Probudiš se ujutru, kupaš se u toploj vodi, mirno ležeći umiven mirisnim uljima u udobnoj kadi. Uživaš u prvoj jutarnjoj kafici, birajući između espresa, kapućina i domaće, opušteno sedeći na svojoj terasi i posmatrajući kako nasmejane komšije odlaze svojim poslom. Lagano kreneš i ti da se spremaš za posao, uz note svojih omiljenih metal, punk i HC bendova koji dopiru iz dubina fantastičnog sterea koji si lako kupio jer, pored toga što ga voliš, baviš se poslom koji ti obezbeđuje veoma dobru zaradu.
Pozdraviš se sa ženom, mužem, decom, cimerima, odnosno ukućanima i kročiš na suncem obasjan trotoar, prosto radujući se novom danu, punom izazova, ali i smeha sa kolegama. Razmišljaš da li da sedneš u svoja nova kola i nastaviš još malo sa preslušavanjem novih albuma ili da uđeš u još udobniji gradski prevoz, gde ćeš sigurno sresti nekog poznatog ili bar upoznati nekog zanimljivog. Odlučuješ se za javni prevoz, jer je to ipak najsigurnija varijanta; ne želiš da se bez razloga nerviraš ako te uhvati crveni talas, već ćeš kao Čovek sedeti u komforu i čistome, a za tili čas biti na radnom mestu.
Na poslu ćeš verovatno dati 100% sopstvenih mogućnosti jer su to, realno, tvoji poslodavci sopstvenim angažmanom, kvalitetom, radom i pre svega odnosom prema tebi i ostalim zaposlenima itekako zaslužili. I ta vrsta rada ti je izuzetno laka, ne zato što si kao najbolji, nego zato što ti je omogućeno i da uživaš u poslu, a prema tebi se svi odnose kao prema jednakome i sa iskrenim poštovanjem i uvažavanjem. Zatim odeš sa kolegama na ručak, možda i na rekreaciju ako ti se da, pa nazad u kancelariju da se polako privede taj deo dana kraju. Pošto nije bilo nikakvih trzavica i stresnih situacija, ali na to si već odavno navikao, nazoveš kući da vidiš kako su ostali i da se dogovoriš gde da se nađete, čisto malo da prošetate gradom i udahnete svež vazduh.
Nakon toga odeš na trčanje dok u slušalicama dreči novi Stone Sour, družeći se sa veselim i sitim psima koji ti prave društvo tokom rekreacije. Dođeš kući, uskočiš u tuš kabinu, gde ti se ljubav pridruži i gde se prepuštate užicima koji vam udahnu nove živote. Sredite se i izađete u grad, odete na koncert novog lokalnog benda, kupite njihove majice i diskove, čak i ako vam se nisu svideli, ali umete da cenite ono što ti klinci rade i u šta duboko veruju.
Vratite se veseli kući, ponovo puni života i željni dodira, provedete još malo kvalitetnog vremena sa decom, odnosno ukućanima, nakon čega se ponovo zaljubite jedno u drugo i dozvolite da strast pokaže svoju snagu, dok iz zvučnika dopiru tonovi zajedničkog omiljenog benda Opeth. Sa zadovoljstvom zatvarate oči i prepuštate se snu, znajući da će vam se sutra ponovo desiti samo lepe stvari.
Koliko nas je doživelo ovakav dan, ovakvu sedmicu? Verovatno niko. Idila? Ne, realnost koja kod mnogih ne postoji.
Probudiš se ujutru, smrznut k’o najgora pička jer grejanja još nema ili je toliko slabo da se ni ne primeti da radi. Primeti se samo jak račun, što je prva stvar na koju pomisliš kad otvoriš oči. Jebote, kako ću to da platim. Istuširaš se za deset sekundi jer je voda pravi led. Do kurca, od čega da platim račun za struju. Pogledaš kroz prozor i vidiš samo smog i sivilo. Zapadne ti za oko i komšija koji, verovatno se vraćajući iz najluđeg provoda, povraća pored kontejnera. Mamu mu jebem, on ima para i da se napija.
Svađaš se sa ženom, mužem, decom, odnosno ukućanima, objašnjavajući im da para nemaš. Jeste, plata je bila pre osam dana, ali je sve jebeno otišlo na dugove i neke račune. Nervozan izlaziš iz stana, tresneš vratima što je uznemirilo matoru komšinicu, što ti dodatno jede živce dok bolnim nogama silaziš niz razdrndane stepenice jer lift ne radi već mesecima. Dolaziš do svog Jugića, shvatiš da nije u voznom stanju i da nemaš više benzina. Pička vam materina, pička vam materina, postaje ti omiljena mantra za dobro jutro i znaš da će ubrzo iz glave preći na glasne žice. Gledaš druge ljude koji izgledaju isto ispijeno kao i ti, isto mrzovoljno kao i ti, isto nadrkano kao i ti. Gledaš ih iz neposredne blizine, dok se zgnječeni klackate u raspalom autobusu GSP-a. Trudiš se da ne primećuješ vonj ljudi gledajući kroz prljavi prozor još prljaviji grad. Samo su bilbordi stranaka čisti. Pička vam materina. Pička vam materina. Pička vam materina.
Dolaziš na posao desetak minuta pre početka radnog vremena, a šef se dere na tebe jer kasniš. Ne odgovaraš mu ništa, tešiš se onim „pametniji ćuti“, dok zamišljaš kako mu čupaš grkljan i režeš muda turpijom za nokte. Trpiš vređanje i šikaniranje jer znaš da jedva čeka nešto da kažeš ili uradiš, ne bi li te šutnuo iz firme. A ne možeš da priuštiš da ostaneš bez tih usranih 200-250 evra. Gledaš kolege kako češu jaja i grickaju semenke, koleginice kako se šminkaju i smišljaju novi plan kako da budu nasamo sa šefom, dok uviđaš da nehotice počinješ da škrgućeš zubima jer si shvatio da nemaš para ni za jebenu splačinu od sendviča, a kamoli za ručak.
Radno vreme provodiš psujući sve oko sebe, ali u sebi, zamišljajući veliku klanicu u sopstvenoj režiji koju bi tek poneko napustio živ. Živ, ali osakaćen, baš kao što si i ti. Nakon tmurnog dana na poslu, smrvljen hodaš doslovno usranim ulicama i vidiš kako neki klinci šutiraju izgladnele i bespomoćne pse. Vidiš kako bahati vozači parkiraju uz zgradu da ne može niko da prođe. Vidiš kako zbog novih vozila Vlade Srbije zatvore ceo grad. Vidiš kako saobraćajac prima mito, dok ideš u bolnicu da posetiš prijatelja, u bolnicu u kojoj ćeš se zbog uslova i ti zaraziti ko zna već čime. Vraćaš se još depresivniji svađi s porodicom, komšijama koji su do daske odvrnuli TV gledajući Farmu. Doživiš pravi mali nervni slom kad shvatiš da ti je mini-linija crkla, a tako si želeo da odvrneš Venom tim smradovima pored tebe. Za večeru imaš samo prekjučerašnji hleb, ali svakako ga nećeš baciti. Ne možeš. Ležeš u hladnu posteljinu pored još hladnijeg partnera, mrzeći sebe i ceo svet. Razmišljaš kako bi najlakše i, pre svega, najjeftinije mogao da dođeš do pištolja. Za koga i za šta, još uvek nisi siguran, ali dobio si bar malo radosti jer ćeš imati o čemu da razmišljaš narednih dana. Utoneš u san koji je potpuno isto grozničav kao i tvoja java, koji isto tako ne kontrolišeš kao ni svoj život. Znaš da si jadan, što te zapravo čini još jadnijim sutra.
Pakao? Ne, realnost koja kod mnogih postoji.
Najgore od svega jeste to što kažnjavamo ljude koji žele da promene stvari na bolje. Kažnjavamo ljude koji dignu glas protiv ugnjetavanja, protiv prokletih siledžija. Kažnjavamo ljude koji pomažu drugim ljudima. Kažnjavamo ljude koji nude dobrotu, ne želeći ništa zauzvrat. Kažnjavamo mlade umetnike koji se trude da malo razmrdaju trulo društvo. Kažnjavamo umove koji se trude da osmisle razne stvari zbog kojih možemo samo profitirati. Kažnjavamo ljude koji zaista vole ovu našu zemlju.
Kakva god da je, naša je, jedina je koju imamo, a ne daju nam da je učinimo boljom. Fašizam raznih oblika i raznih lica nas guši, dok svima biva sve gore. Zato gore glavu i stisni pesnice. Pusti najglasnije što možeš muziku koju voliš čim neko pomene Farmu i slične iznutrice, čim pomene neku kurvu koja se krije iza famoznog termina „starleta“. Pusti najglasnije muziku čim ti neko kaže da više nema dobrih knjiga i usput uživaj u dobroj knjizi. Pusti najglasnije najbrutalniju muziku čim neko kaže da treba da glasaš za neku stranku jer će nas upravo ona izvaditi iz govana. Pusti Panteru, Satyricon ili Anaal Nathrakh do daske čim ti neko kaže da si glup i bezvredan. Nemoj biti poslušnik kvazi-medija, kvazi-vernika, kvazi-partija , ali pravog fašizma.
Izađi iz ljušture u koju su te svesno stavili. Pokaži im srednji prst i okreni se na drugu stranu. Odgovaraj sam za sebe i radi samo za sebe, ne bi li ubrzo pomogao i drugima. Obogati svoj život onako kako želiš, a ne kako ti neko kaže da želiš. Najzad, pljuni im svima u lice, opali im šamare i nemoj se stideti onoga što jesi. Slediće te mnogi. I onda će biti manje zlotvora koji huškajući pse na druge od tih nevinih životinja prave krvoločne zveri. Onda će biti manje snage u fašističkom i sadističkom odnosu prema tebi i tvojim sunarodnicima. Onda će biti manje straha među dobrim ljudima koji samo žele da žive u miru. Onda će biti manje razloga za suze kod dece. Onda će sivilo oko tebe i u tebi postepeno nestati, a ti ćeš biti jači i zadovoljniji.
Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu
„Cause yesterday don’t mean shit,
what’s over is over and nothing between,
yesterday don’t mean shit,
because tomorrow’s the day you have to face“.
