a opet zaista nemam boljih reči da opišem debi album beogradskog sastava Quasarborn. Od produkcije, aranžmana i virtuoznosti do promocije, koncertnih aktivnosti i potpunog ulaganja sebe u svoje čedo, Quasarborn su snimili zver koja ozbiljno podiže lestvicu kada je regionalna scena u pitanju.
Senshi – „Senshi No Seishin“
Bend koji je bez izgovora osvojio zemlju izlazećeg sunca i pre nego što su objavili prvi album, koji će jednom za svagda staviti tačku na tvrdnje da bendovi sa ovih prostora ne mogu da dobiju priznanje van regiona. Materijal na albumu “Senshi No Seishin” je sjajan miks različitih žanrova i fenomenalnih rifova, obogaćen uticajima dalekog Japana.
Alogia – „Live and Loud With Orchestra“
Alogia su progresivan bend na više od jednog načina, pa nije ni čudo što su među pionirima na metal sceni koji su u svoju biografiju ubeležili koncertni album sa simfonijskim orkestrom. Njihove pesme obogaćene simfonijskim elementom zvuče još moćnije i grandioznije, a jedina mana albuma je preveliki broj obrada i odsustvo autorskih pesama koje je greh ne odsvirati u ovom aranžmanu.
Nightwish
Papp László Sportaréna, Budimpešta
Sve u vezi ovog koncerta lansira ga na prvo mesto ove liste: od fenomenalnog izbora predgrupe Beast in Black, preko liste koju su činili davno zaboravljeni klasici do fenomenalne scenografije i vuzelnih efekata, i naravno benda Nightwish koji zvuči nikada bolje. Svaki ton je magija, svaki prizor umetnost a zajedno formiraju celinu koju morate doživeti da biste verovali. Kao nekome koji je zbog ovog benda zavoleo žanr, drago mi je da su prerasli u jedan od najuspešnijih metal bendova današnjice.
Hollywood Undead
Bazeni “11. april” , Beograd
Iako sam ove godine gledao zaista previše bendova među kojima su velikani kao Rhapsody, Judas Priest, Myrkur i Saxon, razlog zbog koga je Hollywood Undead ovako visoko na listi je prost. Kada sam otišao na kocnert znao sam samo debi album koji sam slušao godinama ranije. Nakon koncerta, nisam prestao da vrtim diskografiju benda do trenutnka pisanja ovog teksta. Fenomenalna energija, sjajna scena i energična publika zaslužni su za koncert kakav u Srbiji skoro nismo videli.
Judas Priest
MetalDays festival, Tolmin, Slovenija
Ne samo što su objavili fenomenalan album, Judas Priest iz godine u godinu zvuče sve bolje uživo. Kao zvezde festivala MetalDays, Priest su ispunili sva očekivanja i više od toga. Ritchie Faulkner je bez sumnje postao novo zaštitno lice benda kako sa neverovatnim samopouzdanjem vlada scenom. Za bend koji broji više od pet decenija reći da je najbolje tek pred njima je fascinantan fenomen.
Alestorm
MetalDays festival, Tolmin, Slovenija
Možda ih ne shvatate ozbiljno, ali to je u redu – ni oni sebe ne shvataju ozbiljno. Inače ne bi na binu iznosili džinovsku patkicu na naduvavanje. Međutim, u moru ozbiljnih, mračnih i namrštenih bendova publici na festivalu MetalDays očigledno je prijala promena. Tome su posvedočile hiljade ljudi koje su zajedno sa bendom pevale, koje su organizovale masovne šutke i veslanja. Prizor koji se ne zaboravlja!
Saxon
Gitarijada, Zaječar
Nakon skoro 15 godina koliko ih slušam napokon sam imao prilike da vidim legendarne Saxon, i to ni manje ni više nego na jednom od najstarijih festivala na ovim prostorima. Neko bi rekao da je kasno, ali Saxon stare kao vino i zvuče bolje nego ikad.
Therion – „Beloved Antichrist“
Malo je falilo da se ovde nađe novi album benda Machine Head, “Catharsis” koji je već od mene dobio ono što mu sleduje. Međutim, kako se nisam ničemu nadao, nisam se ni razočarao. To nije slučaj sa novim albumom benda Therion. Najavljivan kao najambiciozniji projekat benda i prvo studijsko izdanje nakon osam godina, očekivanja su mi probila krov.
Neću čak ni reći da je album loš. Svojski sam se trudio, molio sebe da mi se svidi i preko volje iznova i iznova vrteo skoro 200 minuta materijala, uz tekst, bez teksta – na sve moguće načine, ali uzalud.
“Beloved Antichrist” nije ono što sam očekivao niti koncept koji će me ostaviti bez teksta. Ruku na srce, pesme koje je bend svirao uživo na koncertu u Beogradu zvuče daleko bolje uživo nego na disku – skoro kao onaj Therion u koji sam se davno zaljubio.
